IV Клавирски Концерт (Бетовен)

Концерт за клавир и оркестар број 4. Г - Дур, опус 58, Лудвига Ван Бетовена

Опште карактеристике

Концерт за клавир и оркестар број 4. Г - Дур, опус 58, настао 1806. године, довршава оно што је у Трећем Концерту започето и што ће даље вршити јак утицај на ствараоце XIX века: значајно проширује и обогаћује наслеђену класичну форму и уводи нове и смеле ефекте. Зато се овај Концерт сматра код многих љубитеља музике првим врхунцем код Бетовена, пре оног најлепшег - у Петом, Царском Концерту. Три његова става образују целину трајања 34 минута.

Форма и анализа дела

1. Први став је опсежни Аллегро модерато. Траје дуже од половине укупног трајања Концерта. Одмах на почетку, једна новост: Наступа солиста, без пратње, али у Г-Дуру доноси само почетак, док даље експозицију наставља оркестар, започињући у пијанисиму Х-Дура. Прва тема је неуобичајено блага, док је друга тема маршевског карактера и наступа након лествичног пасажа у клавиру. То све говори какав се душевни развој збио у Бетовену у периоду између Трећег и Четвртог Концерта. У међувремену, кроз варирање мотивског материјала прва два такта, виолине интонирају свечани марш који преузимају флаута и обоа, а гудачи у тријумфалном току завршавају. У развојном делу, оркестар води главну реч, а клавир над његовим музичким током доноси своју деоницу. На преласку у репризу, наступа карактеристичан трилер и климакс у виолончелима, на првим тактовима главне теме. Реприза има класичан ток.
2. Други став је кратки Анданте цон мото, слободан по облику. Оркестар наступа у унисону током целог става и наступи му се према крају поступно скраћују. То даје маха солисти, који све више долази до изаражаја и непрекиднио врти своју мелодију око једне ноте. То се затим претаче у финални став, Рондо - Виваце. Став је комбинација ронда и сонатног облика. Главну тему карактерише један рефрен који се неколико пута варира и у маршевском је покрету, док се друга тема јавља над једним оргелпунктом у виолончелима и у овај ведар, разуздан став уноси тренутке предаха. Све се то развија у једном класичном току, карактеристичном за сонатни рондо и окончава у једној елегантној, скоковитој завршници.

Извођачи

Вилхелм Бакхауз, клавир и оркестар Бечких Симфоничара, диригент: Карл Бем

Артур Рубинштајн, клавир и Бостонски Симфонијски Оркестар, диригент: Ерих Лајнсдорф

Јасминка Станчул, клавир и Симфонијски Оркестар Радио Телевизије Београд, диригент: Ванчо Чавдарски.