Ханс-Георг Гадамер
Ханс-Георг Гадамер (нем. Hans-Georg Gadamer; Марбург, 11. фебруар 1900 — Хајделберг, 13. март 2002) био је немачки филозоф континенталне традиције. Његово најпознатије животно дело је Истина и метода, које је објављено 1960. године.
Ханс-Георг Гадамер | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 11. фебруар 1900. |
Место рођења | Марбург, Немачко царство |
Датум смрти | 13. март 2002.102 год.) ( |
Место смрти | Хајделберг, Немачка |
Образовање | Универзитет у Вроцлаву, Универзитет у Марбургу |
Филозофски рад | |
Регија | западна филозофија |
Школа филозофије | континентална филозофија, херменеутика |
Утицаји од | Мартин Хајдегер |
Живот
уредиПородица и рани живот
уредиГадамер је рођен у Марбургу, Немачка,[1] као син Јоханеса Гадамера (1867–1928),[2] професора фармацеутске хемије који је касније био и ректор Универзитета у Марбургу. Одгајан је као протестантски хришћанин.[3] Гадамер је одолео очевом нагону да се бави природним наукама и све више се интересовао за хуманистичке науке. Његова мајка, Ема Каролине Јохана Гејис (1869–1904) умрла је од дијабетеса док је Ханс-Георг имао четири године, а он је касније приметио да је то могло утицати на његову одлуку да се не бави научним студијама. Жан Грондин описује Гадамера како у својој мајци проналази „поетски и готово религиозни пандан гвозденој песници свог оца“.[4] Гадамер није служио током Првог светског рата због лошег здравља[5] и на сличан начин је био изузет од служења током Другог светског рата због дечије парализе.[6]
Образовање
уредиКасније је студирао класику и филозофију на Универзитету у Бреславу[7] код Ричарда Хонигсвалда, али се убрзо вратио на Универзитет у Марбургу да би студирао код неокантовских филозофа Пола Наторпа (саветника његове докторске тезе) и Николаја Хартмана. Дисертацију Суштина задовољства у Платоновим дијалозима (Дас Wесен дер Луст нацх ден Платонисцхен Диалоген) одбранио је 1922. године.[8]
Убрзо након тога, Гадамер се преселио на Универзитет у Фрајбургу и почео да студира код Мартина Хајдегера, који је тада био перспективан млади научник који још није добио звање професора. Зближио се са Хајдегером, а када је Хајдегер добио позицију у Марбургу, Гадамер га је пратио тамо, где је постао један од групе ученика као што су Лео Штраус, Карл Левит и Хана Арент. Управо је Хајдегеров утицај дао Гадамеровој мисли карактеристичан изглед и одвео га од ранијих неокантовских утицаја Наторпа и Хартмана. Гадамер је проучавао Аристотела и код Едмунда Хусерла и код Хајдегера.[9]
Рана каријера
уредиГадамер се хабилитирао 1929. и већи део раних 1930-их провео је држећи предавања у Марбургу. За разлику од Хајдегера, који се придружио Нацистичкој партији у мају 1933. и остао као члан све док странка није распуштена после Другог светског рата, Гадамер је ћутао о нацизму, а није био политички активан током нацистичке владавине. Гадамер се није придружио нацистима, а није служио ни војску због полиомијелитиса од којег је оболео 1922. Придружио се Националној Социјалистичкој Учитељској лиги у августу 1933.[10]
Године 1933. Гадамер је потписао Завет верности професора немачких универзитета и средњих школа Адолфу Хитлеру и Националсоцијалистичкој држави.
Априла 1937. постао је привремени професор у Марбургу,[11] а затим је 1938. добио звање професора на Универзитету у Лајпцигу.[12] Са СС тачке гледишта, Гадамер је класификован као ни подржавалац ни неодобравајући у „СД-Доссиерс üбер Пхилосопхие-Профессорен“ (тј. СД-фајловима који се тичу професора филозофије) које је поставила СС служба обезбеђења (СД).[13] Године 1946, америчке окупационе снаге су га окарактерисале неокаљаног нацизмом и именовале га за ректора универзитета.
