Фероманган
Фероманган је предлегура начињена од гвожђа, мангана и угљеника.
Производња феромангана почиње загријавањем мјешавине жељезних и манганових оксида, заједно са угљеником, обично у облику угља или кокса. Топљење се углавном врши у посебним електричним пећима (енгл. submerged arc furnace), али се може вршити и у класичним високим пећима. Оксиди пролазе кроз карботермалну редукцију у пећима, дајући фероманган. Удио мангана у феромангану износи између 30% и 80%, а удио угљеника између 2% и 8%.
Фероманган се највећим дијелом користи као додатак легурама при производњи других легура жељеза, а користи се и као средство за деоксидацију и повратну карбонизацију истопљеног жељеза.
Легуре жељеза и мангана са мањим удјелом мангана су:
- челично жељезо (Мн 2—5%, C 3,5—4%)
- стаклено жељезо (Мн 5—30%, C 4,5—5%)
Историја уреди
Инжењер Ламберт фон Панц у Јесеницама у тадашњој Аустроугарској (данас Словенија) успио је 1872. године да добије фероманган у високој пећи, са значајно вишим удјелом мангана него што је то раније било могуће (37% умјесто ранијих 12%). За то је Корушка индустријска компанија добила бројна међународна признања, укључујући и златну медаљу на Свјетском сајму у Бечу 1873. те сертификат награде на Стогодишњем сајму у Пенсилванији 1876. године.[1][2]
Референце уреди
- ^ Hočevar, Toussaint (1965). The structure of the Slovenian economy, 1848-1963. Studia Slovenica. str. 30.
- ^ Vilman, Vladimir (2004). „Von Pantzove gravitacijske žičnice na Slovenskem”. Mednarodno posvetovanje Spravilo lesa z žičnicami za trajnostno gospodarjenje z gozdovi [International Symposium Cable Yarding Suitable for Sustainable Forest Management] (PDF). str. 9—33.