Џорџ Франсис Фицџералд
Професор Џорџ Франсис Фицџералд (3. август 1851 – 22. фебруар 1901) био је ирски академик, који је служио као Ерасмус Смитов професор природне и експерименталне филозофије (1881−1901) у Тринити колеџу у Даблину (ТЦД). Фицџералд је познат по свом раду на електромагнетној теорији и по Лоренц–Фицџералдовој контракцији, која је постала интегрални део Ајнштајнове специјалне теорије релативности. Један кратер на удаљеној страни Месеца је именован по њему, као и једна зграда у ТЦД.
| Џорџ Франсис Фицџералд | |
|---|---|
 Џорџ Франсис Фицџералд | |
| Име по рођењу | Георге Францис ФитзГералд |
| Датум рођења | 3. август 1851. |
| Место рођења | Даблин Уједињено Краљевство |
| Датум смрти | 22. фебруар 1901. (49 год.) |
| Место смрти | Даблин Уједињено Краљевство |
| Пребивалиште | Ирска |
| Држављанство | ирско |
| Универзитет | Тринити колеџ Даблин |
| Занимање | физичар |
| Деловање | физика |
Живот и рад у физици уреди
Фицџералд је рођен у кући у Бр. 19. Лоуер Маунт улици у Даблину дана 3. августа 1851. године од оца велечасног Вилијам Фицџералда и његове супруге Ане Франсес Стони (сестре Џорда Јонстона Стонија и Биндона Блад Стонија).[1] Професор моралне филозофије на Тринитију и викар Сент Ане у Досон улици, у време рођења свог сина, Вилијам Фицџералд је био именован бискупом Корка, Клојна и Роса 1857. године и премештен у Килалое и Клонферт 1862. године. Џорџ се вратио у Даблин и уписао ТЦД као студент кад му је било 16 година. Он је постао члан Тринитија 1877. године и провео је остатак своје каријере тамо, постајући Ерасмус Смитов професор природне и експерименталне филозофије 1881. године.
Заједно са Оливером Лоџом, Оливером Хевисајдом и Хејнрихом Херцом|, Фицџералд је био водећа фигура у групи „Максвелиста” која је ревидирала, проширила, појашнила и потврђила Џејмс Клерк Максвелове математичке теорије електромагнетног поља током касних 1870-их и 1880-их.[2]
Године 1883, полазећи од Максвелових једначина, Фицџералд је био први који је предложио уређај за продукцију брзо осцилујућих електричних струја за генерисање електромагнетних таласа, феномен који је први пут експериментално показао да постоји немачки физичар Хајнрих Херц 1888. године.[3]
Године 1883, он је изабран за члана Краљевског друштва. Године 1899, он је награђен Краљевском медаљом за његова истраживања у пољу теоретске физике. Године 1900, он је постао почасни члан Краљевског друштва Единбурга.[4]
Фицџералд је током већег дела свог кратког живота боловао од многобројних пробавних проблема. Он је постао веома болестан од стомачних проблема. Преминуо је у својој кући, у 7 Или плејсу[5] у Даблину, убрзо након операције на перфорираном чиру, 21. фебруара 1901. Сахрањен је на гробљу Маунт Џером.
Контракција дужине уреди
Фицџералд је познатији по својој претпоставци у свом кратком писму уреднику часописа Наука под насловом „Етар и атмосфера Земље” (1889), да уколико би се сви покретни предмети били приказани краћим у правцу њиховог кретања, тиме би се узели у обзир загонетн и нулти резултати Мајкелсон—Морлијевог експеримента.[6][7][8][9][10][11] Фицџералд је ову идеју делимично засновао на начину на који се зна да електромагнетне силе утичу на кретање. Конкретно, Фицџералд је користио неке једначине које је пре кратког времена пронашао његов пријатељ, инжењер електротехнике Оливер Хевисајд. Холандски физичар Хендрик Антон Лоренц дошао је на врло сличну идеју 1892. године и потпуније је развио у Лоренцове трансформације, у контексту његове теорије електрона.
Лоренц-Фицџералдова контракција (или Фицџералд-Лоренцова контракција) постала је суштински део специјалне теорије релативности, у облику који је објавио Алберт Ајнштајн 1905. Он је демонстрирао кинематичну природу овог ефекта, изводећи га из принципа релативности и константности брзине светлости.
Фамилија уреди
Фицџералд је 21. децембра 1885. године оженио Харијет Мери, ћерку велечасног Џона Хјуита Џелета, провоста ТЦД. Они су имали осморо деце, три сина и пет ћерки.[4]
Фицџералд је био нећак Џорџа Џонстона Стонија, ирског физичара који је сковао термин „електрон”. Након што су ту честицу открили Џ. Џ. Томсон и Волтер Кауфман 1896. године, Фицџералд је предложио да се зове електрон. Фицџералд је исто тако био нећак Биндон Блад Стонија, еминентног ирског инжењера.
