Википедија

Централна војна болница на Палилули

Централна војна болница на Палилули била је једна од првих војносанитетских установа Кнежевине Србије основана у Београду у ненаменски грађеној згради за касарну, 1837. године.[1]

Назив
Централна војна болница на Палилули
Основана
13/25. јануара 1837.
Земља
 Кнежевина Србија
Седиште
Београд (Србија)
Адреса
Палилула бб

Она је историјски гледано, била један од првих скромних солдачких шпитаља (војна болница), почев од оне у савамалској касарни из 1836. године до данашње Војномедицинске академије, која је у континуитету гледано настала из војних болница у Београду на шест локација, постепено прерастајући од најрудиментарнијих облика из 19. века, преко оних савременијих у 20. веку, до данашње врхунске здравствене, научноистраживачке и едукативне установе у Србији у 21. веку.

Услови који су претходили оснивању бонице уреди

После завршетка Другог српског устанка 1815. године и након добијања одређене аутономије од стране турских власти, у Кнежевини Србији започете су прве активности за изградњу српске националне привреде, културе, образовања и здравства. У том историјском раздобљу то није било лако остварити јер је Србија после Првог и Другог српског устанка била у доброј мери недефинисана вазална творевина Османског царства, без домаћих школованих кадрова, сиромашна и у сваком погледу крајње неразвијена, без устава као основног закона и са „Народном скупштином којом се управљало ад хоц, углавном вољом њеног још недовољно сигурног владара, неписменог кнеза Милоша Обреновића.”[2]

Известан ред у све то требало је да унесе први српски устав, познат као „Сретењски устав“, који је донет на заседању Народне скупштине у Крагујевцу 2. фебруара 1835. (по старом календару). Из њерга је проистекла „Уредба о саставу државног совјета“ у чијем се члану 167 наводи да се Попечитељство војених дјела има „.. старати о средствима, којима би се здравље војника одржало, и о болницама и другим за војску полезнима заведенијама“. Како тај слободоумни устав никада није ступио на снагу (због противљења како Турске, тако и Русије и Аустрије) ,све до доношења новог (наметнутога устава из децембра 1838), Србијом се управљало из кнежеве канцеларије у оквиру које је функционисала и Војено полицајна канцеларија, основана 1835/36.[2]

Убрзо је Кнежевина Србија, добила и могућност оснивања првих војних јединица, када је 1835. године предложено шест попечитеља, међу којима је био и попечитељ војени дела, у чији је делокруг спадала и брига о здрављу војника и стању у болницама. Међутим, уместо попечитељства војених дела формирано је већ поменута Војено полицајна канцеларија и стајаћа војска. Тако је после кабадахија, пандура и уписаних пандура који су коришћени за одржање реда, Србија је регрутовањем добила по први пут војнике, којима су за официре постављени младићи повратници са школовања у Русији. Тако је 1836. године, војска бројала 1.500 — 2.000 војника (солдати и кнежева гвардија). Стварање регуларне војске и јачање кнежевине требало је да прати развој и нормално функционисање свих делатности потребних за сеоско и градско становништво у Србији.[3] Стабилизација политичких и привредних прилика створила је погодан терен за развитак здравствених прилика у Кнежевини Србији. санитетске и болничке службе, као и изградити одговарајуће зграда за њихов смештај.[4][5] Тако се почело са организовањем болница у местима где ће постојати гарнизони — у Крагујевцу, Београду и Пожаревцу“, где су се налазили кнежеви дворови у којима је он боравио, као и јединице гвардије (Пожаревац и Крагујевац), односно чета од 250 војника (Београд). Наравно, то нису биле болнице у данашњем смислу те речи, већ много простије сиромашне и импровизоване установе.

