Википедија

Кардиналски збор

Кардиналски збор представљају кардинали који бирају новог папу као чланови римског клера.[1] То тело непрестано се повећавало од свог оснутка. У почетку их је било свега петнаестак, да би у време понтификата папе Пија IV досегнуло број од 76 чланова. На челу Кардиналског збора је декан, а замењује га поддекан. Декан нема никакве власти управљања над осталим кардиналима, него је као први међу једнакима. Кардинал декан има као наслов остијску бискупију заједно с другом црквом коју је већ имао као наслов.

Кардиналски збор на покопу папе Јована Павла II.

Историја уреди

Папа Сикст V одлучио је апостолском конституцијом Post quam verus ille од 3. децембра 1586. године да ограничи број кардинала, који бирају папу, на највише 70. Тај број је папа одредио према броју од 70 стараца које је Мојсије одредио као вође изабраном народу. Одредбе папе Сикста V потврђене су каноном 231. Канонског законика. Одредбе Сикстовог документа остаће непромењене све до понтификата папе Јована XXIII. Узимајући у обзир развој Цркве на другим континентима изван Европе, посебно у Латинској Америци, папа Јован XXIII прекршио је тада важећи закон и повећао број чланова де факто, али не и де јуре, на 90. То је учинио његов наследник папа Павле VI конституцијом Romano Pontifici eligendo од 1. октобра 1975. године којом је поделио кардинале на кардинале електоре и неелекторе, одредивши да кардинали престају бити електори (кардинали који могу бирати и бити изабрани за папу) кад наврше 80 година живота. Број кардинала електора ограничен је на 120 чланова, а број неелектора зависио је од доби оних који су прешли критичну границу од 80 година.

Иако за Кардиналски збор понекад кажу да је сенат Цркве, кардинали немају ни приближно овлашћења која би се могле успоредити са сенаторским. Они обнашају, заједнички, суверену власт само у време Sede vacante, тј. само онда када је папинска столица упражњена. Та власт је такође ограничена јер им је забрањено да уводе новости: Sede vacante nihil innovetur. Кардиналски збор се окупља током папиног живота само кад му треба изразити добре жеље, поводом неке његове облетнице или великог благдана, или кад се одржавају скупови академског карактера, као што су конзисторијуми на којима папа именује нове кардинале.

Није увек било тако и историја је забиљежила кардиналске скупове на којима је било врло живо као на данашњим парламентарним седницама. У средњем веку конзисторијуми су се одржавали много чешће на којима су кардинали тражили од папа већа овлашћења за себе. Тек је папа Лав X извео прави државни удар када је 1. јула 1517. године, не саветујући се ни са ким, а понајмање са Кардиналским збором, именовао одједном тридесет једног кардинала који су сви одреда одбили да прихвате закључке сабора у Констанцу и у Базелу-Ферари-Фиренци). Тако је радикално и дефинитивно сасечена опозиција. Папа Лав X није пропустио да подсети и нагласи да кардинали, премда бирају папу, њему једином дугују свој кардиналски положај. Кардиналски збор никада се није опоравио од те оштре лекције. Али то не значи да су кардинали изгубили свој некадашњи утицај. Он се и данас очитује, али на други начин.

У једном говору од 28. јуна 1967. године папа Павао VI нагласио је важност Кардиналског збора за живот Цркве. Унутар Кардиналског збора папа бира државног повереника, префекте римских конгрегација, председнике већа и поверенстава, легате које шаље у иностранство да га представљају на неком скупу, посебне изасланике итд. Дужност је кардинала да учествују у раду конгрегација, савета или поверенстава Курије. Њихово учествовање у раду тих тела је стварно, а не захтева се једино од чланова Кардиналског збора који трајно бораве у Риму. Кардиналска част је доживотна, мада је било и случајева да су неки без ње остајали. Тако је на пример за понтификата папе Пија XI кардинал Билот поновно постао велечасни отац Билот из Дружбе Исусове. Кардинал Билот је био приморан да поднесе оставку у Кардиналском збору због неслагања са Папом о опортуности осуде Француске акције.

