Кристијан Микелсен
Петер Кристијан Херслеб Кјершоу Микелсен (15. март 1857 – 29. јун 1925), познатији као Кристијан Микелсен, био је норвешки бродски магнат и државник. Он је био први премијер независне Норвешке од 1905. до 1907. Микелсен је најпознатији по својој централној улози у распуштању уније између Норвешке и Шведске 1905, и био је један од најутицајнијих политичара свог времена у Норвешкој.[1]
Кристијан Микелсен | |
---|---|
Пуно име | Петер Кристијан Херслеб Кјершоу Микелсен |
Име по рођењу | Петер Цхристиан Херслеб Кјерсцхоw Мицхелсен |
Друга имена | Цхристиан Мицхелсен |
Датум рођења | 15 март 1857 |
Место рођења | Берген, Хордаланд Норвешка |
Датум смрти | 29. јун 1925. (68 год.) |
Место смрти | Фана, Хордаланд Норвешка |
Пребивалиште | Норвешка |
Држављанство | норвешко |
Занимање | политичар, премијер Норвешке |
Супружник | Јохан Бенедикт Валендахл |
Деца | 2 |
Залеђина
уредиРођен у Бергену, он је добио име по свом деди, бискупу Педеру Кристијану Херслеб Кјершоу. Он је био најстарији од петоро браће и сестара рођених у трговачкој породици. Микелсен је похађао школу Катедрале Берген. Кристијан је студирао право на Краљевском универзитету Фредерик и постао адвокат. Касније је основао бродарску компанију, Кр. Микелсен & Ко., која је постала једна од највећих у Норвешкој.[2][3]
Политичка каријера
уредиМикелсен је постао члан Норвешког парламента[4][5] (Стортинга) 1891. године, представљајући Либералну странку Норвешке.[6] Он се у великој мери држао изнад ситних страначких сукоба, и један од његових главних циљева био је стварање коалиције странака која би досезала од Конзервативне странке до Либералне партије, коју је назвао Коалицијска странка. У другом кабинету Хагерупа био је министар финансија и био је један од најјачих заговорника чвршће политике према унији између Шведске и Норвешке. У марту 1905. Микелсен је сменио Франциса Хагерупа на месту премијера и одмах постао вођа покрета за распуштање уније (Unionsoppløsningen i 1905).[7]
Формални основ за распуштање било је одбијање краља Оскара II да прихвати норвешке конзуларне законе (Konsulatsaken). Шведска влада је током неколико година инсистирала на томе да закони који регулишу спољне послове морају бити део споразума о унији, а као такве конзуларне законе не може да донесе норвешки Стортинг без сагласности Шведског парламента (Риксдаг). Швеђани су били вољни да прихвате норвешки захтев за одвојеним конзуларним пословима, али они су тражили да Норвешка прихвати преседан на основу којег је та унија деловала 90 година, наиме да министар спољних послова буде шведски. Норвежани су сматрали да би тиме признали да Шведска има водећу улогу у Унији. Иако је та надмоћ постојала у стварности, Норвежани нису били вољни да формално и правно прихвате неравноправан однос.[8]
Краљ Оскар је 27. маја 1905. одбио да потпише предлог закона, а као одговор на то су норвешки министри кабинета поднели колективну оставку. Краљ није предузимао даље акције, вероватно свестан да је распад Уније неминован, и шведски политичари нису учинили ништа, вероватно верујући да је то још једно норвешко политичко повлачење. Дана 7. јуна, норвешки Стортинг изјавио је да, пошто краљ није могао да формира нову владу у Норвешкој након Микелсенове оставке, он је изгубио способност да влада и тиме је престао да буде краљ Норвешке. Овај стратешки потез је распуштању донекле дао правну основу, а превасходно је био дело Кристијана Микелсена. Он је знао да ће Норвежани, након вишемесечних адекватно формулисаних информација у једногласној штампи, бити уједињени на начин који је у демократији изузетно редак. На референдуму који је доказао норвешку вољу за распуштањем уније, задржавање уније добило је свега 184 гласова широм земље, што је представљало само један глас од сваких 2000. гласова.[9]