Ниво Гадамерове умешаности са нацистима је оспораван у делима Ричарда Волина[14] и Терезе Орозко.[15] Орозко наводи, позивајући се на Гадамерове објављене радове, да је Гадамер подржавао нацисте више него што су научници претпостављали. Гадамерски научници су одбацили ове тврдње: Жан Грондин је рекао да је Орозко укључена у „лов на вештице“[16] док је Донатела Ди Чезаре изјавила да је „архивски материјал на коме Орозко заснива своје аргументе заправо прилично занемарљив“.[17] Чезаре и Грондин су тврдили да у Гадамеровом делу нема ни трага антисемитизма и да је Гадамер одржавао пријатељства са Јеврејима и пружао уточиште скоро две године филозофу Јакобу Клајну 1933. и 1934. године.[18] Гадамер је такође смањио контакт са Хајдегером током нацистичке ере.[19]
У Хајделбергу
уредиКомунистичка Источна Немачка није била ништа више по вољи Гадамеру него Нацистичка Немачка, и он одлази у Западну Немачку, прихватајући прво место на Гетеовом универзитету у Франкфурту, а затим је наследио Карла Јасперса на Универзитету у Хајделбергу 1949. На овој позицији је остао, као емеритус, до своје смрти 2002. године у 102. години живота.[20][21][22] Он је био уреднички саветник часописа Дионyсиус.[23] У то време је завршио свој магнум опус, Истина и метод (1960), и укључио се у своју чувену дебату са Јиргеном Хабермасом о могућности трансцендирања историје и културе како би пронашао истински објективну позицију са које би критиковао друштво. Дебата је била неубедљива, али је означила почетак топлих односа између њих двојице. Гадамер је био тај који је обезбедио Хабермасу прво место професора на Универзитету у Хајделбергу.
Године 1968, Гадамер је позвао Томоноба Имамичија на предавања у Хајделбергу, али је њихов однос постао веома хладан након што је Имамичи тврдио да је Хајдегер узео свој концепт Дасеина из Окакура Какузовог концепта дас ин-дер-Wелт-сеин (бити у постајању у свету) израженом у Књизи чаја, коју је Имамичијев учитељ понудио Хајдегеру 1919. године, након што је са њим пратио лекције годину дана раније.[24] Имамичи и Гадамер су обновили контакт четири године касније током међународног конгреса.[24]
Библиографија
уреди- Трутх анд Метход. (1ст Енглисх ед., 1975, транс. бy W, Глен-Доепел, ед. бy Јохн Цумминг анд Гаррет Барден)[25]
- Хегел'с Диалецтиц: Фиве Херменеутицал Студиес. Транс. П. Цхристопхер Смитх. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс, 1976.
- Диалогуе анд Диалецтиц: Еигхт Херменеутицал Студиес он Плато. Транс. анд ед. бy П. Цхристопхер Смитх. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс, 1980.
- Тхе Идеа оф тхе Гоод ин Платониц-Аристотелиан Пхилосопхy. Транс. П. Цхристопхер Смитх. Неw Хавен, ЦТ: 1986.
- Гадамер он Целан: ‘Wхо Ам I анд Wхо Аре Yоу?’ анд Отхер Ессаyс. Бy Ханс-Георг Гадамер. Транс. анд ед. Рицхард Хеинеманн анд Бруце Крајеwски. Албанy, НY: СУНY Пресс, 1997.
- Хеидеггер'с Wаyс. Транс. Јохн W. Станлеy. Неw Yорк: СУНY Пресс, 1994.
- Литературе анд Пхилосопхy ин Диалогуе: Ессаyс ин Герман Литерарy Тхеорy. Транс. Роберт Х. Паслицк. Неw Yорк: СУНY Пресс, 1993.
- Пхилосопхицал Аппрентицесхипс. Цамбридге, МА: МИТ Пресс, 1985 (Гадамер'с мемоирс, транслатед бy Роберт Р. Сулливан.)
- Тхе Енигма оф Хеалтх: Тхе Арт оф Хеалинг ин а Сциентифиц Аге. Транс. Јохн Гаигер анд Рицхард Wалкер. Оxфорд: Политy Пресс, 1996.
- Пхилосопхицал Херменеутицс. Транс. анд ед. бy Давид Линге. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, 1976.
- Плато'с "Парменидес" анд Итс Инфлуенце. Дионyсиус, Волуме VII (1983): 3-16[26]
- Реасон ин тхе Аге оф Сциенце. Транс. бy Фредерицк Лаwренце. Цамбридге, МА: МИТ Пресс, 1981.
- Тхе Релеванце оф тхе Беаутифул анд Отхер Ессаyс. Транс. Н. Wалкер. ед. Р. Бернасцони, Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1986.
- Праисе оф Тхеорy. Транс. Цхрис Даwсон. Неw Хавен: Yале Университy Пресс, 1998.
- Тхе Гадамер Реадер: А Боуqует оф тхе Латер Wритингс. Ед. бy Рицхард Е. Палмер. Еванстон, ИЛ: Нортхwестерн Университy Пресс, 2007.
- Артхос, Јохн. Тхе Иннер Wорд ин Гадамер'с Херменеутицс. Соутх Бенд, ИН: Университy оф Нотре Даме Пресс, 2009.
