Јавно заговарање

Јавно заговарање се може дефинисати као практична употреба знања у сврхе социјалних промена. Ове промене могу бити усмерене ка државним политикама, законима, процедурама или понекад према нама самима. Јавно заговарање је, дакле, чин давања подршке неком питању и уверавање онога ко је носилац моћи да треба деловати и подржати питање које се заговара. Јавно заговарање је процес, а не једносмерна активност. Јавно заговарање је сврсисходан процес усмерен ка постизању специфичних резултата.[1]

Дефинисање јавног заговарања уреди

У најширем смислу, јавно заговарање се може дефинисати као покушај утицаја неформалних актера на дефинисање проблема и могућих решења према доносиоцима одлука ради остваривања одређене и унапред дефинисане промене. Оно представља покушај посредног утицаја којим се жели да се активно подржи нека идеја или нека група/појединац и да се убеде други људи у значај нечије идеје и предложеног решења. На тај начин, свака јавна кампања која као свој коначни циљ, односно резултат има доношење неке одлуке, може се сматрати кампањом јавног заговарања.[2]

Типови и врсте јавног заговарања уреди

Важно је препознати разлику између различитих врста кампања које у окружењу примећују. Оне се, пре свега, разликују по циљевима и циљним групама на које су усмерене. Ту се препознају кампање које за циљ имају подизање видљивости неке теме, промене свести о проблемима и, на крају, промене понашања. Са друге стране, често се у јавности могу видети различите хуманитарне кампање које имају призвук кампања јавног заговарања, али оне по својој суштини то нису, јер су пре свега краткорочне и усмерене на решавање одређеног проблема.

Заговарање често обухвата и конкретно лобирање код доносиоца одлука. Лобирање је сложен и осетљив задатак и мора му се приступити веома спремно.

Лобирање је енглеска ријеч (енгл. лоббyинг). У англо-саксонској традицији ова реч значи предворје Доњег дома Парламента. У том предворју су они који су хтели да се неко питање реши у њихову корист чекали парламентарце/ке и утицали на њих (тј. лобирали).

Дакле, лобирање је појам који укључује активности утицаја на доносиоце одлука, како политичких, тако и свих за које су заједница или појединци/ке заинтересовани. Лобирање је циљана активност и углавном се састоји од директног утицаја на доносиоце и доноситељке одлука.

Локалне политике су стратешки документи којима заједница одређује правац и циљеве свог рада у некој области у одређеном временском периоду, нпр. стратегија развојна локане заједнице или стратегије социјалне/здравствене заштите, очувања животне средине, запошљавања, повратка младих и сл. На основу ових докумената креирају се локални планови акција да би се циљана промена постигла.

Алати и модели уреди

Јавно заступање веома је ретко уредан и линеаран процес. Неке од најуспешнијих мрежа јавног заступања функционишу прилагођавајући се приликама у хаотичном окружењу. Способност да се искористи повољна прилика и покрене процес не умањује значај правовременог и брижљивог планирања.[3]