Импровизација у постојећим јединицама Гвардије била је примарни начин здравствене заштите, јед су нпр. „о њим бринули ретки грађански лекари који су се у њој находили у служби”. Како је то у пракси изгледало, говори једно писмо Илије Момировића,

„капетана от Гвардије“ из 1830. који из Пожаревца моли кнеза „да назначи једног доктора који би...болеснике надгледавао“.[6]

Потом је кнез (да би Србијом лакше управљао) извршио њену поделу на четири „команде“ (административне и војно-полицијске јединице) у које је 1836. године поставио по једног лекара чија је дужност била да се брине о здрављу народа и војника: Тако су те година постављени у:

  • Подринско-савској команди (Шабац), др Емерих Линденмајер
  • Моравско-подринској команди (Чачак), др Карло Белони
  • Дунавско-Тимочкој команди (Неготин), др Јосип Ребрић
  • „Средоточној“ команди (Крагујевац), др Карло Пацек, који је био и кнежев лични лекар.
  • Команди Гвардије у Пожаревцу (где се налазила кнежева породица), др Максим Николић-Мишковичев, као „придворни“ лекар, који је истовремено бринуо о здрављу кнежеве породиве и гвардје.[7]

У наведеним гарнизонима почето је са оснивањем болница, које су се то могле назвати болницама у „најрудиментарнијем” облику? Закључак проистиче из чињеница — да су њима владали минимални услови, прилика које су онда владале у Србији и степена медицинских достигнућа уопште. А то се у овим болницама сводило, на испуњавање следећа пет услова:

  • 1. постојање посебних просторија (зграде) за смештај особља и болесника,
  • 2. минимална опремљеност намештајем и другим потрепштинама,
  • 3. обезбеђена исхрана болесника,
  • 4. могућност редовног снабдевања лековима, и
  • 5. присуство сталног лекара и помоћног особља.

Према ономе што је данас познато, прва четири услова испуњавале су само три болнице, а пети само делимично.

Претпоставља се да је Прва Војна болница у Београду, уједно и прва здравствена установа у овом граду био - „Солдатечки шпитаљ”, односно гарнизонска болница, која се налазила, према писму Томе Вучића-Перишића, упућеног кнезу у Крагујевац 13/25. јануара 1837, у новоподигнутој пешадијској Великој касарни у Савамали, чији је габарит уцртан на Јанкеовом плану из 1842. године (а делови су сачувани и данас у комплексу старе зграде Генералштаба у улици Кнеза Милоша).[8][9][4] Ова болница је (према документима из Архива Србије), имала свога сталног лекара, испуњавајући тако свих пет услова, која једна болница мора да има. За првог сталног лекара постављен је др Линденмајер, након његове прекоманде из Шапца у Београд. Тако је почетком 1837. године гарнизон у Београду, са 250 редовних солдата из регрутованог контингента добио прву војну болницу.

Историја уреди

Оснивању Централна војна болница на Палилули, предходили су следећи догађаји. У зиму 1837–1838. године међу војницима у Београдском гарнизону појавила се епидемија великих богиња, а потом и трбушног тифуса од кога је оболео и сам лекар болнице др Белони. Да би се здрави војници заштитили од заразе, болница је и савамалске касарне, на предлог др Белонија пресељена у нову зграду варошког суда „која је стајала на сред једне ливаде испод садашњег Зеленог венца“.[10] У овој згради било је намештено 60 постеља, мада је у врхунцу епидемије у њима било смештено и до 80 болесника. По оздрављењу је маја 1838. др Белони је премештен у Крагујевац, а у болницу је послат др Херман Мајнерт.[10] Војска се није дуго задржала у тој касарни, већ је премештена у Топчидер вероватно крајем пролећа 1839. године.

Септембра 1838.године на основу једне од последњих одлука кнеза Милоша пре абдикације (13/25. јуна 1839)

„др Белони буде враћен у Београд да премести војну болницу у зграду која. се зове Палилулска касарна и која у то доба беше завршена.“[10] и цела уступљена војној болници.[10]

Ова Милошева одлука изазвала је спорења унутар Попечитељства внутрених дела — између грађанске (која је део зграде тражила за болницу београдске општине) и војне групе попечитеља (која се томе опирала). Спор је решен у корист војске, али је у згради остала ускладиштена и војна опрема.[а]

Размештај уреди

Према сачуваном првом детаљном опису распореда просторија у војној болници је био следећи.[10] :

Горњи спрат

На горњем спрату биле су собе за официре (1), шпитаљске слуге (1), шпитаљски цајгхаус — за прљаво рубље и одећу (1), за внутрене болеснике (1), за спољне болеснике (1), за шугаве (2), за прездравеле (1),

Приземље

На доњем спрату (приземљу) биле су собе за мртваце (1), за купање болесника (1), за постељне ствари (1).

