Википедија

Јеванђеље по Јуди

Јеванђеље по Јуди је апокрифно гностичко јеванђеље на коптском језику пронађено крајем 20. века, и које се састоји од дијалога између Исуса и Јуде Искариотског.

Прва страница Еванђеља по Јуди (страна 33 од Codex Tchacos)

Процењује се да је настало између 130. и 180. године. [1] и верује се да је написано од стране гностичких следбеника Исуса, а не од стране самог Јуде. 180. г. н. е., Иринеј, епископ лионски, написао је документ у коме грди ово Јеванђеље, указујући на то да је ова књига била у употреби. Једини познати примерак Јеванђеља по Јуди је текст написан на коптском језику који према анализама потиче из 280. г. н. е. или 60 година раније или касније. Било је и мишљења да произилази из раније грчке верзије. Превод текста први је пут објављен почетком 2006. године од стране Националног географског друштва.

У супротности са Јеванђељем које осликава Јуду који је издао Христа и довео га до распећа, Јеванђеље по Јуди приказује Јудину акцију као извршење наредбе задане од Христа. Јеванђеље такође говори да је Христ планирао след догађаја који су га водили у смрт. Овај приказ се подудара са појмовима неких гностичких струја, да је људски облик душевни затвор и да је Јуда помогао Христу да се ослободи физичких ограничења те да постоје две врсте људи: људи намештени са бесмртном душом која је "облик вечних царстава" и која ће "вечно да трпи" ("јака и света генерација без икога да влада њоме", којој Јуда припада) и већински дио људске врсте који је смртан и не може да досегне спасење. Јеванђеље по Јуди не тврди да су други Ученици знали за право Христово учење. С друге стране тврди да они нису научили право Јеванђеље, оно које је Христос подучио само Јуду Искариотског, јединог ученика који припада "светој генерацији".

Проналазак уреди

Овај документ на 13 листова папируса је случајно пронађен 1978. године у Египту. Од осамдесетих година 20. века губи му се сваки траг, да би се појавио 1999. године кад га је трговац антиквитета, Фрида Чакос, купила од једног трговца старинама. Дала га је на проучавање у универзтет у Јејлу, гдје су га препознали и савјетовали јој да га повјери научницима и рестаураторима. До 2005. године рестаурирано је око 85% текста. Објавило га је Национално географско друштво.

Позадина уреди

Кожни свезак папируса на коптском језику изашао је на површину у седамдесетим, у близини Бени Масара, Египат[2], и назван је Кодекс Чакос, по трговцу старинама, Фриди Нусбергер Чакос који је постао забринут због стања списа. Први пут преведен самим почетком 21. века, садржи текст који потиче из касног другог века нове ере [3] и садржи наслов "Јеванђеље по Јуди" (Еуангелион Иоудас)[4], оно приказује причу Христове смрти кроз Јудине очи.

Према анализама угљеника, датира "између трећег и четвртог века", према Тимотију Џулу, стручњаку за анализу угљеника при центру за физику Универзитета Аризона,[5] потиче из 280. г. н. е., 60 година раније или касније.

Данас је рукопис у више од хиљаду делова и без неких делова због лошег руковања и складиштења. Неки одломци састоје се само од речи, док се други састоје из више редова. Према Родолфу Кесеру, документ се састојао из 31 странице, исписан са обе стране, али када је 1999. дошао у продавницу, преостало је само 13 страница. Говорило се да су одређене странице уклоњене или продане.

На основу анализа текста и позајмљених речи, говорило се да је могуће да је текст на коптском преведен са грчког и то од 130.-180.Иринеј Лионски назвао је текст "измишљеном историјом" [6]

Какогод, није сигурно да је текст који помиње Иринеј Лионски заправо коптски текст Јеванђеља по Јуди. А. Ј. Левајн, који је био у тиму учењака који су били одговорни за откривање рада, каже да Јеванђеље по Јуди не садржи никакве нове историјске информације о Исусу или Јуди, али да је текст од помоћи при реконструкцији историје гностицизма, посебно у подручјима у којима се говори коптски.

Садржај уреди

Преглед уреди

Јеванђеље по Јуди састоји се од 16 поглавља у којима Христос подучава о духовним питањима и космологији. Јуда је јунак овог Јеванђеља и једини је ученик Христов који разуме речи свога господара. Јеванђеље садржи неколико наративних елемената; у суштини Јеванђеље говори о томе како је Јуда учен од стране Христа о значењу његове поруке, а затим каменован од стране осталих ученика.


Јеванђеље садржи идеје које су се противиле раној Цркви. Аутор говори ад је Бог заправо "облак светлости" који постоји у непролазном царству.[7] Адам, духовни отац свих људи, створен је по лику самог Бога боравио у непролазном царству.

На почетку времена. Бог је створио групу анђела и нижих богова. Дванаест анђела било је вољно да пође да влада хаосом и подземним светом.[8]

Анђелима стварања задано је стварање тела Адамовог, који је касније постао први човек. Постепено је људски род почео да заборавља своје божанско порекло и неки од Адамових потомака (Каин и Авељ) постали су познати као прве светске убице. Многи људи мислили су да је несавршени материјални универзум био врхинац стварања, губећи тако своје знање о Богу и непролазном царству.

