Језички варијетет

Језички варијетет се дефинише као "низ језичких елемената сличне дистрибуције". Поменути језички елементи (гласови, речи, граматичка обележја, итд.) повезују се са одређеним спољашњим факторима - на пример, географским подручјем или друштвеном групом. Тако се језик раслојава:

• хоризонтално, односно просторно – чиме се стварају дијалекти и
• вертикално, односно социјално – чиме настају социолекти.

Поред једнојезичних, сопствене језичке варијације имају и вишејезичне заједнице. Варијације се могу појавити на нивоу језика или дијалекта.

Варијација се може уочити при коришћењу различитих дијалеката од стране говорника једног језика. Док дијалект раздваја становнике једне области од других и представља територијални варијетет језика, социолект показује језичку варијацију у оквиру одређене друштвене класе или групе.

Језичка варијација је присутна у говору сваког појединца, али и таква варијација се може одредити, јер варијације имају своја ограничења. Одређене варијације се могу приписати, не само појединцима, већ и одређеној групи. Појединци имају врло јасно, и притом несвесно, знање о могућностима варијације.

Док лингвисти теже да установе језик као хомогену целину, сваки говорник користи варијацију приликом употребе језика. Питање језичке варијације запостављају они који је изједначавају са извођењем.

Варијације, иако су идентификоване као такве, не морају имати исти статус. Када је за један језик утврђено да има више варијетета, поставља се питање њихове идентификације и даље класификације. Стандардни варијетет неког језика је онај који се преферира. Тај варијетет је изабран на основу нелингвистичких критеријума (политички, друштвени, верски или економски разлози) да служи као модел или норма осталим варијететима тог језика. У савременом свету раст нација-држава има као последицу појачавање граница између језика из политичких, културних или образовних притисака, и тако док дијалекти нестају, национални језик јача.

Језик се диференцира интерно самим тим што се његови говорници удаљавају једни од других временски и просторно. Ове промене као резултат имају стварање дијалеката. Током времена, новонастали дијалекти постају језици, јер говорницима других дијалеката постају неразумљиви (на пример, тако су из латинког настали романски језици).

Док се за потребе идентификовања дијалеката лингвисти баве просторном распоређеношћу језичких феномена, за утврђивање социолеката се првенствено морају идентификовати друштвене групе. Притом се бројни фактори морају узети у обзир: узраст, пол, занимање, место боравка, образовање, приходи, етничко порекло, религија итд. Вилијам Лабов (енгл. William Labov) сматра да се код људи јавља свесна варијација у односу на друштвену класу и тренутну ситуацију. Тако Лабов говори о уској повезаности стила, регистра и ситуације.

На наш говор утиче и култура која нас окружује. Језик користимо у складу са културним моделима, који подразумевају сва наша знања о нашем пореклу и нашу пројекцију у односу на нас и на друге заједнице (идеологија, ставови, итд.).

Урбана дијалектологија се бави корелацијом језика и друштвене стратификације.

Значајна је повезаност језичке и социјалне варијације – некада су карактеристике дијалекта јасан знак припадања одређеној друштвеној групи. Дешава се да је међусобна повезаност у толикој мери да, уколико познајемо одлике класе, можемо изводити закључке о језику и варијацијама које настају.

Лингвистичка географија проучава језичку варијацију са аспекта њене географске дистрибуције. Служи се претпоставкама и методама историјске лингвистике. У урбаним срединама су обележја су очигледнија. Миграције у град и из града су такође важан фактор, а треба истаћи и утицај у стандардизацији и дифузији језика које град има на околину. Међутим, фокусирање на руралне средине не треба да изненађује. Оне се сматрају конзервативнијим у лингвистичком смислу, за разлику од урбане, која је иновативна и лингвистички нестабилна. Густо насељена подручја се занемарују због сложености поступка узимања узорка и прикупљања података. Од свих могућих варијација, регионална је највише уочљива.

Говорници различитих области међусобно комуницирају, границе дијалеката нису увек тако јасне, а ту су и појаве као изузетак, позајмица итд. Мешање дијалеката је варијација која настаје када појединац говори различито, у зависности од ситуације. Присутно је у местима где постоје два или више дијалеката, а за разлику од њега, јавља се варијација која се дешава спонтано - слободна варијација.

Постојање језичких варијација је занимљиво јер појединац може разумети већи број варијација од оних које заправо користи. Наша рецептивна језичка способност је много развијенија од продуктивне. Задатак социолингвиста је како да окарактеришу те способности које нам омогућавају да нешто идентификујемо као део једног језика, а опет као различито у оквиру истог.

Лингвистичка променљива је кључна за истраживање друштвене варијације. Она представља језичко обележје које се може идентификовати. Ове променљиве се бирају у складу са циљем истраживања. Истраживања су усмерена на друштвене променљиве, јер се тако узимање узорка (самплинг) и испитивање лакше спроводе.

Као опћи назив за различите облике језика користи се и појам "идиом".

Литература

• Ronald Wardhaugh, An Introduction to Sociolinguistics
• R. A. Hudson, Sociolinguistics

Напомене

• Прва верзија чланка је преузета из семинарског рада Марије Блашковић из предмета социолингвистика код проф. Јелене Филиповић на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Садржај је доступан под условима Лиценце за слободну документацију ГНУ-а, а одобрење се може наћи на странама групе Социолингвистика.