- Церцел, Лариса (ед.), Üберсетзунг унд Херменеутик / Традуцтион ет хермéнеутиqуе, Буцхарест, Зета Боокс, 2009, ISBN 978-973-199-706-3.
- Давеy, Ницхолас. Унqуиет Ундерстандинг: Гадамер'с Пхилосопхицал Херменеутицс. Неw Yорк: СУНY Пресс, 2007, ISBN 978-0791468425.
- Давеy, Ницхолас. Унфинисхед Wорлдс. Херменеутицс, Аестхетицс, анд Гадамер. Единбургх: Единбургх Университy Пресс, 2013, ISBN 978-0748686223.
- Достал, Роберт L. ед. Тхе Цамбридге Цомпанион то Гадамер. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 2002.
- Дрецхслер, Wолфганг. Гадамер ин Марбург. Марбург: Блауес Сцхлосс, 2013.
- Цоде, Лорраине. ед. Феминист Интерпретатионс оф Ханс-Георг Гадамер. Университy Парк: Пенн Стате Пресс, 2003.
- Цолтман, Роберт. Тхе Лангуаге оф Херменеутицс: Гадамер анд Хеидеггер ин Диалогуе. Албанy: Стате Университy Пресс, 1998.
- Грондин, Јеан. Тхе Пхилосопхy оф Гадамер. транс. Катхрyн Плант. Неw Yорк: МцГилл-Qуеенс Университy Пресс, 2002.
- Грондин, Јеан. Ханс-Георг Гадамер: А Биограпхy транс. Јоел Wеинсхеимер. Неw Хавен: Yале Университy Пресс, 2004.
- Кöглер, Ханс-Херберт. Тхе Поwер оф Диалогуе: Цритицал Херменеутицс афтер Гадамер анд Фоуцаулт транс. Паул Хендрицксон. МИТ Пресс, 1996.
- Крајеwски, Бруце (ед.), Гадамер'с Реперцуссионс: Рецонсидеринг Пхилосопхицал Херменеутицс. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, 2004.
- Лаwн, Цхрис. Гадамер: А Гуиде фор тхе Перплеxед. (Гуидес фор тхе перплеxед) Лондон: Цонтинуум, ц2006. ISBN 978-0-8264-8461-1
- Malpas, Jeff, and Santiago Zabala (eds),Consequences of Hermeneutics: Fifty Years after Truth and Method, (Northwestern University Press, 2010).
- Malpas, Jeff, Ulrich Arnswald and Jens Kertscher (eds.). Gadamer's Century: Essays in Honour of Hans-Georg Gadamer. Cambridge, Mass.: MIT Press, 2002.
- Risser, James. Hermeneutics and the Voice of the other: Re-reading Gadamer's Philosophical Hermeneutics. Albany: SUNY Press, 1997.
- Sullivan, Robert R., Political Hermeneutics, The Early Thinking of Hans-Georg Gadamer. Univ. Park, Penn State Press,1989.
- Warnke, Georgia. "Gadamer: Hermeneutics, Tradition and Reason". Stanford: Stanford University Press, 1987.
- Weinsheimer, Joel. Gadamer's Hermeneutics: A Reading of "Truth and Method". New Haven: Yale University Press, 1985.
- Wierciński, Andrzej. Gadamer’s Hermeneutics and the Art of Conversation Germany, Münster: LIT Verlag, 2011.
- Wright, Kathleen ed. Festivals of Interpretation: Essays on Hans-Georg Gadamer's Work. Albany, NY: SUNY Press, 1990.
- P. Della Pelle, La dimensione ontologica dell'etica in Hans-Georg Gadamer, FrancoAngeli, Milano 2013.
- P. Della Pelle, La filosofia di Platone nell'interpretazione di Hans-Georg Gadamer, Vita e Pensiero, Milano 2014.
Reference
уреди- ^ Grondin 2003, стр. 12.
- ^ Grondin 2003, стр. 26, 33.
- ^ Gadamer, Hans-Georg (1986). The Relevance of the Beautiful and Other Essays (PDF). Cambridge University Press. стр. 35. ISBN 9780521339537. Приступљено 16. 1. 2018. „As a Protestant, I have always found especially significant the controversy over the Last Supper, which raged in the Protestant Church, particularly between Luther and Zwingli.”
- ^ Grondin 2003, стр. 21.
- ^ Grondin 2003, стр. 45.
- ^ Grondin 2003, стр. 46.
- ^ Grondin 2003, стр. 37.
- ^ Cesare 2007, стр. 5–7.
- ^ Cesare 2007, стр. 7–8.
- ^ Ideologische Mächte im deutschen Faschismus Band 5: Heidegger im Kontext: Gesamtüberblick zum NS-Engagement der Universitätsphilosophen, George Leaman, Rainer Alisch, Thomas Laugstien, Verlag: Argument Hamburg, 1993, p. 105, ISBN 3886192059
- ^ Cesare 2007, стр. 17.