Овакав просторни распоред омогућавао је конфоран смештај око 50 болесника, са поделом на групе обољења према ондашњем схватању, као и за смештај особља, међу којима су била и „два момка за послуживање болесника и две слушкиње за прање и за посао око мртваца“.

Иако је овакво решење за војну болницу било велики напредак у односу на раније стање, мора се подвући да је ово било привремено решење јер је прва наменска зграда за Централни војени шпитаљ била подигнута тек касније и да нису тачне тврдње изнете од неких савремених аутора 18 да је ова зграда у Палилули зидана од почетка за војну болницу.

Изглед уреди

Централна војној болница смештеној у комплексу Палилулске касарне, иако сведеног класицистичког обликовање, као и сва друга државна здања, она је настала у време прве владе кнеза Милоша Обреновића, тридестих година 19. века, са релативно добрим функционалникм карактеристикама. Међутим и поред скромног класицистичког обликовања, ова ненаменска болничка зграда имала је нови европејски лик у периферним деловима Београда где је још увек преовладавала оријентална архитектура. Поред правилних урбаних блокова у новим деловима града, око ове ненаменске болнице на Палилули (која је нешто касније порушена) зачети су и први јавни простори, као што је био Палилулски трг са чесмом у близини Палилулске касарне.[1]

Сматра се да је касарна имала подужни габарит, са по пет соба са сваке стране, и да се налазила на пространом плацу између данашњих улица Таковске и Ђушине.[4]

Зграда је имала паравоугаони корпус са два бочна, незнатно избачена крила,[б] са приземљем и спратом, са подужним правоугаоним габаритом на коме су се са предње стране истицала два бочна ризалита, крила (можда споредна степеништа, јер је на једном био улаз). Зграда је била рационалне симетричне композиције главног прочеља, са улазом у средишту и низовима двокрилних прозора, веома скромног обликовања, без декоративне обраде, осим хоризонталног међуспратног венца. Прозори су груписани по четири и три, вероватно су иза њих биле велике собе за болеснике, а налазили су се са обе стране централне осе у којој је у приземљу био улаз, а на спрату један прозор.[1] На основу сачуваних документа зна се да је зграда на спрату имала 7 одељења, а у приземљу 10 просторија.[1]

Мада су Палилулска касарна и болница биле у близини извора пијаће воде, оне нису имале добре хигијенске услове, о чему сведоћи епидемија тифуса из 1838, због чега је болница исељена и привремено премештена у нову зграду Варошког суда (код Зеленог венца, у Југ-Богдановој улици), а затим поново враћена у Палилулску касарну где је заузимала целу зграду. На основу сачуваних докумената сазнајемо да је Попечитељство внутрени дјела предлагало да се половина зграде уступи грађанској болници, али се Главни стаб војске томе успротивио.[1]

Мада су Палилулска касарна и болница очито имале одређене грађевинске и функционалне недостатке, оне су биле међу првим државним здањима подигнутим почетком 19. века у новим периферним деловима вароши и њиховом изградњом је инициран каснији развој и изградња целог Палилулског краја, посебно од почетка шездесетих година када је у близини трга изграђена и прва Варошка болница, а касније уређена и ботаничка башта Велике школе – Јевремовац.

Музеум редкости уреди

Главни чланак: Музеум редкости при војној болници у Београду

У Централној војној болници на палилилули био је смештен и Музеум редкости у једној од већих болничких просторија, у десном крилу приземља. Иако се налазио уз лекарску канцеларију, једини улаз Музеум је имао из једне мање просторије означене у скици Болнице из 1872. године као „соба за оружје болничарске трупе“.[1]Димензије просторије, која је била дугачка 7,4, а широка 6,5 метара и имало површину 48,1 м2, указује на две чињенице — да је Музеј сматран веома важним делом Болнице и да је приступ музејској просторији био строго контролисан.[11][12]

Његово оснивање у окриљу Војног санитета било је одређено двема чињеницама – покретањем идеје од стране војних лекара и прилагање у иницијални фонд Музеја, предмете који су били њихово власништво, а друго, Војна болница је у то време имала одговарајући смештај, за разлику од грађанске болнице у Београду, која је била смештена у малим и неподесним кућама узетим под закуп,које су најчешће биле недовољне и за смештај болесника.