  1. Тема: Процес јавног заступања обично почиње уочавањем и дефинисањем теме (превод енглеске речи иссуе која обухвата појмове: проблем, спорно питање, спорна тачка, предмет спора) у вези са којом ће бити промовисана промена политике. Тема треба да буде фокусирана, јасна и широко прихваћена од стране групе која покреће процес јавног заступања.
  2. Циљ и задаци: Потом је потребно поставити циљ и задатке јавног заступања. Циљ је општа изјава о томе шта се средњорочно или дугорочно жели постићи, визија промене или резултата. Задаци описују краткорочна, одређена, остварљива и мерљива постигнућа везана за тему, која ће допринети остварењу циља.
  3. Циљна група: Следећи корак је препознати циљану публику - кључне доносиоце одлука који имају моћ и ауторитет да спроведу жељену промену политике за утврђену тему, као и оне који могу на њих утицати. Треба имати на уму друге НВО, али и творце политика, донаторе, јавне личности.
  4. Порука: Затим треба развити убедљиву поруку, кројену према интересима политичке публике. Порука треба аргументовано да дефинише проблем због којег је покренуто јавно заступање, понуди ново решење и наведе на акцију. Без јасне поруке, јавно заговарање нема никакве шансе да успе.
  5. Канали комуникације: Да би порука јавног заступања допрла до циљане публике, потребни су одговарајући канали комуникације. То укључује: конференције за медије, пакет са кратким важним информацијама, јавну дебату, конференцију за креаторе политике, панел дискусије, интервјуе, флајере и друге канале комуникације.
  6. База подршке: Следећи корак је проширивање базе подршке изградњом савезништва са другим члановима цивилног друштва: групе, појединци или организације који имају исто мишљење и вољни су да подрже тему. Јавно заговарање је групни подухват, и због тога се улази у мреже и коалиције.
  7. Прикупљање средстава: Када је дефинисано зашто, шта, како и са ким се покреће процес јавног заступања, треба планирати и са чим. Прикупљање средстава подразумева мобилисање свих расположивих ресурса (знање, вештине, новац, опрема, простор, материјали, волонтери...) неопходних за остварење задатка.
  8. Израда акционог плана: Коначно, примену стратегије јавног заступања треба детаљно разрадити израдом акционог плана (ко, шта, када, где ...). Он ће помаже да се јасно види шта је све планирано као део јавног заговарања, али и да се зна на шта ће утицати непредвиђени догађаји и како се може са тим носити. Само спровођење акционог плана мора бити флексибилно и у односу на временски оквир и на постављени задатак.
  9. Прикупљање података и анализа информација је неопходан основ за сваки наведени корак у процесу јавног заступања, од избора важне теме, тражења решења, проналажења истомишљеника, истраживања позиција политичке публике, прикупљања средстава, планирања примене, праћења резултата и процене успеха. Иако је на деветом месту, у стварности то није само један корак, већ континуирани процес без којег је немогуће спровести било какву кампању јавног заступања.
  10. Надгледање и оцена успешности се, такође, одвијају током читавог процеса јавног заступања. Пре предузимања кампање јавног заступања, важно је одлучити ко ће и како пратити план примене, оценити успешност или мерити резултате. Треба реално проценити колики степен промене се може очекивати у политици, програмима или финансирању, као резултат свих напора? Прецизније речено, шта ће бити другачије након завршетка кампање јавног заступања? Како ћете знати да се ситуација променила?

Редослед корака треба узети условно. Када се једном уочи проблем, дефинише се као тема и постављају циљеви и задаци, остали кораци ће се међусобно преплитати, понављати, ићи паралелно. На неке кораке се изнова враћа када на то буду упућивали процеси прикупљања податка, надгледања и процењивања који се одвијају све време. Треба имати на уму да нису увек у прилици да се прати редослед корака процеса према моделу на папиру. Свеједно, систематско разумевање процеса јавног заступања ће помоћи да добро планирамо, ефикасно користимо средства, обезбедимо подршку и останемо усредсређени на коначни циљ.

Референце уреди

  1. ^ Цуртис, Неил Ф.; Цолес, Мартyн П. (мај 2017). „Препаратионс анд струцтурес оф соме ницкел(II) цомпоундс оф 2 РС ,7 СР ,9 СР ,14 РС - анд 2 РС ,7 РС ,9 СР ,14 СР -2,5,5,7,9,12,12,14-оцтаметхyл-1,4,8,11-тетраазацyцлотетрадецане”. Полyхедрон. 127: 369—389. ИССН 0277-5387. дои:10.1016/ј.полy.2017.02.014. 
  2. ^ Рант, Жива; Станимировић, Далибор; Матетић, Ведрана; Индихар, Симон; Зидарн, Јања; Бештек, Мате; Жлендер, Андреј (март 2017). „еЗдравје данес за јутри”. Одговорна организација / Респонсибле Организатион. Универзитетна заложба Универзе в Марибору / Университy оф Марибор Пресс. ИСБН 9789612860202. дои:10.18690/978-961-286-020-2.68. 
  3. ^ Грађанске иницијативе (30. 5. 2019). „Јавно заступање у локалној заједници за побољшање положаја невладиних организација” (ПДФ). https://www.gradjanske.org/. Архивирано из оригинала 30. 05. 2019. г. Приступљено 30. 5. 2018.  replacement character у |website= на позицији 1 (помоћ); Спољашња веза у |website= (помоћ)

Spoljašnje veze уреди