- ^ Dostal, Robert (2002). The Cambridge Companion to Gadamer. Cambridge University Press. стр. 20. ISBN 0521000416.
- ^ Leaman, Georg / Simon, Gerd: Deutsche Philosophen aus der Sicht des Sicherheitsdienstes des Reichsführers SS. Jahrbuch für Soziologie-Geschichte 1992, pages 261-292
- ^ Richard Wolin, ‚Nazism and the complicities of Hans-Georg Gadamer. Untruth and Method‘, The New Republic, 15 May 2000, pp. 36–45
- ^ Orozco 1995.
- ^ Grondin 2003, стр. 165.
- ^ Cesare 2007, стр. 30.
- ^ Grondin 2003, стр. 153–154.
- ^ Cesare 2007, стр. 14–15.
- ^ „Hans-Georg Gadamer Dies; Noted German Philosopher”. Washington Post. 16. 3. 2002. Приступљено 25. 3. 2011.
- ^ Roberts, Julian (18. 3. 2002). „Hans-Georg Gadamer”. The Guardian. Приступљено 25. 3. 2011.
- ^ „Hans-Georg Gadamer”. The Independent. 26. 3. 2002. Архивирано из оригинала 12. 10. 2011. г. Приступљено 25. 3. 2011.
- ^ „Department of Classics”. Dalhousie University.
- ^ а б Imamichi, Tomonobu; Fagot-Largeault, Anne (2004). „In Search of Wisdom. One Philosopher's Journey” (PDF). Le Devenir Impensable. Tokyo, International House of Japan: Collège de France. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2010. г. Приступљено 7. 12. 2006.
- ^ 2nd revised translation 1989 by J. Weinsheimer and D.G. Marshall, New York: Crossroad 2004; since its first appearance the book has been republished in various formats by Continuum, and more recently Bloomsbury, ISBN 978-0-8264-7697-5 еxцерпт
- ^ „Департмент оф Цлассицс”. Далхоусие Университy.
Литература
уреди- Цесаре, Донателла Ди (2007). Гадамер: А Пхилосопхицал Портраит. Превод: Кеане, Ниалл. Блоомингтон, ИН: Индиана Университy Пресс. ИСБН 978-0-25300-763-6.
- Гонзалес, Францисцо Ј. (2006). „Диалецтиц анд Диалогуе ин тхе Херменеутицс оф Паул Рицоуер анд Х.Г. Гадамер”. Цонтинентал Пхилосопхy Ревиеw. 39 (1): 313—345. С2ЦИД 170800798. дои:10.1007/с11007-006-9031-4.
- Грондин, Јеан (2003). Ханс-Георг Гадамер: А Биограпхy. Превод: Wеинсхеимер, Јоел. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-30009-841-9.
- Орозцо, Тереса (1995). Платонисцхе Геwалт: Гадамерс политисцхе Херменеутик дер НС-Зеит (на језику: немачки). Хамбург; Берлин: Аргумент Верлаг. ИСБН 978-3-88619-240-3.
- Палмер, Рицхард (1969). Херменеутицс: Интерпретатион Тхеорy ин Сцхлеиермацхер, Дилтхеy, Хеидеггер, анд Гадамер. Еванстон, ИЛ: Нортхwестерн Университy Пресс. ИСБН 978-0-81010-459-4.
- Сцхлеиермацхер, Фриедрицх D.Е.; Wојцик, Јан; Хаас, Роланд (1978). „Тхе Херменеутицс: Оутлине оф тхе 1819 Лецтурес”. Неw Литерарy Хисторy. 10 (1): 1—16. ЈСТОР 468302. дои:10.2307/468302.
Спољашње везе
уредиМедији везани за чланак Ханс-Георг Гадамер на Викимедијиној остави
- Ханс-Георг Гадамер на сајту Интернет Арцхиве (језик: енглески)
- [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2023)
- Ханс-Георг Гадамер, Јефф Малпас, Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy
- Ханс-Георг Гадамер (1900—2002), Лаурен Сwаyне Бартхолд, Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy
- Гадамер'с Херменеутицс (интродуцторy лецтуре бy Хенк де Берг, 2015)
- Цхронологy (ин Герман)
- Wоркс бy Гадамер
- Ханс-Георг Гадамер: Плато ас портратист
- Мигуел Áнгел Qуинтана Паз: "Он Херменеутицал Етхицс анд Едуцатион", а папер он тхе релеванце оф Гадамер'с Херменеутицс фор оур ундерстандинг оф мусиц, етхицс анд едуцатион ин ботх.