Критеријуми за класификацију ретких болести
Критеријуми за класификацију ретких болести су груписани на основу учесталости, међусобног разликовања по симптомима који их карактеришу, по узроку који до њих доводи, по узрасту у коме се први пут јављају, као и по могућностима за дијагностику и лечење.
Због природ ретких болести код многих постоји недостатак одговарајућег научног и медицинског знања, па многи пацијенти нису дијагностиковани и њихова болест остаје непрепозната. Управо збпг тога оболеле особе са ретким болестима има највише проблема у добијању одговарајуће помоћи.
У том контексту треба и схватити значај израде и примене критеријума за класификацију ретких болести како би се оне правилно и брзо дијагностиковале и адекватно лечиле.[1]
Учесталост
уредиРетке болести по учесталости јављања могу се сврстати у неколико категорија:
- са учесталошћу мањом од 1:2000,
- са учесталошћу мањој од 1:100.000,
- изузетно ретке ( ултра ретке болести), чија је учесталост мања од 1:1.000.000.
| Земља | Однос пацијената како је дефинисано | Однос пацијената стандардизован за поређење |
|---|---|---|
| Бразил | 65 на 100.000 | 1 у 1,538 |
| САД | <200.000 у популацији | 1 у 1.659 |
| Аргентина | 1 у 2.000 | 1 у 2.000 |
| Аустралија | 5 на 10.000 | 1 у 2.000 |
| Чиле | 5 на 10.000 | 1 у 2.000 |
| Колумбија | 1 на 2.000 | 1 у 2.000 |
| Европска унија | 5 на 10.000 | 1 у 2.000 |
| Мексико | 5 на 10.000 | 1 у 2.000 |
| Норвешка | 5 на 10.000 | 1 у 2.000 |
| Панама | 1 на 2.000 | 1 у 2.000 |
| Сингапур | 1 на 2.000 | 1 у 2.000 |
| Швајцарска | 5 на 10.000 | 1 у 2,000 |
| Велика Британија | 1 на 2.000 | 1 у 2.000 |
| Јапан | <50.000 у популацији | 1 у 2.507 |
| Русија | 10 на 100000 | 1 у 10.000 |
| Перу | 1 на 100.000 | 1 у 100.000 |
Узраст
уредиСимптоми који указују на ретку болест се већином уочавају већ на рођењу или у првим годинама живота (на пример, метаболичке болести или дисморфизми). Међутим, постоје и оне које се први пут јављају тек у одраслом животном добу (на пример Хантингтонова болест, Кронова болест, мултипли мијелом).
Наслеђивање
уредиПрема досадашњим сазнањима преко 80% ретких болести има наследну основу, а међу 20% ретких болести су и оне које су стечене у току живота, као што су ретки тумори, ретке инфективне болести и ретке аутоимуне болести.
За развој наследних ретких болести је најчешће одговоран само један ген. Да би се разумело наслеђивање ретких болести, потребно је упознати основне карактеристике наследног материјала. Људско тело је сачињено од органа, органи од ћелија, а у свакој ћелији се налази наследни материјал (46 хромозома) који носе комплетно упутство о расту и развоју читавог тела. Мушкарци носе 22 пара аутозомних хромозома, један X и један Y хромозом, а жене уз 22 пара аутозомних хромозома имају и пар X хромозома. Дакле, мушкарци и жене се међусобно разликују по присуству X и Y хромозома који се називају једним именом – полни хромозоми. Хромозом није ништа друго до молекул ДНК који је савијен на специфичан начин. Када се каже ген, мисли се на део хромозома, односно део молекула ДНК који врши одређену функцију у расту и развоју тела. Половина наследног материјала наслеђена је од мајке, а половина од оца, па тако за сваки ген постоје две копије, једна од сваког родитеља.
Како понекад постоји промена у гену која онемогућава његово нормално функционисање, јер ген услед постојања промене тело не прима исправне информације, и долази до развоја болести. Промењени ген је по правилу наслеђен од родитеља, не може се поправити, такав остаје читавог живота и може се пренети на потомство. Према начину наслеђивања, разликују се доминантне и рецесивне болести. У случају доминантне болести, довољно је да постоји промена у једној копији гена да би дошло до развоја болести, иако је друга копија гена нормална и функционална. Међутим, уколико се промена догоди у само једној копији гена одговорног за рецесивну болест, а друга копија је нормална, то по правилу не доводи до појаве болести.