Престанак рада уреди

Прва наменска зграда за војну болницу у Београду почела је да се гради неколико година касније, од усељења болнице у палилулску касарну на месту на коме се данас налази III београдска гимназија, на углу улица Његошеве и Краља Милутина и у ту зграду ће се војна болница са Палилуле преселити 1848 године.[10]

Иако се од пресељења у ову зграду много очекивало, јер је била зидана наменски, обезбеђујући простор за 120 удобно распоређених постеља и све помоћне потребе,

Она се од почетка показала и несолидно грађеном и са више озбиљних пропуста у обезбеђивању потребних хигијенских услова, од којих је најтежи био необезбеђеност снабдевања водом на лицу места и неодговарајућим пројектом санитарија, од чега је болница хронично патила, уз многобројне поправке и преправке, све до пресељења, крајем прве деценије XX века, у комплекс на Врачару, одакле ће се, већ као Војномедицинска академија, у новој Југославији, преселити у садашњи савремени објекат.[13]

Напомене уреди

  1. ^ У шест соба касарне остале су смештене „муниција са арсеналом војнишким.“[10]
  2. ^ Овај облик одговара појединим приказима болнице на старим разгледницама са почетка XX века.

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ Мирјана Ротер Благојевић Настанак првих здравствених комплекса и зграда у Београду у XIX и почетком XX века. Ацта хист. мед. стом. пхарм. мед. вет. / 2014 / 33 / 1 / 74–92. Приступљено 25. 2. 2018.
  2. ^ а б Стојанчевић V. Милош Обреновић анд хис епоцх. Белграде: Српска Књижевна Задруга; (1966). стр. 56–58. (Сербиан)
  3. ^ Џамбазовски К. Материал фор тхе хисторy оф Мацедониан пеоплес. Вол. I, Белграде: Архив Србије и Архив Македоније; (1979). стр. 14-20. (Сербиан)
  4. ^ а б в Станојевић V. Здравствена служба, Историја Београда књ. 2. Београд; (1974), пп. 796
  5. ^ Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7:175.
  6. ^ Тхе леттер оф тхе Гуадиа-цаптаин Илиyа Момировић, К.К.X-10 Оцт. 12, 1830, Белграде: Арцхиеве оф Сербиа. (Сербиан)
  7. ^ Михаиловић V. Тwо репортс он доцторс анд пхармацистс ин Сербиа ин 1836. анд 1837. Ин: Михаиловић V, едитор. Фром тхе хисторy оф медицал сервице ин ресторед Сербиа. Белграде: Научна књига; (1951). стр. 434–5. (Сербиан)
  8. ^ Несторовић Б. Архитектура Србије у XIX веку. Београд; 2006.пп. 83-84.
  9. ^ Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7: пп. 175-176.
  10. ^ а б в г д ђ е Ђорђевић V. Хисторy оф Сербиан Медицал Цорпс. Вол.1, Белграде: Државна штампарија; 1879. (Сербиан)
  11. ^ „Војничка болница у Београду – Долњи бој“ (скица изведеног стања коју је израдио инж. капетан Дим. В. Караџић.
  12. ^ Владан Ђорђевић, Историја српског војног санитета – Књига I, 1835–1875 (Београд: Државна штампарија, 1879), скица број IV (без нумерације).
  13. ^ Александар С. Недок, Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду Војносанитетски преглед, Волумен 66, Број 3

Литература уреди

  • Александар С. Недок Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду Војносанитетски преглед Волумен 66, Број 3
  • Нигхтингале Ф. Нотес он хоспиталс. Лондон: Лонгман, Греен, Лонгман, Робертс анд 7. Греен; 1863.
  • Бурпее Х. Хисторy оф Хеалтхцаре Арцхитецтуре. Махлум Арцхитецтс Хеалтхцаре Десигн Инсигхтс. 2008.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Centralna_vojna_bolnica_na_Paliluli&oldid=27380164”