Блеризам
У британској политици, термин блеризам се односи на политичку идеологију бившег лидера Лабуристичке странке и премијера Тонија Блера. Термин је ушао у прво издање речника енглеског језика издавачке куће Пингвин 2000.[1] Заговорници блеризма се називају блеристи.
Идеологија уреди
Политички, Блер се поистовећивао са рекордним улагањем у јавне услуге, као интервенциониста и заговарач спољне политике атлантизма, подржавао је јаче спровођење закона силе, веома се фокусирао на присмотру као начин за борбу против тероризма и на едукацију као средство охрабрења друштвене поктетљивости. У раним годинама, (око 1994 – 1997) блеризам је, такође, повезан са подржавањем европске интеграције и нарочито са учећем Британије у стварању јединствене европске валуте, мада је ово ослабило након што су Лабуристи преузели власт.
Термин се нарочито користи као супротност браунистима, како би се идентификовали они унутар Лабуристичке странке који се више повезују или се поистовећују са Гордоном Брауном, него са Блером. Међутим, пошто су се Блер и Браун слагали око већине политичких питања (од Ирака до реформе јавног сектора), коментатори су приметили ,,да је разлика измедју брауниста и блериста ... више племенска него идеолошка“. Верује се да је ово потекло из личног неслагања између Блера и Брауна око тога ко треба да се кандидује за руководиоца након смрти Џона Смита 1994. године: иако је Браун првобитно био на вишој позицији, чекао је да прође сахрана Смиту да започне кампању али до тада је Блер већ постао превише снажан да није било могуће победити га. Међутим, у својој књизи ,,Шта год је потребно“, Стив Ричардс нуди другачије виђење: да је постојало значајно неслагање између њих двојице око релативног сиромаштва, нивоа јавне потрошње и могућности избора у јавним услугама.
Много се расправљало о Блеровој заоставштини британској политици. О томе се много више говорило након септембра 2006. године када је Блер објавио да намерава да се повуче у року од годину дана, а посебно од маја 2007. године када је рекао да ће поднети оставку на место премијера 27.јуна 2007. године. Неки су чак и спекулисали да, ако коалиција блериста треба да буде сматрана суштински про–тржишна анти–козвервативистичка, Либералне демократе би могле бити и њихови крајњи наследници.
У чланку из 1999. недељни лист Економист наводи:
,,Годподин Блер ће несумљиво извршти своју дужност и издашно хвалити славну Лабуристичку прошлост. Али, у ствари, господин Блер је увек исказивао знатну амбивалентност према историји Лабуристичке странке. Његово највеће достигнуће у опозицији је то што је партија одбацила своју историјску оданост национализацији, и умањила своје традиционалне везе са синдикатима. Повемено би и наговестио да је сам темељ Лабуристичке странке грешка, јер је поделио ,,напредну“ политику и увео је у век у којем доминирају конзервативци. Господин Блер зна да све ово многе вернике странке чини нелагодним.“[2]
Блеров мандат је познат по проширењу ЛГБТ права, као што је увођење легалних грађанских партнерстава. Блер је сам рекао ЛГБТ организацији Стонеwалл да ,,оно што се десило је да се култура земље несумњиво променила“ и да ,,због тога није само веома поносан већ и да је то донело велику радост“. Блер је такође и тврдио да је устао из столице и заплесао када је видео прве истополне церемоније на телевизији.[3]
Однос са претходним администрацијама уреди
Дејли телеграф је у априлу 2008. изнео да је Блеров програм, са нагласком на ,,Нови Лабуристи“, прихватио тачеристичку идеологију слободног тржишта. Чланак истиче дерегулацију, приватизацију кључних националних индустрија, одржавајње флексибилног тржишта рада, маргинализујући синдикате и преношење овлашћења за доношење одлука са централних власти на локалне власти, као доказ.
У документарном филму под називом ,,Тори! Тори! Тори!“ који се емитовао на ББЦ Фоур каналу описано је Блерово лично и дубоко дивљење према Тачеровој и његова одлука да она буде прва особа споља коју званично позива да га посети у Даунинг Стриту 10.[4]
Претходни премијер Џон Мејџор је један од првобитних личности која стоји иза процеса северно-ирског мира који је Блер наставио, и обојица су водили кампању подршке Споразума из Белфаста. Међутим, Блер је касније охоло одбио Мејџора јер је одбио да га позове на заједничко обраћање горњег и доњег дома поводом мировног процеса.
Насамо, Блер је називао Тачер ,,поремећеном“, опис који је касније постао и јаван. Блер је критиковао записник Тачерове владе о сиромаштву и учинио кључним питањем економске политике Лабуристичке странке. Главни циљ је био да се искорени сиромаштво деце у Британији у року од 20 година на основу чињенице да је једна трећина британске деце сиромашна након власти Тачерове у поређењу са стопом од 9% из 1979. (иако је ова статистика спорна).
Блер је такође укинуо Члан 28, и залагао се за већу про-европску иницијативу у односу на Тачерову. Блера су критиковале бројне тачерове присталице као што су Џон Редвуд, Норман Тебит и Вилијам Хејг.
