Википедија

Бункери у Албанији

Бункери у Албанији били су део широког фортификацијог ситема изграђеног у периоду између 1960. и 1986. године за одбрану албаније од НАТО снага и Варшавског блока. Овај систем који је чинило преко 750 000 бункера (у просек 5,7 бункера на сваки квадратни километар), саграђен је у време владавине Енвера Хоџе, параноичног вође, вишегодишњег диктатора и најизолационог стаљинисте, од краја Другог свјетског рата до његове смрти 1985. године.[1]

Бункери у Албанији
Изграђени
између 1967 и 1986.
Земља
Албанија
Наредбодавац
Енвер Хоџа
У употреби
од 1967 до 1991
Материјал
бетон и челик
Порушени
делимично

Бункери су грађени по Хоџином програму „бункеризација земље”, по коме је у сваком кутку тадашње Народне социјалистичке републике Албаније, од планинских превоја до обале мора и градских улица изграђен систем армиранометонских бункери, који никада није коришћен за предвиђену сврху током година у којима је Хоџа управљао. Трошкови њихове изградње уназадили су горуће потребе, ове у то време најсиромашније земље у Европи, јер је изостало решавања проблема лоших путева и несташице станова у земљи.

После смрти Еенвера Хоџе (1985) и политичких промена у Албанији, од 1990. године бункери су постали привлачна атракција зе туристе, па су неки претворени у музеје, кафиће, галерије...

Историја уреди

За време Другог светског рата, албански фашисти су енергично помагали Италијанима у њиховој инвазији на Грчку (октобар 1940) и чак учествовали у (мада у врло малом броју) у муслиманским формацијама које су помагале немачким СС трупама у репресији над југословенским и албанским покретима отпора. На крају Другог светског рата комунисти су преузели власт у новембру 1944, под вођом покрета отпора, Енвера Хоџе.

Од 1945. до 1990, Албанија је имала једну од најрепресивнијих власти у Европи. Комунистичка партија је формирана 1941. Сви који су јој се противили су били елиминисани. Енвер Хоџа је дошао на чело партије. Почевши да влада као совјетски савезник, Хоџа је након Стаљинове смрти прогласио СССР ревизионистичким и анти марксистичким, а убрзо су све државе Варшавског пакта отказале верност Албанији. Хоџа је тада узео Кину за савезника Албаније, што је трајало само до 1977. године, након чега је покушао да земљу учини самодостатном.[2] Након те те одлуке током више деценија његовог страховладања, Хоџа је стварао и уништавао односе са Београдом, Москвом и Кином, увек по својим личним интересима. Земља је била изолована, прво од стране запада (западна Европа, Канада, САД), због односа са комунистичким земљама, а касније чак и од комунистичког истока.

У склопу нарушених односа како са истоком тако и са западом, Енвер Хоџа је сматрао да је Албанија угрожена и нааредио да се на подручју Албаније сагради преко 750.000 бункер, по неколико на сваком квадратном километру. За бункере који су изграђени у периоду између 1960. и 1980. године, утрошене су велике суме новца, јер је изградња једног бункера у то време коштала колико и да се направи стан од 30 - 40 метара квадратних.

Године 1985, Енвер Хоџа је умро, и Рамиз Алија је дошао на његово место. Алија је прво покушао да прати Хоџине кораке, али се источна Европа већ мењала: Михаил Горбачов се појавио на сцени Совјетског Савеза са новом политиком (гласност и перестројка). Тоталитарни режим је био под притиском САД и Европе и мржњом сопственог народа. Потписао је Хелсиншки споразум (који су остале земље потписале 1975) који обавезује на поштовање неких људских права. Такође је дозволио плурализам, и иако је његова партија победила на изборима 1991. године, било је јасно да се промене не могу зауставити. 1992. на општим изборима је победила Демократска странка Албаније са 62% гласова.

Од 1990. Албанија је оријентисана према западу. Примљена је у Савет Европе и у НАТО. Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку. Корупција у власти је постајала све очигледнија. Политичари нису испуњавали наде народа у брзу и не превише болну транзицију.

