Ејно Лејно (име по рођењу Армас Ејнар Леополд Ленбом) (6. јул 1878 – 10. јануар 1926) био је фински песник[1][2] и новинар који се сматра једним од пионира финске поезије. Његове поеме комбинују модерне и финске народне елементе. Стил већег дела његовог рада је попут Каравале[3][4] и народних песама. Природа, љубав и очај честа су тема у Лејновом делу. Данас је у Финској веома поштован и читан.

Ејно Лејно
Еино Леино ин 1912
Ејно Лејно 1912. године
Пуно имеАрмас Ејнар Леополд Ленбом
Име по рођењуАрмас Еинар Леополд Лöннбохм
Друга именаЕино Леино
Датум рођења6 јул 1878(1878-07-06)
Место рођењаПалтамо
 Финска
Датум смрти10. јануар 1926.(1926-01-10) (47 год.)
Место смртиТусула
 Финска
ПребивалиштеФинска
Држављанствофинско
Занимањепесник и новинар

Детињство и младост уреди

Ејно Лејно је крштен као Армас Ејнар Леополд Ленбом у Палтаму као седми и најмлађи син у породици са десеторо деце. Леинова породица је живјела у кући Хевеле у селу Палтаниеми.[5][6] Лејнов отац је променио своје презиме из Мустонен у Ленбом да би побољшао своје шансе да ожени своју будућу супругу из више класе.[7] Ејнов старији брат Касимир Лејно био је важна културна фигура у Финској. Он је био песник, критичар, и позоришни режисер. Ејно и Касимир Лејно су заједно основали књижевни часопис 1898. године.[8]

Лејно је објавио своју прву песму са 12 година, а збирку песама Малискун лаулуја, са 18 година.[8]

Лејнови родитељи су умрли док је још био ђак. Школу је започео у Кајани, а наставио у Оулу и Хаменлини, где је боравио код родбине. Након што је завршио средњу школу у Хаменлини, Лејно је започео студије на Хелсиншком универзитету.[8]

Књижевна каријера уреди

Почетком каријере Ејно Лејно је био хваљен од стране критичара. Он се придружио књижевним и новинарским круговима и постао члан Финског омладинског круга. Међу Лејновим пријатељима били су уметник Пека Халонен и Ото Манинен, који су стекли славу као песник и преводилац.[9]

Након Финског грађанског рата,[10][11][12] Лејнова идеалистичка вера за национално јединство је колапсирала, а његов утицај као новинара и полемичара је ослабио. Одобрена му је државна пензија за писце 1918. године кад му је било четрдесет годинама. Иако је плодно објављивао, имао је финансијских проблема и здравље му се погоршало. „Живот је увек борба са вечним силама”, рекао је Лејно у писму 1925. године свом пријатељу Бертелу Грипенбергу.[9]

Лејно је објавило преко 70 књига песама и прича. Најпознатија од њих су две збирке песама Хелкавирсија (1903. и 1916), у којима он интензивно користи финску митологију и фолклор.[9]

Поред писања поезије, Ејно Лејно је писао у новинама о позоришту и култури генерално, и преводио дела важних писаца попут Рунеберга и Гетеа.[8] Он је био прва особа у Финској која је превела Дантеову Божанску комедију[13][9][14][15] на фински језик.

Лејно је био у браку три пута и имао је једну ћерку Хелку. Он је пренинуо 1926. у 47. години живота, и сахрањен на гробљу Хиетаниеми у Хелсинкију.[16]

Најопсежнију биографију о Лејну написао је 1930-их његов љубавник и колега L. Онерва. У драматичној причи Онерва такође пише о свом животу.[8]

Књижевни стил и значај уреди

Сматра се да је Лејно први и најважнији обликоватељ националног романтизма у финској књижевности.[17] Заправо, Лејно је сам сковао термин национални неоромантизам како би окарактерисао дела талента младе Финске, попут композитора Јана Сибелиуса, сликара Акселија Гален-Калела и архитекте Елијела Саринена.[18]

Лејнов стил развијао се током своје 35-годишње каријере. У његовим раним радовима, укључујући и његову најпознатију збирку Хелкавирсија (1903), видљив је утицај националног епа Калевала.[17]

Средином каријере Лејно је превео класике светске књижевности на фински. Истовремено је писао своја дела у више жанрова: поезију, драме, есеје, прегледе и друга дела новинарства. Његов рад обухвата широк емоционални распон, све од дубоке љубави до мизантропије и резког критицизма.[17]

У последњим годинама, након борби у личном животу, Лејно се вратио национално романтичним темама своје младости.[17]

