Филофобија јесте страх од заљубљивања.[1][2]

Опис поремећаја

уреди

Оно што проузрокује овакав страх, је непријатно искуство у прошлости, најчешће неузвраћена осећања. Већ доживљено осећање заљубљености, производи осећај немоћи, неспособности контроле мисли, несвесно или свесно идеализовање жељене особе. Код особа које пате од филофобије, почиње да важи правило „једина драж прошлости је то што је то прошлост“. Такве особе на прошлост гледају као искуство које им је помогло да схвате да је непотребно се опет „опеку на ватри“. Вишеструке „опекотине“, увећавају филофобне тенденције.

Код таквих особа јача схватање да „незаљубљеност“ значи припадност самом себи. То јача осећај моћи, осећај контроле, али и емотивне изолације. Особе које пате од филофобије успевају да започну везу, имају вољу за партнерима, али до одређеног „степена“. Уколико осете да се уплићу осећања, оне једноставно побегну, јер имају фобију од тога. Плаше се да се не заљубе, јер по њиховом схватању, то значи да це поново отворити себе, и таме постати немоћни, „не своји“, и првенствено рањиви. Уколико се и несвесно заљубе, јавља се самопорицање, самоубеђивање у супротно, и такве особе зидају још већи зид који их раздваја од њихових емоција.

Самозаљубљеност

уреди

Самозаљубљеност је самопорицање, јер и евентуална осећања која постоје према другој особи, они преусмеравају према себи, штитећи тако себе, и убеђујући себе да нису заљубљени. Нон стоп су на опрезу, планирајући сваки корак унапред како би спречили „неконтролисане мисли“ за другом особом. Гледајући на друге заљубљене особе, не гледају на то колико је то лепо, него виде себе и виде крај. Филофобија једино може престати ослобођењем од страха.

Види још

уреди

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди