Википедија

Културни идентитет

Културни идентитет је идентитет или осећај припадности групи. То је део самопоимања и самоперцепције (самовиђења) и односи се на националност, етничку припадност, религију , друствену класу, генерацију, локација или било коју друштвену групу која има своју посебну културу. На овај начин културни идентитет је карактеристичан за појединца, али и за културно идентичну групу чланова који деле исти културни идентитет.[1]

Културни идентитет може се изразити кроз одређене стилове одеће или неких других естетичких обележја

Опис уреди

 
Дете са заставом

Различите савремене студије о култури у друштвеној теорији истраживале су културни идентитет. Последњих деценија појавио се нови облик идентификације који разбија схватање појединца као целокупног повезаног субјекта у збирку разних културних идентификатора. Ови културни идентификатори могу бити резултат различитих услова (стања) укључујући: локацију, пол, расу, историју, националност, језик, сексуалност, верска уверења, етничку припадности, естетику и чак храну.[2] Као што један аутор пише препознајући и кохерентност и фрагментацију:


Подела између култура може бити врло добра у неким деловима света, посебно у брзим промењивим градовима у којима је становништво етнички различито, а социјално јединство заснива се пре свега на локацијској суседности.


Као историјски резервоар култура је важан фактор у обликовању идентитета.[4] Пошто је једна од главних карактеристика културе то да је историјски резервоар, многе, ако не и све групе подржавају ревизију, свесно или несвесно, у својој историјској књизи (запису) како би подстакле снагу њиховог културног идентитета или створиле оно што њима даје преседан за стварне реформе или промене.[5] Неки критичари културног идентитета тврде да очување културног идентитета, заснованог на разликама, представља поделу у друштву и да космополитанизам даје појединцима већи осећај грађанског заједништва.[6] Приликом разматрања практичног удруживања у међународном друштву државе могу делити инхерентни (нераздвојиви) део свог маке уп (договор, изглед, измена) који даје заједничко тло и алтернативно средство идентификације једних с другима.[7] Нације пружају оквир за културне идентитете који се зову спољна културна стварност, која утиче на јединствену унутрашњу реалност појединца унутар нације.[8]


Такође је интересантно узајамно дејство између културног идентитета и нових медија.[9]


Уместо да нужно представља интеракцију појединца унутар одређене групе, културни идентитет може дефинисати као друштвена мрежа људи који опонашају и прате друштвене норме које представљају медији. Сходно томе, уместо учења понашања и знања из културних/верских група, појединци могу учити ове социјалне норме из медија како би се надовезали на њихов културни идентитет.[10]


Низ културних комплексности ствара начин на који појединци руководе културном стварношћу у њиховим животима. Нација је велики фактор културне сложености јер конструише основу за индивидуални идентитет, али може бити у контрасту са културном реалношћу. На културне идентитете утиче неколико различитих фактора као што су религија, порекло, боја коже, језик, класа, образовање, професија, вештина, породични и политички ставови. Ови фактори доприносе развоју сопственог идентитета.[11]

Културна арена уреди

Такође је наведеноо да "културна арена" појединца, или место где појединац живи, утиче на културу на коју та особа одлучи да се придржава. Околина, окружење, људи у тим местима представљају фактор који утиче на то како се појединац осећа према култури коју жели да усвоји. Многи имигранти налазе потребу да промене своју културу, како би се уклопили у културу већине грађана у земљи. Ово може бити у конфликту са тренутним веровањем имиграната у њиховој култури и може да изазове проблем, јер се имигрант осећа присиљеним да бира између две културе.


Неки би могли да се прилагоде различитим културама у свету придрзаваљуци се две или више култура. Није потребно да се држимо једне културе. Многи људи се друже и комуницирају са људима из разлицитих култура. Тако културни идентитет је у стању да преузме многе облике и мозе да се мења у зависности од културног простора. То је оно што омогућава људима да се осећају као део друштва где год да оду.[12]

Језик уреди

Језик се развија из жеље људи који се расељавају на заједничку локацију у одређеном временском периоду. Ово има за циљ да омогући људима да деле начин живота, који углавном повезује појединце у одређену културу, коју идентификују људи те групе. Богатство комуникације које долази са дељењем језика унапређује наше везе и корене до предака и културе. Језик може функционисати као течан и идентификатор је који се стално мења и може се развити као одговор или као побуна на друга културна правила, као што су креолски језици у САД.[13]


Језик укључује и начин на који људи говоре са вршњацима, члановима породице, лицима ауторитета и странцима.


Процес учења језика такође може бити под утицајем културног идентитета кроз размевање одређених речи и предношћу тих одређених речи при учењу и коришћењу другог језика.[14]


Пошто се многи аспекти културног идентитета могу променити, као што држављанство или утицај спољних култура могу променити културне традиције, језик је главна компонента културног идентитета.

Едукација уреди

Кевин МекДонаф је истакао, у свом чланку, неколико фактора који се односе на подршку или одбацивање владе за едукационе системе различитих културних идентитета.[15] Други аутори су такође показали забринутост за подршку државе што се тиче еквитета деце, промене школе и мултикултуралне едукације. Током марта 1998, два аутора, Линда D. Лабо и Шери L. Филд су скупили неколико корисних књига и истраживања да промовишу мултикултуралну едукацију у Јужној Африци.[16]

Развој идентитета имиграната уреди

Развој идентитета међу имигрантским групама проучаван је кроз вишедимензионални поглед модернизације. Дина Бирман и Едисон Трикет (2001) спровели су квалитетну студију путем неформалних интервјуа са првом генерацијом младих совјетских жидовских избеглица који су посматрали процес акултурације кроз три различите димензије: језичке компетенције, акултурирање понашања и културног идентитета. Резултати показују да се акултурација изгледа појављује у линеарном облику током времена у већини димензија акултурације, са повећањем акултурације у америчкој култури и смањењем акултурације у руској култури. Међутим, надлежност руског језика за родитеље није се смањила дужином боравка у земљи (Бирман и Трикет, 2001).

У сличној студији Фхини, Хоренчик, Лиебкинд и Ведер (2001) су се фокусирали на модел који се концентрише на интеракцију између карактеристика имиграната и одговора већинског друштва, како би се схватили психолошки ефекти имиграције. Истраживачи су закључили да је бикултуралност, која има комбинацију јаког етничког и националног идентитета, дала најбоље прилагођавање у новој земљи пребивалишта. Чланак Ла Фромбоисе, L.К.Колемна и Гертон даје преглед литературе о утицају бикултуралности. Показано је да је могуће имати способност и добити надлежност унутар две културе, без губитка осећаја идентитета или идентификације једне културе мимо друге (Ла Фромбоисе Ет Ал 1993). Значај етничког и националног идентитета у образовној адаптацији имиграната указује на то да је бикултурална оријентација веома корисна за учинак школа (Портес и Румбаут,1990). Едукатори могу преузети своје положаје моћи на начине корисне и утицајне за студенте имигранте, пружајући приступ њиховим изворним културним групама за подршку, часовима, ван наставним активностима, клубовима како би им помогли да се боље повежу са домаћом и националном културом. Јасно је да нова земља пребивалишта може утицати на развој идентитета имиграната у више димензија. Бикултурализам може донети здраву адаптацију на живот и школу.

Школске транзиције уреди

Колико је добро Губитак достигнућа је повезан са преласком на средње и високо школско образовање истраживање Дзона V. Алспафа у септембарско/октобарском броју часописа Едукативна истраживања 1998. Упоређујући три групе од 16 школских дистрикта губитак је био већи када је транзиција била у шестом него у К-8 систему. Такође је био већи и када су се ученици из више основних школа, спајали у једну средњу школу. Студенти из К-8 и средњих школа су изгубили достигнућа у преласку на више школовање, како је губитак био већи за средњошколце, стопе напуштања средње школе биле су веће за дистрикте са разредима од шестог до осмог средњих школа, него за оне са К-8 из основних школа.[17]


Дзин С.Финијев модел Три етапе развоја етничког идентитета" је широко прихваћен поглед на формирање културног идентитета. У овом моделу културни идентитет се често развија кроз тростепени процес: неистражени културни идентитет, претраживање културног идентитета и достигнућа културног идентитета.


Необјашњиви културни идентитет: Фаза у којој се културне карактеристике узимају здраво за готово, а самим тим постају и мали интерес за истраживање културних питања. Ово је, на пример, фаза током целог детињства када се појединац не разликује од културних карактеристика домаћинста или других. Обично особа у овој фази прихвата идеје о култури од својих родитеља, медија, заједнице и других.


Примери мисли у овој фази: Немам културу, ја сам само Американац. Моји родитељи говоре о томе где су живели, али шта мене брига? Ја никад тамо нисам живео.