Промене величине Кардиналског збора уреди

Папе су поштовале ограничење величине Кардиналског збора док папа Јован XXIII није повећао број крадинала неколико пута све до 88 у јануару 1961[2] и папа Павле VI је наставио ту експанзију, досегнувши до 134 у својој трећој конзисторији априла 1969.[3] Величина збора је изгубила свој значај кад је Павле одлучио да дозволи само кардиналима млађим од 80 година да гласају у конклави од 1971. надаље.[4][5][а] Затим је 1975. године Павле поставио максимални број оних испод 80, кардинала бирача, на 120.[8] Његов следећи конзисторијум из 1976 године је довео број кардинала бирача на пуни комплемент од 120.[9]

Сва три Павлова наслединика су повремено премвашивала максимум од 120. Папа Јован Павле II је поново нагласио максимум од 120 1996. године,[10][11] мада су његова именовања у збор довела до више од 120 кардинала бирача на 4 од његовиг девет конзисторијума, досежући чак 135 у фебруару 2001[12] и поново у октобру 2003.[13][б] Три од пет конзисторијума папе Бенедикта XVI имала су више од 120 кардинала бирача, при чему је највећи број од 125 забележен 2012. године.[16][17] Папа Франциско је исто тако премашио максимум у свих пет својих конзисторијума (према подацима из 2018), при чему је највећи број био 125 у фебруару 2015[18] и јуну 2018.[19] Међутим, број кардинала бирача никад није премашио 120 у време конклаве.

Историјски подаци уреди

За средњи век, извори који наводе величину Кардиналског броја су најчешће они везани за изборе папе и конклаве.[20]

Проценат кардинала рођених у Италији од укупног борја кардинала (1903–2013)
Фебруар 2013 22.60
Април 2005 17.09
Октобер 1978 22.50
Август 1978 22.80
1963 35.36
1958 35.80
1939 54.80
1922 51.60
1914 50.76
1903 56.25

Напомене уреди

  1. ^ Искључивање оних који су навршили 80 година елиминисало је гласачка права 25 кардинала. Пре новог правила било је 127 кардинала који су имали право да гласају за новог папу, од чега 38 италијанских. Према новом правилу било је 102 бирача, 27 од којих ду били Италијани.[5] Кардинал Алфредо Отавијани, тад у 80. године, изјавио је да је папина акција била „чин који је почињен кроз кршење традиције који је вековима стара” и да је „одбацивао већину својих стручних и талентованих саветника”.[6] Кардинал Јуџин Тисарант, 86, приговорио је да здравље сваког кардинала треба да одреди његову способност и напомену је да је 73-годишњи Павле VI деловао крхко.[7]
  2. ^ Када је прекорачио границу од 120, Јован Павле II је одобрио „привремена одступања” од правила тако да сви они који су млађи од 80 година могли да учествују у конзисторијуму као бирачи.[14][15]