Да би дошло до испољавања рецесивне болести, неопходно је да обе копије гена буду нефункционалне. Разлику између доминантних и рецесивних болести је можда најлакше разумети када се посматра преношење болести кроз генерације у оквиру породице.
Уколико је један родитељ оболео од доминантне болести, а други потпуно здрав, њихова деца имају 50% шансе да наследе болест и 50% шансе да буду здрава.
У случају рецесивних болести, оба родитеља су здрава, без видљивих симптома болести, али оба носе по једну копију нефункционалног гена. Вероватноћа је 25% да ће дете наследити две нефункционалне копије гена, по једну од сваког родитеља, што ће довести до развоја болести. У 75% случајева, дете ће бити здраво – и то 25% ће наследити две копије функционалног гена, док ће остатак имати исти статус као родитељи и бити носиоци једне копије нефункционалног гена.
Према томе у случају рецесивног начина наслеђивања, болест не може да се појави у свакој генерацији, док код доминантних болести постоји таква могућност. Осим тога, доминантне и рецесивне болести се разликују уколико се ген који узрокује болест налази на аутозомним хромозомима или на полним хромозомима. Тако, на пример, уколико се нефункционални ген налази на X хромозому, болест се различито преноси на потомство у зависности од тога да ли је реч о доминантном или рецесивном наслеђивању, да ли нефункционални ген носе мама или тата и да ли се преноси на девојчицу или дечака.
Здраве жене носиоци нефункционалног гена имају вероватноћу од 50% да добију болесно дете. I то, ако дечак наследи промењени ген од мајке, биће болестан, а ако га наследи девојчица биће здрави носилац, као и мајка. Мушкарац који има X-везану рецесивну болест увек ће пренети промењени ген на кћерку, а она ће бити здрави носилац. Међутим, ако мушкарац има X-везану доминантну болест, кћерка ће му бити болесна. Мушкарац не може пренети промењени X-везани ген на сина, јер синови од очева наслеђују само Y хромозом. У неким случајевима дете може оболети а да су оба родитеља здрава и не носе нефункционалне гене. У таквим случајевима вероватно је промена, или мутација у гену први пут настала у тренутку када је дете зачето. Таква нова промена се назива де ново мутација. По правилу, вероватноћа да здрави родитељи поново добију болесно дете је јако мала. Међутим, де ново мутација се даље на потомство преноси у складу са правилима о наслеђивању. Све ово важно је за разумевање генетичке дијагностике ретких болести.
Клиничка манифестација болести
уредиРетке болести су по својој природи клиничке слике тешке, најчешће су хроничне и неизлечиве, а тегобе се погоршавају како време пролази. Због своје етиопатогенетске различизости ретких болести се карактеришу широким спектромразличитих симптома, па се комплексност симптоматологије ретких болести може сагледати помоћу међународне класификације болести, МКБ прописане од стране Светске здравствене организације. Тренутно је на снази десета ревизија међународне класификације болести (МКБ-10). Међутим, како МКБ-10 не укључује све ретке болести па из тог разлога за одређене ретке болести тренутно не постоји адекватна дијагностичка шифра.[2]
Да би се овај проблем решио постоји препорука да се ретке болести обједине и једном генеричком шифром, како би пацијенти и чланови њихових породица могли да остваре права на здравствену заштиту и низ других социјалних права, а да у томе не буду спречени из формалних разлога
Генетичко тестирање
уреди
Код сумње на наследну болест, након потребних клиничких и биохемијских анализа потребно је да уради генетички тест (цитогенетички или молекуларно-генетички) ради постављања коначне дијагнозе неопходне за правилан и правовремен одабир лечења. На глобалном нивоу све већи значај у дијагностици ретких болести има и упоредна геномска хибридизација. Применом ове методе могуће је открити мале структурне промене на хромозомима које се не могу детектовати стандардним цитогенетичким протоколима уз употребу микроскопа. Док цитогенетички и ЦГХ тестови откривају промене у броју хромозома, као и велике/мале структурне промене на хромозомима, молекуларно-генетички тестови су још прецизнији и указују на промене у генима.[1][3]
Један исти генетички тест, у зависности од ситуације у којој се обавља, може да буде дијагностички (открије узрок постојећих симптома болести), да открије статус носиоца нефункционалног гена, или пренатални. Како би се извршио дијагностички тест код пацијента или анализирао статус носиоца код чланова пацијентове породице, обично се користи узорак периферне венске крви, док се у случају пренаталног генетичког теста користе ћелије нерођеног детета из материјала добијеног амниоцентезом или приликом биопсије хорионских чупица. Уколико на основу клиничких симптома, биохемијских и других анализа постоји јасна сумња на само један ген, врши се циљани дијагностички тест – нпр. генетички тест за фенилкетонурију након што је детектован висок ниво фенилаланина у крви новорођенчета у току обавезног неонаталног скрининга.