Претраживања културног идентитета: је процес истраживања и испитивања о нечијој култури да би сазнали више о томе и разумели последице чланства у тој култури. Током ове фазе особа ће почети да испитује зашто се држе ових веровања и упоређиваће их са веровањима других култура. Неке од ових фаза могу настати због прекретница у њиховом животу или из све већег знања о другим културама. Ову фазу карактерише све већа свест на друштвеним и политичким форумима, и жеља људи да сазнају више о култури. Она се може изразити постављањем питања члановима породице о наслеђу, посећивању музеја, читању релевантних културних извора, упису на школске курсеве или присуству на културним догађајима. Ова фаза може имати и емотивну компоненту.


Примери размишљања у овој фази: Желим да знам шта радимо и како се наша култура разликује од других. Постоји пуно људи који нису Јапанци око мене, и прилично је збуњујуће да покушам да одлучим ко сам ја.


Културно идентитетско достигнуће окарактерисано је као: јасно, самоуверено прихватање себе и интернализација нечијег културног идентитета. У овој фази људи често дозвољавају да прихватање њиховог културног идентитета игра улогу у њиховим будућим изборима, као што су подизање деце, како се борити са стереотипима и било каквом дискриминацијом и како приступити негативним перцепцијама. Ово обично доводи до повећања самопоуздања и позитивног психолошког прилагођавања.

Улога интернета уреди

Постоји низ феномена који се јављају у вези између виртуелне културе, схваћене као начина и норме понашања у онлајн свету и културе младих. Иако можемо говорити о дуалности између виртуелне (онлајн) и стварне сфере (лицем-у-лице), за младе је ова граница занемарљива. У неколико прилика, на незадовољство родитеља и наставника, ове сфере су чак повезане, што значи да млади људи могу бити у стварном свету без престанка повезивања.[18]


У овом технолошко-културном контексту, однос између стварног света и виртуелног света не може бити схваћен као веза између два независна и одвојене света, вероватно се поклапа у једном тренутку, као Моебиусове траке где не постоји унутар и изван, и где је немогуће утврдити границе између њих. Новије генерације у јос вецој мери, спајају дигитални живот са својим породичним животом . , Идеје активног учења, од гуглања "кад не знам", преко туторијала за "учење" неког програма, или израз "Научио сам енглески боље и на забаван начин, преко играња 'су примери због чега је интернет место које највише посећују млади испитаници.[19][18]


Интернет постаје продужетак експресивне димензије стања младих. Ту, млади говоре о својим животима и проблемима, постављаљу садрзаје који су доступни другима и оцењују њихове реакције како би социјално били прихвацени. Много данашње омладине пролазе кроз процесе процедура афирмација и што је често случај данас, младима расте потреба за одобравање од стране вршњака. Када су повезани, млади говоре о својим свакодневницама из живота. Уз сваки пост, слике или видео , они имају могућност да питају себе ко су они и да испробају профиле, различите од оних које заузимају у "стварном" свету. Везе су у скорије време постале много мање интерактивне преко личних средстава, у односу на прошле генерација. Прилив нових технологија и приступа је створио нова поља истраживања о ефектима на тинејџере и младе одрасле особе. Они тако стварају свој идентитет и осецај припадности.[18]


Млади се запитају шта они мисле о себи, како они себе лично виде и, посебно, како их други виде. На основу ових питања, млади доносе одлуке, које кроз дуг процес покушаја и грешака, обликују њихов идентитет. Ово експериментисање је такође облик кроз који могу да размишљају о свом припадању и друштвености у "стварном" свету.[20][18]


Из других перспектива, поставља се питање какав утицај интернет има на младе, кроз приступ ове врсте "идентитета лабораторије" и какву улогу она игра у обликовању идентитета младих.[21][22] С једне стране, интернет омогућава младим људима да истражују и узимају различите улоге и персонификације, док са друге стране, виртуелни форуми - за оне веома атрактивне, живе и зависне (нпр. видео игрице или виртуелне игре на персонификацију) - може представљати ризик за изградњу и одрживост стабилног личног идентитета.[23][18]