Микелсен, иако се залагао за демократску републику у Норвешкој, прихватио је да ће демократска монархија имати највеће шансе да буде прихваћена у иностранству и међу већином Норвежана. Принц Карл од Данске постао је норвешки краљ Хакон VII од Норвешке, након што је нови референдум дао заговорницима монархије око 79% гласова.[10]
Године 1906, Микелсен је победио на изборима на листи „изнад странака”, што је брзо отуђило водеће либерале од њега. Године 1907, поднео је оставку, уморан од ситних препирки међу политичким вођама и прихвативши да су његови политички ставови поражени. Јерген Левланд је наставио Михелсенов рад, али му је недостајала воља да примора коалицију да буде уједињена, те се 1908. коалиција распала. У социјалној политици, у време Микелсена као премијера усвојен је Закон о доприносима централне и локалне самоуправе у фондове за незапослене из 1906. године, којим је уведено добровољно осигурање.[11][12]
Године 1925, он је, заједно са поларним истраживачем Фритјофом Нансеном и индустријалцем Јоакимом Лемкулом, основао Отаџбинску лигу.[13]
Лични живот
уредиГодине 1881, он се оженио са Јоханом Бенедикт Валендал (1861–1910). Године 1905, одликован је Великим крстом Краљевског норвешког ордена Светог Олава,[14] а 1907. је добио и огрлицу.[15]
Гамлехауген
уредиГодине 1899, Микелсен је започео изградњу виле Гамлехауген,[16][17][18][19] која је завршена 1900. Имање данас функционише као резиденција норвешке краљевске породице и отворено је за јавност.
Цхр. Мицхелсен Институте
уредиМицхелсен беqуеатхед мост оф хис естате то а фунд wхицх маде поссибле тхе естаблисхмент анд оператион оф Цхр. Мицхелсен Институте фор Сциенце анд Интеллецтуал фреедом. Ин рецент тимес, тхе Цхр. Мицхелсен Институте (CMI) wас естаблисхед ас ан индепендент центре фор ресеарцх он интернатионал девелопмент анд полицy. Фоундед ин Берген ин 1930, CMI цондуцтс ботх апплиед анд тхеоретицал ресеарцх, анд хас а мултидисциплинарy профиле анцхоред ин фоур тхематиц ресеарцх гроупс, намелy хуман ригхтс, демоцрацy анд девелопмент, пеаце, цонфлицт анд тхе стате, повертy редуцтион анд публиц сецтор реформ.[20]
Референце
уреди- ^ Магнус А. Мардал. „Цхристиан Мицхелсен”. Сторе норске лексикон. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Терје Братберг. „Кјерсцхоw”. Сторе норске лексикон. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ «Ну гјæлдер дет ат холде кјæфт», бy Øyвинд Аск, Бергенс Тиденде.
- ^ Стортингсрепресентант уловлиг пåгрепет Архивирано 19 септембар 2016 на сајту Wayback Machine, НТБ, Дагенс Нæрингслив, 18 Аугуст 2016
- ^ Сцандинавиан Политицс Тодаy Архивирано 4 јун 2020 на сајту Wayback Machine, David Arter, Manchester University Press, 1999, page 31
- ^
- Bakken, Laila Ø.; Helljesen, Vilde (24. 7. 2009). „Venstre – lite parti med stor arv”. Norwegian Broadcasting Corporation.
- „Sentrum – politikk”. Store norske leksikon. 10. 10. 2013.
- Van Hecke, Steven; Gerard, Emmanuel (2004). Christian Democratic Parties in Europe Since the End of the Cold War. Leuven University Press. стр. 231. ISBN 9789058673770.
- Love, Juliet; O'Brien, Jillian, ур. (2002). Western Europe 2003. Europa Publications. стр. 493. ISBN 9781857431520.