Након наведених политички промена у Албанији 1990-тих, а 5 година након смрти Енвера Хоџе, један од симбола Албаније — 750.000 бункера почео је да зараста у коровр, јер сучувене „печурке" како су их неки звали углавном запуштене, иако никад нису ни доживеле праву сврху, а поједини бункери претворени су у музеје, кафиће, галерије, станове или представљају места за тајне „љубавне" састанке.

Конструкција уреди

Прототип бункера изграђен је педесетих година 20. века, при чему је главни инжењер уверавао Хоџу да ће конструкција бункера издржати напад из тенка. Хоџа је одлучио да ту тврдњу тестира, са инжењером изнутра током гранатирања бункера. Када је конструктор изашао неозлеђен од напада, започела је масовна градња бункера.

Најчешћа два типа бункера
  •  
    Мали бункер (Qендер зјарри) међусобно повезани монтажним бетонским тунелом.
  •  
    Велики бункер (Пике Зјарри)

Бункери су грађени од бетона, челика и гвожђа и били су различите величине од заклона за једну или две особе са прорезима за пиштоље или пушку,[3] до великих подземних склоништа за заштиту од нуклеарне бомбе који су били намењени партијским функционарима и државној бирократији.[4]

 
Пресек кроз „QЗ бункери” за једну до две особе

Најчешћа врста бункера је мала бетонска купола постављена у земљу с кружним дном који се пружа надоле, довољно велика да једна или две особе стану унутра. Познати и као албански: Qендер Зјарри („стрељачки заклони“) или „QЗ бункери”, они су били монтажни и превежени су до крајњих положаја, где су укопавани у земљу. Састоје се од три главна елемента:

  • хемисферна бетонска купола промера 3 м са отвором у виду прореза,
  • шупљег цилиндра за подупирање куполе,
  • спољашњег зид дебљне 60 цм већим од цилиндра.

Простор између цилиндра и спољног зида испуњаван је земљом.[5]

На разним местима дуж обале Јадранског мора изграђен је велики број „QЗ бункера” у групама од по три, који су међусобно били повезане монтажним бетонским тунелом. У начелу бункери у групама постављани су око стратешких тачака широм земље или у одређеним линијама преко неке територија.[6] Тирана која је била посебно снажно брањена, имала је на хиљаде бункера распоређених у у педесет концентричних кругова широм града.[7]

Конструктор „QЗ бункера” био је албански војни инжењер Јосиф Загали, који је током Другог светског рата ратовао са партизанима а после рата се обучавао у Совјетском Савезу.[8] Посматрајући како класична утврђења понашају у односу на она у облику куполе, установио је да она практично нису отпорна на артиљеријску ватру и бомбе, за разлику од оних са куполом по којој се граната котрљала с куполе.[3] Ово сазнање он је искористио за креирање накнадно све присутнијх бункера у облику куполе. Хоџа је био одушевљен дизајном бункера и наредио је изграђењу више хиљада Загалијевих бункера.[3]

Командни бункери и осматрачнице уреди

Друга група бункера били су команди бункери и осматрачнице, познати под називом Пике Зјарри (стрелиште) или ПЗ бункери, који су такође су такође прављени и монтиране на лицу места. Они су далеко већи и тежи од КЗ бункера (пречника 8 метара). Направљени су од низа бетонских панерла, сваки тежине осам или девет тона, које су међусобно спајани и бетонирани на месту како би формирали куполу. Потпуно састављене, тежи између 350–400 тона.[9]

 
Пресек кроз команди „РЗ бункери”