Некада се генетичким тестом идентификују само најчешће промене у одређеном гену, а некада се анализира цео ген. Међутим, у случају ретких болести, симптоми које лекар препозна код пацијента често не указују само на једну дијагнозу, те постоји сумња на десетине различитих гена. У таквим комплексним случајевима ради се анализа једног по једног гена, а применом најсавременијих молекуларно-генетичких метода, може се анализирати више гена истовремено. Управо то је и разлог зашто је за обављање неких генетичких тестова потребно мање, а за неке више времена.
Резултати генетичког теста најчешће дају информацију само о болести за коју се тест изводи. Међутим, када се анализира више гена истовремено, теоријски је могуће да један генетички тест открије резултате који указују и на друге болести или стања. Резултат генетичког теста су идентификоване промене које нарушавају функционисање гена и доводе до развоја симптома болести – и то барем једна промена код доминантних болести и барем две код рецесивних болести.
Резултат молекуларно-генетичког теста увек би требало тумачи у контексту симптома болести. Уколико је код пацијента са рецесивном болешћу детектовано више промена, уобичајено је и пожељно анализирати родитеље како би се потврдило да су промене распоређене тако да обе копије гена кôд пацијента чине нефункционалним. Уколико резултат генетичког теста потврди да особа има наследну болест, лекар има дужност да пружи информације о каквој је болести реч, има ли расположивог лека или третмана, каква је прогноза и какве су опције за планирање потомства. Међутим, уколико није примењен генетички тест одговарајуће прецизности и обима, могуће је да генетичка промена која је узрок симптома болести не буде идентификована. Разлог за то може бити уколико је рађен генетички тест само за најчешће мутације у одређеном гену, а пацијент баш у том гену носи неку ретку промену. Такође, могуће је да пацијент носи промену (нпр. велику генску делецију) за чије је откривање потребан другачији методолошки приступ од употребљеног. Уколико се услед симптома болести може сумњати на више различитих гена, одсуство промене у једном анализираном гену треба да укаже на потребу за анализом сродних гена. Треба рећи да се технике које се користе за молекуларно-генетичко тестирање, као и наше знање генетике ретких болести брзо усавршавају и напредују. Чак и ако се мутација не може пронаћи у датом тренутку, велика је шанса да ће нове методе омогућити проналажење у будућности. Једна од таквих метода која полако улази у дијагностичку примену је свакако метода секвенцирања нове генерације (енг. Неxт Генератион Сеqуенцинг, НГС). Применом ове методе у дијагностици ретких болести могуће је у току само једне анализе претражити све клинички релевантне гене (скоро 5000) – такозвано секвенцирање клиничког егзома. У анализи резултата која затим следи, идентификују се оне генетичке промене које су узрочници постојећих симптома болести.[1]
Извори
уреди- ^ а б в Др Маја Стојиљковић Ретке болести – Медицински проблем Удружење правника за медицинско и здравствено право Србије – СУПРАМ Институт друштвених наука Београд 2016.
- ^ МЕЂУНАРОДНА СТАТИСТИЧКА КЛАСИФИКАЦИЈА БОЛЕСТИ I СРОДНИХ ЗДРАВСТВЕНИХ ПРОБЛЕМА Десета ревизија, Књига 2, Издање 2010 Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” Београд
- ^ Дурмаз, Асуде Алпман; Караца, Емин; Демкоw, Урсзула; Торунер, Гокце; Сцхоуманс, Јацqуелине; Цогулу, Озгур (2015). „Еволутион оф Генетиц Тецхниqуес: Паст, Пресент, анд Беyонд”. БиоМед Ресеарцх Интернатионал. 2015: 1—7. ИССН 2314-6133. дои:10.1155/2015/461524.
Спољашње везе
уреди | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
