Кикладске фигурице је група артефаката израђених од мермера, пронађена на археолошким локалитетима на око 220 углавном ненасељених Кикладских острва у Егејском мору, који су тако названи по грчкој речи κυκλάς за „око”, „около” или „у круг”, као ознака за сва острва „око” острва Делоса, кога су у антици називали светим острвом јер су према грчком миту овде рођени божански близанци, бог сунца Аполон и богиња месеца Артемида. Како се Кикладе повезују са најстаријом егејском културом, једноставне апстрактне мермерне Кикладске фигурице најтипичнији су примерци импресивне кикладске уметности. Једноставност, животност и склад и лепота ових апстрактних фигура главне су особине кикладске уметности, која је као таква надахнула многе уметнике у 20. веку да по узору на кикладске фигуре у својим вајарским делима експериментишу одбацивањем сувишнога.[1]
У Егејском мору, југоисточно од Атике и северно од Крита, налази се Архипелаг Киклади група од 220 грчких острва у центру Егеја, између Спорада и Крита — између Пелопонеза и Анадолије. У центру овог архипелага се налази Делос, острво које је сматрано светим завичајем бога Аполона. Друга већа острва су: Миконос, Парос, Милос, Сифнос, Аморгос, Тинос, Серифос и Санторини.
Архипелаг је највећим делом ненасељена услед:
неприступачности, због стена које се скоро вертикално обрушавају у море,
непредвидљиве климе (појаве изненадних олуја, врло мало падавина)
неплодног земљишта.
Ову групу острва најбоље је описао грчки археолог Христос Думас:
„
Ако земља и вода чине кикладски пејзаж, ваздух и ватра, небо и сунце сједињују се да га обдаре нарочитом бистрином која чини основу кикладског духа…
”
Кикладски народ, који је насељавао ова Острава били су путници из Мале Азије око 3000. године пре нове ере. Они иако су првенствено рибари и сточари, у историји цивилизације оставили су бројне трагове који су делимично откривени у кикладским фигурицама и другим материјалним траговима, али свако недовољним за боље упознавање са изгубљеним народом овог простора, који са данас сматра безвременим простором, који се током више од 50 векова није променио.
О људима са Киклада не зна се много. Стари Грци ова острва назвали су Киклади (Кyкладес) – а назив потиче од речи кyклос у значењу круг . Круг на који се мислило у античком свету чинила су острва смештена око светог острва Делоса, Аполоновог светилишта.
Један од првих помена Киклда налазимо у делу Хесиода, који је у свом делу Послови и дани описао древни ритам кикладског човека, који је на скромним пољима узгајао јечам и пшеницу, на брдским падинама винову лози и маслине, а између њих козе и овце.
Природна богатства овог поднебља (злато, сребро, бакар, мермер, опсидијан… ) довели су до брзог развоја, који је омогућио и развој јединствене уметности.
Осим очуваних природних лепота, белих мермерних стена над азурно плавим морем, ова острва у себи крију и многе тајне, о томе како се одвијао живот и како је настала уметност, неке тајанствене цивилизације која је овде боравила и за сообом оставила дела којима се данас диче многи музеји и приватне колекције? Како су многа питања остала без одговора – кикладска цивилизација и кикладске уметности даље су велика непознаница.[2]
Како, археолози нису откили радионице за израду употребних предмета и уметнилких дела, непозната је и организација израде кикладских уметника.
Најстарија позната мермерна кикладска скулптура, названа Дебела дама (пуначак женски лик са прекрштеним рукама на стомаку), пронађена је на острву Салиагос и датира се у раздобље од 5000. година п.н.е. Она се данас чува у Археолошком музеју на острву Парос.
Уметничко стварање са Киклада најбоље илуструју минималистичке скулптуре јасних линија, које су највише настајале у периоду Броннзаног доба, између 3000. и 2000.. године п.н.е. када је почео да се осећа снажан утицај минојске културе са Крита.
Матертијал који су користили кикладски уметници за израду скулптура, користили у највежем броју слућајева је квалитетан бели мермер, којим је већина кикладских острва богата. Истраживања су показала да су главни извори мермера у тадашње време била острва Наксос, Керос, Парос и Јос. Од осталих материјала употребљаван је зелени и црни камен, кречњак, туф, зелени масник, морске шкољке, бронза и глина…
Због недостатка писаних трагова, о значењу и улози ових скулптура закључак се изводи на основу сазнања из ранијих археолошких истраживања илогичког закључивања, и материјалних трагова који археолози немају довољно. Недостатак материјалних трагова највише је узрокован
„
...због масовних крађа археолошких налазишта током педесетих и шездесетих година двадесетог века, које су довеле до тога да се много ових јединствених скулптура нађе на тржишту уметничких предмета. Процена је да је од 1.400 познатих фигурина само око 40% пронађено ископавањима.
”
Неки ситаживачисматрају да су фигурице представе женских божанстава плодности, или су служиле као жртвени дарови намењени божанству? Да ли прекрштене руке упућују на поштовање? Тако се годимам поставља читав низ питања, а одговори се претварају у нагађања.
Канонске скулптуре Мермерне фигуре најчешће приказују наге женске ликове са прекрштеним рукама. Глава је обла, благо нагнута уназад, нос истакнут, тело стилизовано без много детаља. Овај тип фигура стручњаци су прогласили канонским, јер су у зениту кикладске уметности (2800.–2300. године п.н.е.) махом настајала слична дела. Канонске скулптуре се разликују по величини, од минијатурних до оних у готово природној величини, међутим већина их има висину од око 40 цм.
Разлика између женских и мушких фигурица
Најбројније су женске фигуре, које су приказане статично, у стојећем положају. Ретке мушке фигуре су по правилу у седећем положају (на пример мушкарац који свира харфу или мушкарац који свира флауту).
Двоструке фигурице
Мешу фигурицама постоје и двоструке фигуре, међу којима су посебно интересантне она на којима мањи лик стоји на глави већег, а оба задржавају канонски положај прекрштених руку.
„
Научници претпостављају да оне приказују акробате, а њихову акробацију као и звук флауте и певање уз харфу сматрају делом неког обреда.
”
Фигурице са ликом животиња
Фигуре са ликом животиња су врло ретке, али су откривене мермене посуде у облику свиње и голубице. Изузетно вредан артефакт је плитка посуда по чијој се средини пружа пречка на којој седи шеснаест голубица. I пречка и голубице израђене су од једног комада мермера. Осам голубица гледа на једну, а осам на другу страну. Оваквим распоредом голубица читава композиција попримила је благи кружни покрет.
Материјал, боја и начин израде
Иако је већина фигурица израђена од скоро прозирног белог мермера, на многим постоје и остаци боје, која је најћешће истицала детаље попут очију, косе, неких ознака на лицу или телу. Најчешће су коришћене црвена и плава боја, а нешто ређе зелена и црна боја. Трагови бојења налазес се и на бројним мермерним посудама и глиненим вазама.
„
На питање о значењу боја стручњаци дају различите одговоре.
”
Израду кикладских фигурица, у занатском смислу, пратио је детаљан систем примене пропорција што је захтевало прецизно узимање мере и велику вештину израде од стране „уметника”.
Грчка
,_119908.jpg)
Медији везани за чланак Кикладске фигурице на Викимедијиној остави