Велики бункери и тунели уреди

Постојала је и трећа категорија већих „специјалних структура“ намењених за стратешке сврхе. Највећи су били бункерски комплекси ископани у станаме неке планине. У Линзи близу главног града Тиране изграђена је мрежа тунела дужине око 2 километра како би се припадници Министарства унутрашњих послова и Сигурими (тајна полиција) заштитили од евентуалног нуклеарног напада.[10] Укупно 8.000 тона бетона и 4.000 тона метала утрошено је за израду грађевина сличних тунелима испод Линза, показују подаци министарства војске, како би та места могла да издрже бомбардовање или експлозију атомске бомбе од 20. 000 тона - отприлике снаге атомске бомбе која је погодила Хирошиму.[10]

За себе и своје блиске савезнике, Енвер Хоџа је имао најмање четири (подземна) скровишта, од којих је једно било у планини Крбаба, само неколико минута удаљеној од јужног дела Тиране.[10]

Како је било изграђено на хиљаде километара тунела за смештај политичких, војних и индустријских средстава, сматра се да је Албанија после Северне Кореје земља са највише тунела на свету. [23] Тунели су грађени у условима велике тајности, а инжењерским тимовима није било допуштено да виде објекат до краја, или је вршена ротација градитеља од места до места на месечном нивоу, након краћег одмора.[10]

Бункери после смрти Енвера Хоџе уреди

Програм даље бункеризације Албаније заустављен је убрзо након смрти смрти Енвера Хоџе 1985. године, али је за собом оставио албанске градове и села окружене огромним бројем одбрамбених бункера, и бројне проблеме како се решити ове огромне структуре наслиеђене од параноичних комунистичких владара. Зато ови бункери безмало пола века и даље доминирају албанским пејзажом. Новинар ББЦ је ове материјалне остатке 1998. године овако описао:

На њихову уклањање утицала је чврстина њихове израде.. Неки су уклоњени, посебно у градовима, али на селу је већина бункера једноставно напуштена. Неке се поново користе као штале за смештај животиња или као складишта; други су напуштени због високих трошкова уклањања.[12]

Због велике тајности комунистичког режима албанској посткомунистичкој влади недостају и дана информација о томе како су бункери коришћени, или чак колико их је изграђено. Током 2004. године албански званичници открили су у једном од њих заборављено складиште са 16 тона хемијског оружја у незаштићеном бункеру, удаљеном само 40 километара од Тиране. Влада Сједињених Америчких Држава дала је Албанији 20 милиона долара да уништи ово оружје.[13]

На другим местима напуштени бункери постају смртоносна опасност. Само у 2008. години, најмање пет људи на летовању утопило се када су их ухватили вртлози које су створиле водене струје око бункера који су се увалили у море. Албанска војска је спровела програме уклањања бункера дуж обале, извлачећи их из земље модификованим тенковима типа т-59.[14][15]

Бункери у грађанском рату у Албанији уреди

Иако бункери никада нису коришћени у правом ратном сукобу током владавине Енвера Хоџе, неки су нашли примену у грађанскикм сукобима који су међу Албанцима избили деведесетих година 20. века.[16]

Тако су на пример током грађанског рата у Албанији, становници Саранде на југу Албаније заузели положаје у бункерима широм града, и користили их као заштиту у борбама између владиних трупа и побуњеника.[17]

Бункери у време сукоба на Косову уреди

Како су након избијања рата на Косову и Метохији 1999. године, погранична села у Албанији, у којима су биле базе Ослободилаћке војске косова, више пута гранатирана од стрена српске артиљерије која су се налазиле на оближњем Косову,[18] локално становништво је користило бункере као заклон од гранатирања.[19]

Избеглице са Косова у Албанију току сукоба на Косову и Метохији крајем 1990-тих такође су користиле бункере као привремена склоништа све док их агенције за помоћ не би преместити у кампове под шаторе.