Експерименти летења уреди
Фицџералд, заједнички са другима је крајем деветнаестог века постао опседнут жељом да лети. Његови покушаји у Колеџ парку у Даблину 1895. године укључивали су велики број студената који су вукли ужад привезану за Лилиенталову једрилицу и привукли су пажњу људи у Дублину, преко пруге улице Насау. Фицџералд би у тим приликама скинуо свој капут, али би задржао свој високи шешир, којим се у то време нормално покривала глава. Експерименти нису били окруњени успехом и на крају су напуштени. Летећа машина висила је дуги низ година у згради музеја све док један залудни студент инжењерства није употребио шибицу на сајли са које је висила. Пламен је путовао дуж сајле и конзумирао једрилицу пред немоћним посматрачима.
Референце уреди
- ^ Хоцкеy, Тхомас (2009). Тхе Биограпхицал Енцyцлопедиа оф Астрономерс. Спрингер Публисхинг. ИСБН 978-0-387-31022-0. Приступљено 22. 8. 2012.
- ^ Бруце Ј. Хунт (1991) Тхе Маxwеллианс, Цорнелл Университy Пресс
- ^ Профессор Ревилле, Wиллиам (2001). Георге Францис ФитзГералд – Еминент Ирисх Пхyсицист Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2016)
- ^ а б
Леес, Цхарлес Херберт (1901). „ФитзГералд, Георге Францис”. Речник националне биографије (1ст супплемент). Лондон: Смитх, Елдер & Цо.
- ^ Биограпхицал Индеx оф Формер Феллоwс оф тхе Роyал Социетy оф Единбургх 1783–2002 (ПДФ). Тхе Роyал Социетy оф Единбургх. јул 2006. ИСБН 0 902 198 84 X. Архивирано из оригинала (ПДФ) 24. 01. 2013. г. Приступљено 05. 10. 2021.
- ^ Иллингwортх, К. К. (1927). „А Репетитион оф тхе Мицхелсон–Морлеy Еxперимент Усинг Кеннедy'с Рефинемент” (ПДФ). Пхyсицал Ревиеw. 30 (5): 692—696. Бибцоде:1927ПхРв...30..692И. дои:10.1103/ПхyсРев.30.692. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2022-10-09. г.
- ^ Јасеја, Т. С.; Јаван, А.; Мурраy, Ј.; Тоwнес, C. Х. (1964). „Тест оф Специал Релативитy ор оф тхе Исотропy оф Спаце бy Усе оф Инфраред Масерс”. Пхyс. Рев. 133 (5а): 1221—1225. Бибцоде:1964ПхРв..133.1221Ј. дои:10.1103/ПхyсРев.133.А1221.
- ^ Јоос, Г. (1930). „Дие Јенаер Wиедерхолунг дес Мицхелсонверсуцхс”. Аннален дер Пхyсик. 399 (4): 385—407. Бибцоде:1930АнП...399..385Ј. дои:10.1002/андп.19303990402.
- ^ Кеннедy, Роy Ј. (1926). „А Рефинемент оф тхе Мицхелсон–Морлеy Еxперимент”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 12 (11): 621—629. Бибцоде:1926ПНАС...12..621К. ПМЦ 1084733
. ПМИД 16577025. дои:10.1073/пнас.12.11.621 .
- ^ Кеннедy, Р. Ј.; Тхорндике, Е. M. (1932). „Еxпериментал Естаблисхмент оф тхе Релативитy оф Тиме”. Пхyс. Рев. 42 (3): 400—408. Бибцоде:1932ПхРв...42..400К. дои:10.1103/ПхyсРев.42.400.
- ^ Мицхелсон, Алберт А. (1881). „Тхе Релативе Мотион оф тхе Еартх анд тхе Луминифероус Етхер”. Америцан Јоурнал оф Сциенце. 22 (128): 120—129. Бибцоде:1881АмЈС...22..120М. С2ЦИД 130423116. дои:10.2475/ајс.с3-22.128.120.
Литература уреди
- Јаррет, Пхилип. "Соаринг Инспиратион: Отто Лилиентхал'с Инфлуенце ин Бритаин". Аир Ентхусиаст, Но. 65, Септембер–Оцтобер 1996, пп. 2–7. ИССН 0143-5450.
- Мицхелсон, Алберт А.; Морлеy, Едwард W. (1886). „Инфлуенце оф Мотион оф тхе Медиум он тхе Велоцитy оф Лигхт”. Ам. Ј. Сци. 31 (185): 377—386. Бибцоде:1886АмЈС...31..377М. С2ЦИД 131116577. дои:10.2475/ајс.с3-31.185.377.
- Мицхелсон, Алберт А.; Морлеy, Едwард W. (1887). „Он тхе Релативе Мотион оф тхе Еартх анд тхе Луминифероус Етхер”. Америцан Јоурнал оф Сциенце. 34 (203): 333—345. Бибцоде:1887АмЈС...34..333М. С2ЦИД 124333204. дои:10.2475/ајс.с3-34.203.333.