- Narud, Hanne Marthe; Esaiasson, Peter, ур. (2013). Between-Election Democracy: The Representative Relationship After Election Day. ECPR Press. стр. 86. ISBN 9781907301988.
- ^ Francis Sejersted. „Unionsoppløsningen i 1905”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Magnus A. Mardal. „Konsulatsaken”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Atle Thowsen. „Chr. Michelsen, Politiker, Skipsreder, Donator”. Norsk biografisk leksikon. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Haakon Holmboe. „Haakon 7”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Magnus A. Mardal. „Jørgen Gunnarson Løvland”. Store norske leksikon. Архивирано из оригинала 7. 8. 2016. г. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Growth to limits: the Western European welfare states since World War 2: Volume 4 by Peter Flora
- ^ „Fedrelandslaget”. Store norske leksikon (на језику: норвешки). Приступљено 26. 2. 2011.
- ^ Hieronymussen, Poul Ohm; Lundø, Jørgen, ур. (1968). Eurooppalaiset kunniamerkit värikuvina [Europæiske ordner i farver] (на језику: фински). Превод: Karnila, Christer. Porvoo: WSOY. OCLC 466954328.
- ^ „The Order of St. Olav”. Den Norske Kongehuset. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ Gunnar Hagen Hartvedt (1994). „Gamlehaugen”. Bergen Byleksikon: 199—200.
- ^ „Gamlehaugen.no Historie” (на језику: Norwegian). Gamlehaugen.no. 2006. Архивирано из оригинала 17. 10. 2008. г. Приступљено 2008-06-25.
- ^ „Gamlehaugen.no Parken” (на језику: Norwegian). Gamlehaugen.no. 2006. Архивирано из оригинала 17. 10. 2008. г. Приступљено 2008-06-26.
- ^ „Gamlehaugen.no English” (на језику: Norwegian). Gamlehaugen.no. 2006. Архивирано из оригинала 16. 02. 2011. г. Приступљено 2008-06-25.
- ^ „Chr. Michelsen institute – Who We Are”. Chr. Michelsen institute. Приступљено 10. 6. 2016.
Literatura
уреди- Svante Ersson; Jan-Erik Lane (28. 12. 1998). Politics and Society in Western Europe. SAGE. стр. 108. ISBN 978-0-7619-5862-8. Приступљено 17. 8. 2012.
- Christina Bergqvist (1. 1. 1999). Equal Democracies?: Gender and Politics in the Nordic Countries. Nordic Council of Ministers. стр. 320. ISBN 978-82-00-12799-4.
- Allern, Elin Haugsgjerd (2010). Political Parties and Interest Groups in Norway. ECPR Press. стр. 163—164. ISBN 9780955820366.
- „Norway - Political parties”. Norwegian Social Science Data Services. Архивирано из оригинала 05. 01. 2013. г. Приступљено 21. 12. 2012.
- Simon Franzmann (2009). „Liberale Parteien zwischen linkem und rechten Lager” (PDF). University of Trier. стр. 3. Приступљено 22. 1. 2023.
- Hans Slomp (30. 9. 2011). Europe, A Political Profile: An American Companion to European Politics: An American Companion to European Politics. ABC-CLIO. стр. 425. ISBN 978-0-313-39182-8.
- Oyvind Osterud (18. 10. 2013). Norway in Transition: Transforming a Stable Democracy. Routledge. стр. 114. ISBN 978-1-317-97037-8.
- Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield. стр. 55. ISBN 9781475812244.
- Jens Rydström (2011). Odd Couples: A History of Gay Marriage in Scandinavia (PDF). aksant. стр. 97. ISBN 978-9052603810. JSTOR j.ctt6wp6dm.
Spoljašnje veze
уреди- „Chr. Michelsen institute – Who We Are”. Chr. Michelsen institute. Приступљено 10. 6. 2016.