Исус је послан као син правог Бога, не једног од мањих богова. Његов задатак је био да покаже да спасење лежи у повезивању Бога са човеком. Прихватањем унутрашњег Бога, човек може да се врати у непролазно царство.

Једанаест ученика које је Христ одабрао је погрешно схватило начела Његовог учења. Били су обузети физичким светом осећаја. Наставили су да упражњавају верска жртвовања животиња, која јесу задовољавала ниже богове, али нису неговала везу са правим Богом. Погрешно су подучавали да би та страдања у име Христово значила васкрсење тела.

у противности, Христос је у стању да подучи Јуду правом значењу његовог живота, мисије и смрти. Људски род може да буде подељен у две врсте или груп. Они који имају бесмртну душу, као Јуда, могу да спознају Бога и уђу у непролазно царство након смрти. Они који припадају врсти оних једанаест ученика не могу да уђу у непролазно царство и на крају живота умреће и физички, а и духовно. Пракса која се преплиће са физичким светом, животињском жртвом и церемонијом канибализма (симболично конзумирање Христовог тела и крви) су осуђене као мрске.

Од изузетног је значаја и ауторово схватање Христове смрти. Остала Јеванђеља тврде да је Христос морао ад умре за откуп греха људског рода, аутор Јеванђеља по Јуди тврди да ова врста заступничке врсте задовољава ноже богове и анђеле. Прави Бог је милостив и стога не захтева никакву жртву. По Јеванђељу Јудином Христова смрт је само његов коначни прелазак из царства меса у светлосни облак.

Јеванђеље као гностички текст уреди

Пагелс и Кинг (2007) [9] свађали су се о томе да би нијансиранија и контекстуалнија схватања хришћанске традиције требала да буду дио схватања гностицизма. Вековима након Христове смрти, постојало је много различитих погледа на значење његовог живота и смрти. Никејско хришћанство (нпр. традиција заснована на доктринама никејске вере) вековима јепостојало и у другим варијантама (од којих је једна названа Гностицизам). Постепено је никејско схватање постало доминантна и уобичајена верзија хришћанства.

Пре откривања такозваних гностичких текстова (попут Библиотеке Наг Хамадија) учењаци су морали да се ослањају само на извештаје очева прото-никејске цркве због њиховог схватања алтернативних приступа у схватању хришћанства. Ови извештаји увек су били пристрасни, с обзиром на то да су написани од стране људи који су покушавали да сруше било коју неникејску цркву. Штавише, проучавање и анализа оригиналних не-никејских текстова доказало је да су очеви цркве имали тенденцију превише упрошћавају ствари када пишу о непријатељима својих доктрина.

Приступ текстовима као што је Јеванђеље по Јуди, дозволило је учењацима да развију богатије и пуније схватање не-никејских покрета. Тврдити да је Јеванђеље по Јуди гностички текст, без квалификација, није праведно према осталим херетичким покретима.


Јеванђеље по Јуди осудио је Иринеј у свом анти-гностичком раду " Адверсус Хаересес" (Против херезе) написаном око 180. г. н. е. Упрскос овом нападу, Јеванђеље по Јуди разликује се од осталих не-никејских јеванђеља на неколико начина. Подаље од тврдње да је физичко тело затвор из кога треба да се побегне, Јеванђеље по Јуди приказује Христа способног да напусти тело по својој жељи. У тексту је приказано Христово напуштање тела, пут у непролазно царство и повратак у његово тело. За разлику од осталих не-никејских јеванђеља, Јеванђеље по Јуди је ситијско по томе што види Сита као духовног претка. Као и у другим ситијским документима, Христ је изједначен са Ситом: "Први је Сит који је назван Христ".

Референце уреди

  1. ^ Фор еxампле, сее Х.-C. Пуецх анд Беате Блатз, Неw Тестамент Апоцрyпха, вол. 1, п. 387.
  2. ^ http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/americas/4882420.stm 7. април 2006. приступљено 17. марта 2008.
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 08. 04. 2006. г. Приступљено 21. 08. 2012. 
  4. ^ Током другог и трећег века, разне хришћанске секте су стварале текстове зване http://en.wikipedia.org/wiki/New_Testament_Apocrypha , ови текстови, као они у Новом завету су обично, али не увек, под псеудонимом (нпр. лажно потписивање имена значајних личности или ранијих апостола)
  5. ^ Само делови папируса без текста су подвгнути анализама јер су анализе физички деструктивне, што значи да уништавају анализирани материјал.
  6. ^ Иринеј Лионски, Побијање гностицизма, књига 1, поглавље 31
  7. ^ Пагелс, Е., анд Кинг, К. (2007)Реадинг Јудас: Тхе Госпел оф Јудас анд тхе Схапинг оф Цхристианитy. Неw Yорк: Викинг. пг 78.
  8. ^ http://www.nationalgeographic.com/lostgospel/_pdf/GospelofJudas.pdf , страна 5
  9. ^ Пагелс, Е., анд Кинг, К. (2007)Реадинг Јудас: Тхе Госпел оф Јудас анд тхе Схапинг оф Цхристианитy. Неw Yорк: Викинг.

Спољашње везе уреди

 
Јеванђеље по Јуди на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jevanđelje_po_Judi&oldid=26755098”