Референце уреди

  1. ^ 1983 ЦИЦ, Бк. II, Пт. II, Сец. I, Цхап. III Тхе Цардиналс оф тхе Холy Роман Цхурцх Архивирано 2010-12-03 на сајту Wayback Machine
  2. ^ Cortesi, Arnoldo (17. 1. 1961). „4 New Cardinals Elevated in Rome” (PDF). New York Times. Приступљено 12. 7. 2018. 
  3. ^ Doty, Robert C. (29. 3. 1969). „Pope Names 33 Cardinals; Cooke Among 4 From U.S.” (PDF). New York Times. Приступљено 12. 7. 2018. 
  4. ^ Pope Paul VI (21. 11. 1970). „Ingravescentem aetatem” (на језику: Latin). Libreria Editrice Vaticana. Приступљено 12. 7. 2018.  See also: Ingravescentem aetatem.
  5. ^ а б Hoffman, Paul (24. 11. 1970). „Voting for Popes Is Barred to Cardinals Over 80”. New York Times. Приступљено 12. 7. 2018. 
  6. ^ Friendly Jr., Alfred (27. 11. 1970). „Ottaviani Deplores Papal Action Barring Vote of Aged Cardinals”. New York Times. Приступљено 12. 7. 2018. 
  7. ^ „Crítica de dos Cardenales contra el Papa Paulo VI” [Criticism of two Cardinals against Pope Paul VI] (на језику: шпански). UP. 26. 11. 1970. Архивирано из оригинала 10. 01. 2017. г. Приступљено 12. 7. 2018. 
  8. ^ Pope Paul VI (1. 10. 1975). „Romano Pontifici Eligendo”. Libreria Editrice Vaticana. Приступљено 12. 7. 2018.  See also: Romano Pontifici Eligendo.
  9. ^ „Archbishop of Hanoi Among 20 New Cardinals Installed by Pope”. New York Times. 25. 5. 1976. Приступљено 12. 7. 2018. 
  10. ^ Pope John Paul II (22. 2. 1996). „Universi Dominici Gregis”. Libreria Editrice Vaticana. Приступљено 12. 7. 2018.  See also: Universi Dominici Gregis.
  11. ^ Allen Jr., John L. Conclave: The Politics, Personalities, and Process of the Next Papal Election. Crown Publishing. Приступљено 12. 7. 2018. 
  12. ^ Stanley, Alessandra (22. 2. 2001). „Shaping a Legacy, Pope Installs 44 Cardinals”. New York Times. Приступљено 12. 7. 2018. 
  13. ^ Bruni, Frank (22. 10. 2003). „Pope Confirms Cardinals, As Talk Turns to Succession”. New York Times. Приступљено 12. 7. 2018. 
  14. ^ Pham, John-Peter (2004). Heirs of the Fisherman: Behind the Scenes of Papal Death and Succession. Oxford University Press. стр. 66. Приступљено 12. 7. 2018. 
  15. ^ Mickens, Robert (3. 4. 2017). „Why Francis Needs to Expand the College of Cardinals”. Commonweal. Приступљено 12. 7. 2018. „In fact, John Paul II derogated from Paul's legislation several times and after consistories in 2001 and 2003, for example, there were as many as 135 electors.” 
  16. ^ Galeazzi, Giacomo (6. 1. 2012). „Oltre quota 120” [Beyond the 120 Quota]. La Stampa (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 13. 07. 2018. г. Приступљено 12. 7. 2018. 
  17. ^ Allen Jr., John L. (6. 1. 2012). „Pope names 22 new cardinals, including Dolan and O'Brien”. National Catholic Reporter. Приступљено 12. 7. 2018. 
  18. ^ Tornielli, Andrea (4. 1. 2015). „Pope announces names of new cardinals: Only one Curia member, many pastors from the peripheries”. La Stampa: Vatican Insider. Архивирано из оригинала 13. 07. 2015. г. Приступљено 12. 7. 2018. 
  19. ^ San Martín, Inés (20. 5. 2018). „Pope Francis to create 14 new cardinals on June 29”. Crux. Архивирано из оригинала 12. 07. 2018. г. Приступљено 12. 7. 2018. 
  20. ^ а б Broderick 1987, стр. 13

Literatura уреди

  • Allen Jr., John L. Conclave: The Politics, Personalities, and Process of the Next Papal Election. Crown Publishing. Приступљено 12. 7. 2018. 
  • Baumgartner, Frederic J. Behind Locked Doors: A History of the Papal Elections. Palgrave Macmillan. 2003. ISBN 978-0-312-29463-2..
  • Бродерицк, Ј.Ф. 1987. "Тхе Сацред Цоллеге оф Цардиналс: Сизе анд Геограпхицал Цомпоситион (1099–1986)." Арцхивум хисториае Понтифициае, 25: 7–71.
  • Левиллаин, Пхилиппе, ед. Тхе Папацy: Ан Енцyцлопедиа. Роутледге. 2002. ISBN 978-0-415-92228-9..
  • Пхам, Јохн-Петер. Хеирс оф тхе Фисхерман: Бехинд тхе Сценес оф Папал Деатх анд Суццессион. Оxфорд Университy Пресс. 2004. ISBN 978-0-19-517834-0..
  • Wалсх, Мицхаел. Тхе Цонцлаве: А Сометимес Сецрет анд Оццасионаллy Блоодy Хисторy оф Папал Елецтионс. Роwман & Литтлефиелд. 2003. ISBN 978-1-58051-135-3..

Спољашње везе уреди

 
Кардиналски збор на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kardinalski_zbor&oldid=27675234”