Књигопродавци

У много ранија времена, све што је било везано за књигу било је везано и за цркву. Црква је у средњем веку била максимално повезана са књигама, што због преписивача, што због школства које је тада било ситуирано у цркви. Уследила је жеља за променом, жеља да се школство и књига одвоје од цркве, што на крају и успева. Просветно-књижевни покрет жели да се обрати самом народу и да обитава у његовим редовима, побегавши тако из средњевековних ограда. Наиме, књига је дуго времена била намењена само одређеној групи људи. Прво су то били црквени људи а касније је била намењена само за најбразованији сталеж. Коначно, просвета успева да се отргне од цркве и сада када се књиге налазе ван црквене библиотеке, треба пронаћи људе који могу да их рашире. Најбољи за овакав посао били су трговци коју су имали доста веза како са Млетачком републиком, тако и са свим тадашњим битнијим центрима.

Издавање књига

Издавање књига вршило се на два начина:

1. меценатски – штампа за књигу би била плаћена од стране претплатника
2. пренумерација – они који би плаћали штампу књиге били су увиђенији грађани који би понекад затражили да се и њихова имена нађу на књизи

Први књигопродавци

Како Стојан Новаковић наводи, треба разликовати прве књигопродавце од „савременијих“. Наиме, када би израдио књигу и услишио све жеље претплатника, књигопродавац би односио клијенту књигу, на ноге. Први од таквих је био Јеремија Обрадовић Караџић познат и као Слепац Јеремија јер је био непотпуно слеп. Био је пореклом из Подриња и говорио је да је род Вуку Стефановићу Караџићу. Издања Јеремије Обрадовића Караџића почињу 1849, гусларским стиховима о маџарској буни. У његовим издањима није било поезије нити песничке композиције, али је обичним, свакоме разумљивим начином, у стихове сложено све оно што мисли и осећа нижи ред читалачке публике. За потребу исте те публике Јеремија је 1853. године издао Песмарицу, неку врсту антологије оних песама што се певају. Такви су зборници код ових издавача често објављивани. Године 1854. изашло је ново издање у коме има 301 песма. Каква је редакција може се препознати по томе што ни под једном песмом није потписан ниједан писац. После изласка Турака из градова Србије 1867. штампао је неке стихове Василија Стефановића Србска вила и турска уктача или Ужичанка. То је најпознатија Јеремијина радња на прештампавању. Опус његових израда је био веома шаролик и због тога се његов рад јако поштује. Старост овом књигопродавцу није допуштала да настави са својим послом и око 1880. године умире.

Следећи на списку је савременик претходно поменутог, а то је Хаџи-Алекса О. Поповић. Био је нешто имућнији и препреденији од Јеремије. За разлику од њега који је књиге носио о себе, Хаџи-Алекса је имао кола. У репертоару његових књижевних товара налазило се, углавном, оно исто што и код Јеремије. I он је као и Јеремија припремао и нова издања књижевних дела која су требала за његова књижевна кола. Он са својим радом започиње 1857. године штампањем Живота Господа и спас нашег Исуса Христа, дела Паула Берића. Исте године штампао је једну књижицу Разних јуначких народних песама и Сановник и Рожданик по Нушићевој преради. Године 1866. штампао је за људе невеште рачунању Просту рачуницу и поново књигу Српских народних јуначких песама коју је штампао 1857. године. Године 1869. штампао је књигу Српских народних јуначких песама од А. Качића. Као његов савременик Јеремија О. Караџић, ни Хаџи-Алекса није марио за то да се његова издања објаве у неким критикама, већ је био усредсређен на своју клијентелу.

Савременији књигопродавци

У савременије књигопродавце можемо уврстити Велимира Валожића. За разлику од О. Караџића и Хаџи-Алексе, Валожић је имао своју књижару, најстарију у Српству али по угледу на поменуту двојицу, на своје полице поставља књиге за сваку врсту публике. Књижарница V. Валожића унела је у репертоар наше просто-народне публике сензациони европски роман, врсту књиге, коју су касније и други неговали. Мана коју је имао „савременији“ књгопродавац је та што њима није било толико стало до самог издања, колико, заправо, до самог преузимања посла.