Види такође уреди

Референце уреди

  1. ^ Еннаји, Моха (2005). Мултилингуалисм, Цултурал Идентитy, анд Едуцатион ин Мороццо. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. стр. 23. ИСБН 978-0-387-23979-8. 
  2. ^ Мануфацтуринг Тасте: ТхеWалрус.ца
  3. ^ Јамес, Паул (2015). „Деспите тхе Террорс оф Тyпологиес: Тхе Импортанце оф Ундерстандинг Цатегориес оф Дифференце анд Идентитy”. Интервентионс: Интернатионал Јоурнал оф Постцолониал Студиес. 17 (2): 174—195. С2ЦИД 142378403. дои:10.1080/1369801x.2014.993332. 
  4. ^ Пратт, Ницола (2005). „Идентитy, Цултуре анд Демоцратизатион: Тхе Цасе оф Егyпт” (ПДФ). Неw Политицал Сциенце. 27 (1): 69—86. С2ЦИД 55401396. дои:10.1080/07393140500030832. 
  5. ^ Схиндлер, Мицхаел (2014). „А Дисцуссион Он Тхе Пурпосе оф Цултурал Идентитy”. Тхе Аполлониан Револт. Архивирано из оригинала 19. 4. 2015. г. Приступљено 10. 4.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |аццесс-дате= (помоћ)
  6. ^ Ганс, Цхаим (2003). Тхе Лимитс оф Натионалисм. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-00467-1. 
  7. ^ C Броwн (2001) Ундерстандинг Интернатионал Релатионс. Хампсхире, Палграве
  8. ^ Терренце Н ТицеТХЕ ЕДУЦАТИОН ДИГЕСТ, V. 64 (9), 05/ (1999). стр. 43.
  9. ^ Сингх, C. L. (2010). „Неw медиа анд цултурал идентитy”. Цхина Медиа Ресеарцх. 6 (1): 86. 
  10. ^ „Медиа анд цултурал идентитy - Мора - Интернатионал Јоурнал оф Хуман Сциенцес”. инсанбилимлери.цом. Архивирано из оригинала 29. 4. 2014. г. Приступљено 9. 6. 2018. 
  11. ^ Холлидаy, Адриан (мај 2010). „Цомплеxитy ин цултурал идентитy”. Лангуаге анд Интерцултурал Цоммуницатион. 10 (2): 177. С2ЦИД 143655965. дои:10.1080/14708470903267384. 
  12. ^ Холлидаy, А (2010). „Цомплеxитy ин цултурал идентитy”. Лангуаге анд Интерцултурал Цоммуницатион. 10 (2): 165—177. С2ЦИД 143655965. дои:10.1080/14708470903267384. 
  13. ^ Халл, Стуарт; Гхазоул, Фериал (1. 1. 2012). „Цултурал идентитy анд диаспора”. Алиф: Јоурнал оф Цомпаративе Поетицс (на језику: енглески) (32). 
  14. ^ Цханг, Бок-Мyунг (2010). „Цултурал Идентитy ин Кореан Енглисх”. Јоурнал оф Пан-Пацифиц Ассоциатион оф Апплиед Лингуистицс. 14 (1): 131—145. 
  15. ^ МцДоноугх, Кевин (1998). „Цан тхе Либерал Стате Суппорт Цултурал Идентитy Сцхоолс?”. Америцан Јоурнал оф Едуцатион. 106 (4): 463—499. С2ЦИД 144098940. дои:10.1086/444195. 
  16. ^ Тице, Терренце Н. = Цултурал+идентитy&рфт.јтитле = Тхе+Едуцатион+Дигест&рфт.ау=Терренце+Н+Тице&рфт.дате = 31. 5. 1999.&рфт.иссн=0013-127X&рфт.еиссн=1949-0275&рфт.волуме=64&рфт.иссуе=9&рфт.спаге=43&рфт.еxтерналДБИД=ГТЕД&рфт.еxтерналДоцИД=40876855 "Цултурал Идентитy", Тхе Едуцатион Дигест, Маy 1999
  17. ^ а б в г д Лóпез & Опертти 2017, стр. 44–45
  18. ^ СИТЕАЛ, ИИПЕ-УНЕСЦО y ОЕИ (2014). Полíтицас ТИЦ ен лос Системас Едуцативос де Амéрица Латина. Информе собре тенденциас социалес y едуцативас ен Амéрица Латина. Буенос Аирес, ИИЕП-УНЕСЦО Регионал Оффице ин Буенос Аирес. 
  19. ^ Мордуцхоwицз 2010
  20. ^ Туркле 1995
  21. ^ Wаллаце 1999
  22. ^ Зегерс, Б.; Ларраíн, M.Е. (2011). „Ел импацто де ла Интернет ен ла дефинициóн де ла идентидад јувенил: уна ревисиóн”. Псyкхе. 11 (1). 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kulturni_identitet&oldid=27674698”