Јавни простор

Јавни простор је простор који по својим особинама и по својој функцији служи јавној сврси, омогућава социјалну комуникацију, приступачан је и отворен за све, без обзира на старосну доб, пол, сексуалну оријентацију, расну, верску, националну или друштвено-економску-политичку припадност. Јавни простор може се користити слободно за сваку врсту активности, како индивидуално, тако и колективно, које не улазе у конфликт са правима других група људи или индивидуа које га такође користе. Основна карактеристика јавног простора јесте да је једнако доступан свима и да је та доступност недвосмислена. То су места највећег интензитета размене унутар градских физичких структура, и одувек су били основна компонента физичког окружења обезбеђујући основне потребе човека (одмор, разоноду, рекреацију,...) и оквир свакодневице.

Историја

Дефиниција јавног простора врло често зависи од контекста у којем се користи, те може имати различите карактеристике, које се крећу од врло прецизних функционалних, композиционих, власничких одредница до филозофских, или метафоричких. На пример, јавни простор има своје одређење у друштвено-хуманистичким наукама, али и у архитектонско-урбанистичкој пракси. У првом случају фокус је на друштвеној, односно политичкој и другој релеватној димензији јавног живота, у оквиру којих се рефлектују вредности, обичаји, међусобне интеракције и свакодневне праксе једног друштва. Из архитектонско-урбанистичке перспективе јавни простор се историјски везује за период античке Грчке и развоја првих урбаних насеља. У Старој Грчкој „агора“ (у преводу трг), представљала је средиште градског живота, простор за састајање, разговор, трговину, политичке или репрезентативне сврхе. Пандан агори је у античком Риму био „форум“, такође средиште јавног живота, где су се одржавале народне скупштине, позоришне представе, верске свечаности, разговори, али и прве гладијаторске борбе.

Примена данас

Данас се формирање јавних градских простора врши кроз обликовање нових или трансформацију постојећих кроз промену намене. Међутим, карактер јавног простора значајно је измењен у оквиру модерног града. Од простора који су првенствено били намењени састајању, слободном провођењу времена, интеракцији, постали су ресурс потенцијалног економског надметања или хибридне јавности, што је врло често случај у англо-саксонској култури. У првом случају, јавни простори постали су катализатори урбане обнове где бивају изложени неконтролисаној комерцијализацији и приватизацији. Док у другом постају места привидне јавности у оквиру којих се урбаним мобилијаром, надгледањем и обликовањем јасно искључује било какво „непримерено“ понашање. Наиме, увођењем камера, бодљикавих површина, или интензивног осветљења, урбани дизајн јавног простора постаје „агент пристојности“ тог простора.

Из наведених разлога, велики изазов у обликовању јавног простора данас лежи у одређењима која долазе из области друштвено-хуманистичких наука, а која укључују питање јавне сфере, интеракције и размене, односно питање његове доступности. Прво укључује, важно и актуелно питање партиципативне демократије, док је друго карактеристично за концепт „права на град“ који у фокус ставља питања слободе одлучивања у каквом граду желимо да живимо. Ове позиције наглашавају значај учествовања и одлучивања у процесима од колективног значаја којим се унапређује квалитет живота и простор обликује према потребама свих оних који га користе.

Типови и врсте

Типолошке одреднице могу бити доста широке, у смислу питања режима коришћења, доступности и намене (културна, војна, административна, трговинска, итд.), те захтевају терминолошку одређеност која омогућава јасније разумевање појмова. Иако се врло често за објекте у јавној својини или објекте јавне намене каже да су јавни простори, као нпр. школе, вртићи, болнице, војни и индустријски комплекси, они нису доступни, јер фунционишу у просторно и временски контролисаним условима који управо одређују питања режима коришћења и доступности.

Управо се из овог разлога у савременој пракси често користи прецизнија одредница јавног простора која под тим подразумева отворене градске просторе доступне свима. Генерални план Београда 2021 отворени јавни простор дефинише се као „сваки отворен простор у граду који је намењен општем коришћењу и доступан свим грађанима за кретање и коришћење у циљу обављања различитих активности везаних за тај простор, за садржаје у околним градским блоковима и за град у целини.“ Међутим, такође напомиње да су његове границе деонице регулационих линија околних блокова, односно експлицитно за јавни градски простор проглашава само онај у јавном власништву. Под јавним отвореним простором подразумевају се постојећи или планирани простори јавног грађевинског земљишта (према Закону о планирању и изградњи или општинским одлукама о проглашењу јавног грађевинског земљишта) у функцији неограничене јавне употребе и приступа (улице, тргови, скверови, паркови, пешачке стазе, проспекти, међублоковски простор код отворене типологије блокова, приобаље, игралишта и сл).