Госпођа Бовари (роман)
„Госпођа Бовари“, роман Гистава Флобера, француског романописца, објављен 1857. године. По објављивању роман је изазвао скандал.
Књига је доживела буран успех, али је писац био оптужен за повреду јавног морала од стране париског суда за преступе. Ослобођена је захваљујући одличном адвокату Сенарду.
Госпођа Бовари је ремек-дело реализма по реалистичној књижевној доктрини (студија карактера, анализа осећања, избор појединости), по савршеном стилу, те по моралној поуци (Ема Бовари приказује дух целе једне епохе, а не само романтичним сањарењима уништену жену).
Тема дела је испразност брака и малограђанске средине. Испреплићу се мотиви људске ограничености и осредњости. Извор и грађу за ово дело Флобер је пронашао у неком новинском извештају који му је послужио као инспирација (није редак случај да књижевници посежу за таквим обликом инспирације, нпр. Достојевски се служио судском хроником).
Време и простор обухвата хронотоп провинцијског градића с густим лепљивим временом које пузи унутар простора. Ликови су социјално мотивисани, социјално репрезентативни. Приповедач је непристрастан, његова се особност не запажа, писац се поистовјећује с унутарњим светом ликова, служи се језиком који репродукује речи или свест одређеног лика, али то не наглашава посебно већ приповеда у 3. лицу.
Овај роман критика често оцењује као животопис малограђанске прељубнице, епопеју провинцијске беде, а стилски као антиромантичарски романтизам.
У разоткривању илузија Флобер заправо разоткрива себе и своју интиму, што је најбоље изрекао реченицом: 'Госпођа Бовари, то сам ја!'
Фабула романа уреди
Шарл Бовари, сеоски лекар и удовац, жени се љупком девојком Емом Руо. Ема је кћи имућног сеоског господина. Рану младост и школовање провела је у манастиру уршулинки где често крадом чита забрањене романтичне љубавне романе у које урања свом силином своје маште.
Од брака је очекивала остварење својих романтичних снова, срећу и мир, но убрзо се пита:
Боже, зашто сам се удала?
Доброћудни Шарл свим својим једноставним срцем љуби Ему и мисли да му је љубав узвраћена. Међутим, млада жена врло брзо схвата раскорак између својих снова и монотоне једноличности свакодневног малограђанског живота. Њен дух вапи за пустоловинама.
Након селидбе у Јонвил Ема упознаје присталог адвокатског приправника Леона с којим се почиње тајно састајати. Леон одлази у Париз, а Ема, жељна љубавних пустоловина, предаје се љубавној вези са елегантним бароном Родолфом. Следи љубавна романса уз ватру камина, излете у природу... Потпуно запушта Шарла, кућу, дете. Опседнута је љубавником, лепим хаљинама и својим сада узбудљивим животом. Наговара Родолфа да је отме и да побегну.
У почетку Родолф пристаје, али јој касније шаље писмо у којем објашњава да је одустао од бега. Ема је потпуно скрхана, доживљава слом нерава. Шарл је покушава утешити, показује потпуно разумевање, брине се за дете, враћа све дугове и не питајући како су настали. Она поново живи тешко подносећи досаду свакодневног живота. Шарл је жели разведрити и забавити те је одведе у позориште у Руан. Тамо сусретне Леона и обнови с њим стари флерт, али код Леона све више расте засићеност Емом. Ема је упадала у све веће дугове у тежњи да оствари своје жеље за раскоши и сјајем.
Сав остали свет био је за њу изгубљен, без одређена места и као да није ни постојао. Што су јој, уосталом, ствари биле ближе, то више су се од њих одвраћале њене мисли. Све што ју је непосредно окруживало, досадно село, глупи малограђани, осредњи живот, чинило јој се изузетком у свету, пуким случајем, који ју је држао у својим оковима, док се изван тога круга протезала унедоглед неизмерна земља блаженства и страсти.
Очајна због претње присилне наплате дугова одлази Родолфу. Моли га да је спаси од дугова, али он је одбија. Ема је поражена и понижена. Док судски извршитељ пописује ствари у породичној кући:
Била је тако тужна и тако мирна, у исти мах тако мила и тако повучена, да си у њеној близини осећао како те обузима неки ледени чар, као што те у црквама хвата зима од хладноће мрамора, која се меша с мирисом цвећа.
Не може прихватити пораз и поновни повратак у досаду свакодневног живота те радије бира бег у смрт. Испија отров и умире.
Шарл, јецајући, сав као луд, у очају говори својој умирућој жени: Зар ниси била срећна? Јесам ли ја можда крив? Чинио сам ипак све што сам могао! Ускоро и он умире остављајући иза себе незбринуто дете.