Ослободилачка војска Косова користила је бункера као одбрамбене положаје током рата на Косову и Метохији,[20] мада то није било без ризика; јер су у неколико случајева, бункери дуж албанске границе са Косовом погрешно бомбардовани од стране НАТО авиона.[21]

Бункери као стамбени простор уреди

Недостатак стамбеног простора после пада комунистичког режима 1990-тих приморао је неке Албанце да оснују домаћинство у напуштеним бункерима, иако је недостатак воде и санитарних услова око насељених бункера убрзо стварало загађену и нездраву средину.[22]

Практична намена бункера

Било је различитих често и бизарних предлога шта да се ради са бункерима попут оних: да се претворе у пећнице за пицу, соларне грејаче, кошнице, фарме гљива, биоскопе, колибе на плажи, цвећаре за садњу, хостеле за младе, киоске итд.[23]

Неколико бункера нашло је и креативнију намену. У приморском граду Драчу један бункер на плажи претворен је у ресторан под називом алб. Рестаурант Бункери,[24] а један други бункер у Ђирокастри претворен је у кафић.[22]

Бункер као романтични кутак за заљубљене

Неки Албанци и Албанке су користили бункера у романтичније сврхе. У земљи у којој је донедавно недостајало аутомобила, бункери су постали популарно место за саксуалне радње заљубљених парова, или прељубника; или како је то сликовито описоа путописац Тони Вхеелер...

БункерИ као музеји и галерије уреди

У новембру 2014. године један од највећих бункера, у близини Тиране намењен заштити Енвера Хоџе и његових најближих сарадника од од нуклеарног напада, претворен је у својеврсну туристичку дестинацију – музеј (са експонатима из Другог светског рата и комунистичког периода.), уметничку галерију и вишенаменски простор за бројне културне садржаје.[26] Тако је настао Бунк'Арт посвећен раздобљу од фашистичке окупације у Албанији до каснијег раздобља изолационистичке социјалистичке диктатуре. Испреплетен мноштвом докумената, фотографија и музејских инсталација, овај музеј је инспирисаним истинитим садржајима из историје Албаније. Тако је у бункерима настао јединствени начин презентације који представљ али и спаја — естетске дискурсе, стратегију очувања памћења везаног за политику и архитектонску баштину али и туристичке садржаје, јер нуди посебно снажан пример постсоцијалистичког политичког маневра у историји и култури у односу на недавну социјалистичку прошлост Албаније.

Део изложбене поставке из Музеја галерије Бунк'Арт у Тирани

У бункерима настали музеји препуни су артефаката из доба комунизма: књига са техничким упутствима, сатовима совјетске израде, кинеским сефовима означени великом црвеном звездом и једноставним креветима оштећеним влагом - треба да подсећа на четири деценије, 1945. до 1985., када је Албанија била најизолиранија земља у Европи, практично одсечена од света.[10]

Део изложбене поставке Музеја из мрачне прошлости Албаније

Бункери као мотив за сувенире уреди

Албански бункери су постали и својеврстан туристички симбол Албаније. Држачи оловака, пепељаре и други предмети у облику бункера постали су један од најпопуларнијих туристичких сувенира у земљи, у којој је туризам у експанзији. Тако је на пример једна серија сувенира у облику бункера промовисана купцима под овим слоганом:

 
 
Бункери су Албанији постали један од најпопуларнијих мотива за израду туристичких сувенира

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ „Бункерс оф Албаниа - Хундредс оф тхоусандс оф цонцрете бункерс цроwд Албаниа лонг афтер тхе фалл оф Цоммунисм.”. www.атласобсцура.цом. Атлас Обсцура. Приступљено 26. 3. 2020. 
  2. ^ Цоппа, Франк Ј. (2006). Енцyцлопедиа оф Модерн Дицтаторс: фром Наполеон то тхе Пресент. Петер Ланг. пп. 118–119. ISBN 978-0-8204-5010-0.
  3. ^ а б в Vrazo, Fawn (19. 4. 1999). „Cold-war Bunkers At The Ready In Albania: Half A Million Dot The Land. Once Laughable, They Now Are Eyed As Potential Havens”. Philadelphia Inquirer. Приступљено 12. 4. 2020. 
  4. ^ „Albanian quandary: How to use old regime's mountain hideouts”. AFP. 3. 11. 2010. Архивирано из оригинала 8. 11. 2010. г. Приступљено 12. 4. 2020. 
  5. ^ Stefa, Elian; Mydyti, Gyler (2009). „Concrete Mushrooms: Bunkers in Albania” (PDF). Politecnico di Milano. стр. 74. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 03. 2020. г. Приступљено 12. 04. 2020. 
  6. ^ Concrete Mushrooms: Bunkers in Albania, p. 67
  7. ^ Hutchings, Robert L. (1997). American Diplomacy and the End of the Cold War . Woodrow Wilson Center Press. стр. 261. ISBN 978-0-8018-5621-1. 
  8. ^ „Josif Zegali, projektant albanskih bunker”. Naša borba. Belgrade. 4. 1. 1998. Приступљено 12. 4. 2020. 
  9. ^ Concrete Mushrooms: Bunkers in Albania, p. 75
  10. ^ а б в г д „The Daily Tribune - Without Fear or Favor”. web.archive.org. 8. 11. 2010. Архивирано из оригинала 08. 11. 2010. г. Приступљено 12. 5. 2020. 
  11. ^ „Albania's relics of paranoid past” (на језику: енглески). 10. 5. 2002. Приступљено 2020-05-10. 
  12. ^ The Trauma Controversy, p. 179
  13. ^ Warrick, Joby (11 January 2005). "Disposing of Albania's Chemical Cache – Forgotten Arms Had Little or No Security, Raising Fear About Similar Stockpiles Elsewhere". The Wall Street Journal Europe
  14. ^ Mema, Briseida (22. 7. 2009). „Albanian tanks rid beaches of 'nightmare' Cold War bunkers”. Spacewar.com. Agence France Presse. Приступљено 20. 1. 2012. 
  15. ^ „Nice beach, shame about the bunkers”. dailytelegraph.com.au. The Daily Telegraph. 23. 6. 2009. Архивирано из оригинала 12. 08. 2012. г. Приступљено 17. 3. 2012. 
  16. ^ Wheeler, Tony (2007). Tony Wheeler's Bad Lands. Lonely Planet. pp. 48–49. ISBN 978-1-74179-186-0.
  17. ^ Албаниан Говернмент Бомбс Тоwн ас Стрифе Ис Рифе. Тхе Wасхингтон Пост. 6. 3.1997.
  18. ^ Холмес, Цхарлес W. (19 Маy 1999). "Цонфлицт ин тхе Балканс: Серб троопс харассинг Албаниан виллагес". Тхе Атланта Јоурнал.
  19. ^ Wалкер, Том (25. мај 1999). "КЛА такес цовер ин Цолд Wар бункерс". Тхе Тимес.
  20. ^ Wалкер, Том (25 Маy 1999). "КЛА такес цовер ин Цолд Wар бункерс". Тхе Тимес.
  21. ^ Граy, Денис D. (31 Маy 1999). "Фигхтинг спиллс инто Албаниа, виллагерс, рефугеес флее". Ассоциатед Пресс.
  22. ^ а б Семини, Ллазар (27. децембар 1993). "Анти-империалист бункерс аре а боон то Албаниа'с хомелесс". Реутерс.
  23. ^ Неуффер, Елизабетх (14. новембар 1994). "1.001 усес фор Албаниа'с манy бункерс". Тхе Бостон Глобе.
  24. ^ Тхе Траума Цонтроверсy, п. 179а
  25. ^ .Wхеелер, Тонy (2007). Тонy Wхеелер'с Бад Ландс. Лонелy Планет. пп. 48–49. ISBN 978-1-74179-186-0.
  26. ^ „Албаниа опенс хуге Цолд Wар бункер”. www.ббц.цом. ББЦ Неwс, 22. 11. 2014. Приступљено 11. 5. 2020. 
  27. ^ Схенон, Пхилип (13. 4. 1996). "Дицтатор Ликед Бункерс. Мy, Тхеy Мусхроомед!". Тхе Неw Yорк Тимес.

Спољашње везе уреди

 
Бункери у Албанији на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Bunkeri_u_Albaniji&oldid=26731872”