- Мицхелсон, Алберт А.; Морлеy, Едwард W. (1887). „Он а метход оф макинг тхе wаве-ленгтх оф содиум лигхт тхе ацтуал анд працтицал стандард оф ленгтх” (ПДФ). Америцан Јоурнал оф Сциенце. 34 (204): 427—430. Бибцоде:1887АмЈС...34..427М. С2ЦИД 130588977. дои:10.2475/ајс.с3-34.204.427. Архивирано из оригинала (ПДФ) 11. 06. 2017. г. Приступљено 21. 07. 2023.
- Мицхелсон, Алберт А.; Морлеy, Едwард W. (1889). „Он тхе феасибилитy оф естаблисхинг а лигхт-wаве ас тхе ултимате стандард оф ленгтх” (ПДФ). Америцан Јоурнал оф Сциенце. 38 (225): 181—6. С2ЦИД 130479074. дои:10.2475/ајс.с3-38.225.181. Архивирано из оригинала (ПДФ) 17. 11. 2017. г. Приступљено 21. 07. 2023.
- Мицхелсон, А. А.; Пеасе, Ф. Г.; Пеарсон, Ф. (1929). „Ресултс оф репетитион оф тхе Мицхелсон–Морлеy еxперимент”. Јоурнал оф тхе Оптицал Социетy оф Америца. 18 (3): 181. Бибцоде:1929ЈОСА...18..181М. дои:10.1364/јоса.18.000181.
- Миллер, Даyтон C. (1925). „Етхер-Дрифт Еxпериментс ат Моунт Wилсон”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 11 (6): 306—314. Бибцоде:1925ПНАС...11..306М. ПМЦ 1085994 . ПМИД 16587007. дои:10.1073/пнас.11.6.306 .
- Морлеy, Едwард W.; Миллер, Даyтон C. (1904). „Еxтрацт фром а Леттер датед Цлевеланд, Охио, Аугуст 5тх, 1904, то Лорд Келвин фром Профс. Едwард W. Морлеy анд Даyтон C. Миллер”. Пхилосопхицал Магазине. 6. 8 (48): 753—754. дои:10.1080/14786440409463248.
- Морлеy, Едwард W.; Миллер, Даyтон C. (1905). „Репорт оф ан еxперимент то детецт тхе Фитзгералд–Лорентз Еффецт”. Процеедингс оф тхе Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. XLI (12): 321—8. ЈСТОР 20022071. дои:10.2307/20022071.
- Мüллер, Х.; Херрманн, С.; Браxмаиер, C.; Сцхиллер, С.; Петерс, А. (2003). „Модерн Мицхелсон–Морлеy еxперимент усинг црyогениц оптицал ресонаторс”. Пхyс. Рев. Летт. 91 (2): 020401. Бибцоде:2003ПхРвЛ..91б0401М. ПМИД 12906465. С2ЦИД 15770750. арXив:пхyсицс/0305117 . дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.91.020401.
- Мüллер, Х.; Станwиx, Паул L.; Тобар, M. Е.; Иванов, Е.; Wолф, П.; Херрманн, С.; Сенгер, А.; Ковалцхук, Е.; Петерс, А. (2007). „Релативитy тестс бy цомплементарy ротатинг Мицхелсон–Морлеy еxпериментс”. Пхyс. Рев. Летт. 99 (5): 050401. Бибцоде:2007ПхРвЛ..99е0401М. ПМИД 17930733. С2ЦИД 33003084. арXив:0706.2031 . дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.99.050401.
- Нагел, M.; Паркер, С.; Ковалцхук, Е.; Станwиx, П.; Хартнетт, Ј. V.; Иванов, Е.; Петерс, А.; Тобар, M. (2015). „Дирецт террестриал тест оф Лорентз сyмметрy ин елецтродyнамицс то 10−18”. Натуре Цоммуницатионс. 6: 8174. Бибцоде:2015НатЦо...6.8174Н. ПМЦ 4569797 . ПМИД 26323989. арXив:1412.6954 . дои:10.1038/нцоммс9174.
- Пиццард, А.; Стахел, Е. (1926). „Л'еxпéриенце де Мицхелсон, рéалисéе ен баллон либре”. Цомптес Рендус. 183 (7): 420—421.
- Пиццард, А.; Стахел, Е. (1927). „Ноувеауx рéсултатс обтенус пар л'еxпéриенце де Мицхелсон”. Цомптес Рендус. 184: 152.
Спољашње везе уреди
- О'Цоннор, Јохн Ј.; Робертсон, Едмунд Ф. „Џорџ Франсис Фицџералд”. МацТутор Хисторy оф Матхематицс арцхиве. Университy оф Ст Андреwс.
- FitzGerald letters at the Royal Dublin Society, with digitized images of over 2000 letters to and from FitzGerald
- FitzGerald of Kilcarragh Архивирано на сајту Wayback Machine (16. април 2016) – Genealogical Pedigree of George Francis FitzGerald