У својој аутобиографији ,,Путовање“ објављеној 2010. Блер опажа:
,,Иако је то изазвало доста несклада и неодобравања унутар странке, ја сам чак одлучио да признам да подржавам промене које је Маргарет Тачер направила. Знао сам да кредибилност комплетног пројекта Нових Лабуриста почива на прихватању да је већина онога што је она хтела да уради у осамдесетим неизбежно, што је последица не идеологије већ друштвене и економске промене. Начин на који је она то урадила је често веома идеолошки, некад и беспотребно, али то није променило основну чињеницу - Британијји је била потребна индустријска и економска реформа Тачерове власти.“[5]
Однос са каснијим администрацијама уреди
Гордон Браун је наследио Блера на месту премијера, након Брауновог дугог мандата као канцелара благајне. Иако су у медијима виђени као веома блиски, Блер је касније у својој аутобиографији ,,Путовање“ написао да га је ,,излуђујући“ Браун веома успешно уцењивао док је био у Даунинг Стриту 10. Блер је оптужио Брауна да је организовао истрагу скандала ,,кеш за племство” и навео да је нетрпељивост између њих двојице била толико јака да је због тога често прибегавао алкохолу, што је велика промена за Блера. Блер је, такође, рекао новинару Ендрју Мару да је, како су њихове заједниче године рада пролазиле, сарадња је постала ,,скоро па немогућа”.[6]
Као што је наведено раније, обојица су имали сличне ставове о актуелним питањима и политици владе. Оно у чему су се разилазили последица је углавном различитих личности, порекла, и стила управљања.
Блеристи уреди
Осим Тонија Блера лично, следећи истакнути лабуристички политичари често су сматрани блеристима, али се не морају идентификовати као такви:
Ендрју Адонис – Бивши министар у сенци за инфраструктуру и економску сарадњу и бивши секретар за транспорт.
Валери Амос – Подсекретар генералног директора за хуманитарна питања и координатор за ванредне ситуације, високи комесар Велике Британије за Аустралију и прва афроамериканка у кабинету.
Хилари Армстронг – Бивши министар кабинета и шеф посланичке групе.
Хејзел Блерс – Бивши државни секретар за зеједницу и локалну самоуправу.
Дејвид Бланкет – Бивши министар унутршњих послова.
Стивен Бајерс – Бивши државни секретар за саобраћај, локалну самоуправу и регион и бивши посланик.
Бен Бредшо – Бивши секретар за културу.
Лиам Бирн – Државни секретар у сенци за рад и пензиони систем.
Чарлс Кларк – Бивши министар унутрашњих послова и бивши посланик који је изгубио место 2010. године на општим изборима.
Чарлс Фалконер – Бивши Лорд канцелар.
Царолине Флинт – Бивши државни секретар у сенци за енергетику и климатске промене.
Патрициа Хјуит – Бивши државни секретар за здравство и бивши посланик.
Маргарета Хоџ – Бивши председник одбора за контролу јавних финансија.
Џеф Хун – Бивши државни секретар одбране.
Тристрам Хант – Бивши посланик за изборну јединицу Стоук–он–Трент Централ.
Јохн Хатон – Бивши државни секретар за одбрану, бивши посланик и сада председник комисије за пензије у јавном сектору за конзервативно-либерално–демократску коалицију.
Теса Џовел– Бивши секретар за културу.
Алан Џонсон – Бивши министар унутрашњих послова.
Салли Кеебле – Бивши посланик за изборну јединицу Нортхамптон Нортх.
Рут Кели – Бивши министар кабинета и економиста.
Лиз Кендал – Посланик изборне јединице Лестер Wест–а и бивши кандидат за вођу Лабуриста.
Она Кинг – Бивша посланица која је изгубила своје место од Џорџа Галовеја и поражени кандидат лабуриста за градоначелника Лондона.
[Дејвид Леми] – Бивши министар за високо образовање и посланик округа Тотенхем.
Питер Менделсон – Бивши први државни секретар и потпарол.
Алан Милбурн – Бивши секретар за здравство, бивши посланик и сада цар друштвене покретљивости под управом конзервативно–либерално–демократске коалиције.
Дејвид Милибенд – Бивши министар иностраних дела и послове Комонвелта и поражени кандидат за вођу лабуриста.
Естел Морис – Бивши секретср за образовање и тренутно племић.
Сали Морган – Бивши генерални секретар владе, министар за женска права и председавајући Офстед–а.
Џим Марфи – Бивши лидер шкотске Лабуристичке партије.
Јамес Пурнелл – Бивши државни секретар за рад и пензиони систем и председник ИППР–а.
[Џон Рид] – Бивши министар унутрашњих послова.
Џеки Смит – Бивши министар унутрашњих послова и кандидат за потпредседника ББЦ–ија.
Томе Харис – Бивши посланик.
Референце уреди
- ^ Езард, Јохн. „Блаирисм, ноун: верy диффицулт то дефине”. Тхе Гуардиан.
- ^ Блаир, Тонy. „Тонy Блаир'с wар он повертy”. Тхе Ецономист. Приступљено 30. 05. 2017.
- ^ „Блаир проуд оф гаy ригхтс рецорд”. ББЦ Неwс. 22 Марцх 2007. Приступљено 30. 05. 2017.
- ^ ББЦ Фоур. „Торy! Торy! Торy!”.
- ^ Блаир, Тонy (2010). А Јоурнеy. Рандом Хоусе. стр. 101. ИСБН 978-0-307-37578-0.
- ^ „Тонy Блаир: Гордон Броwн триед то блацкмаил ме”. Тхе Даилy Телеграпх. 1. 09. 2010. Приступљено 30. 05. 2017.