Референце уреди

  1. ^ Гаy, Давид Е. (1997). „Тхе Цреатион оф тхе "Калевала", 1833-1849”. Јахрбуцх фüр Волкслиедфорсцхунг. 42: 63. ИССН 0075-2789. дои:10.2307/848005. 
  2. ^ Курман, Георге; Ахокас, Јаакко (1976). „А Хисторy оф Финнисх Литературе”. Цомпаративе Литературе. 28 (2): 3. ИССН 0010-4124. дои:10.2307/1769664. 
  3. ^ Асплунд, Аннели; Сиркка-Лииса Меттом (октобар 2000). „Калевала: тхе Финнисх натионал епиц”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2010. г. Приступљено 15. 8. 2010. 
  4. ^ Толкиен, Ј.Р.Р. (2015). „Он 'Тхе Калевала' ор Ланд оф Хероес”. Ур.: Флиегер, Верлyн. Тхе Сторy оф Куллерво (1ст УС изд.). Бостон: Хоугхтон Миффлин Харцоурт. стр. 70. ИСБН 978-0-544-70626-2. 
  5. ^ Суутари, Тиина (16. 3. 2021). „Котисеутуна Кајаани: Маањäристyс тухоси енсиммäисен киркон Палтаниемеллä – Кирккоахолла он тоиминут ерикоинен елäинтарха”. Каинуун Саномат (на језику: фински). Архивирано из оригинала 16. 03. 2021. г. Приступљено 1. 10. 2022. 
  6. ^ „Палтаниеми, сyннyинсеуту” (на језику: фински). Каинуун Еино Леино -сеура рy. Приступљено 1. 10. 2022. 
  7. ^ „Палтаниемен монитаитоисен патриаркан, Еино Леинон исäн елäмäнваихеет” (на језику: фински). Архивирано из оригинала 06. 04. 2023. г. Приступљено 25. 2. 2021. 
  8. ^ а б в г д Невала, Мариа-Лииса. „Леино, Еино (1878–1926)”. Кансаллисбиографиа – Тхе Натионал Биограпхy оф Финланд. Биографиакескус, Суомалаисен Кирјаллисууден Сеура. Приступљено 16. 1. 2016. 
  9. ^ а б в г Лиукконен, Петри. „Еино Леино”. Боокс анд Wритерс (кирјасто.сци.фи). Финланд: Куусанкоски Публиц Либрарy. Архивирано из оригинала 5. 3. 2007. г. 
  10. ^ Алапуро, Ристо (1988), Стате анд Револутион ин Финланд, Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, ИСБН 0-520-05813-5 
  11. ^ Геррард, Цраиг (2000), „Тхе фореигн оффице анд Бритисх интервентион ин тхе Финнисх цивил wар”, Цивил Wарс, 3 (3): 87—100, С2ЦИД 143499598, дои:10.1080/13698240008402448, Приступљено 14. 3. 2022 
  12. ^ Хаапала, Пертти; Тикка, Марко (2013), Герwартх Роберт; Хорне Јохн, ур., „Револутион, Цивил Wар анд Террор ин Финланд ин 1918”, Wар ин Пеаце: Парамилитарy Виоленце ин Еуропе афтер тхе Греат Wар, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, стр. 72—84, ИСБН 978-0-19-968605-6 
  13. ^ Сладе, Цароле; Цеццхетти, Гиованни, ур. (1982). Аппроацхес то теацхинг Данте'с Дивине цомедy . Неw Yорк, Н.Y.: Модерн Лангуаге Ассоциатион оф Америца. ИСБН 978-0873524780. ОЦЛЦ 7671339. 
  14. ^ „Дивина Цоммедиа”. Енцицлопедиа Италиана (на језику: италијански). Енцицлопедиа Италиана. Архивирано из оригинала 18. 2. 2021. г. Приступљено 19. 2. 2021. 
  15. ^ Хуттон, Едwард (1910).Гиованни Боццаццио, а Биограпхицал Студy Архивирано 4 фебруар 2021 на сајту Wayback Machine. п. 273.
  16. ^ „Хиетаниемен хаутаусмаа– меркиттäвиä ваинајиа” (ПДФ). Киркко Хелсингиссä. Приступљено 30. 11. 2017. 
  17. ^ а б в г Сјöблом, Томас. „Еигхт тимес стате призеwиннер”. 375 хуманистс. Хелсинки Университy. Приступљено 5. 5. 2016. 
  18. ^ Греене Р. ет ал (едс.): Тхе Принцетон Енцyцлопедиа оф Поетрy анд Поетицс, п. 489. Принцетон Университy Пресс, 2012. ISBN 9780691154916.

Литература уреди

Спољашње везе уреди