Лекарски јеврејски сталеж у Суботици 1918—1941.
Лекарски јеврејски сталеж у Суботици од 1918-1941. био је део малобројне, висопозициониране интелектулне елите у овом граду у првој половини 20. века. Њихов висок социјално-економски статус, отварао им је путеве за друштвену афирмацију и промоцију на пољу не само еснафског деловања, већ I активно учешће у политичком животу, уметности или активности на привредном пољу, што је другим нижим социјалним сталежима у Суботици и шире готово у потпуности било ускраћено. У таквим условима неки од суботички лекари успели су да се афирмишу пре свега у својој струци, али и ван ње. Тако су међу привредницима, акционарима, били истакнути др Неј Ладислав, др Еуген Вечеи и други. На челу јеврејске црквене општине налазио се др Адолф Клајн, а његов син Ендре, наставио је очевим стопама на професионалном плану, али је прешао у православље и радом у соколској организацији покушао да се што боље прилагоди владајућој идеолошкој клими.[1]
Услови у којима су живели Јевреји пре 1918. уреди
Насељавање Јевреја у Војводини спомиње се крајем 17. и с почетка 18 века, а у Суботици и околини последњих деценија 18. века. Јевреји су дошли у Војводину из Моравске (Словачке), Чешке и Мађарске.[2] Према одређеним законским прописима дозвољено им је било да се насељавају око града. Услови становања били су им тешки, нису уживали грађанска права нити су имали дозволу да се баве занатима,а плаћали су тзв. таксу толеранције (Толеранзтеуер, Таxа Јудеорум) уколико су били настањени у граду. [2][3]
Тек Мађарска грађанска револуције из 1848. и 1849. под вођством Лајоша Кошута донело је измене у односу према Јеврејима у Суботици, јер је 28. јула 1849. у Сегедину акламацијом прихваћен Закон о ослобађању Јевреја. Међутим већ у деценији после буне дошло је до обнављање институције јеврејске заклетве, а 1852. забрањена је употреба хебрејских молитвеника и верских записа.
Тек после аустроугарске нагодбе усвојен је Закон о еманципацији Јевреја, у коме је између осталог записано:
- У коришћењу грађанских и политичких права, јеврејско становништво се проглашава равноправним са хришћанским становништвом.
- Сваки овоме супротан закон, обичај или наредба се овим законом укида“.
Након ових позитивних догађаја почиње брзо насељавање и укључивање Јевреја у привредни, културни, политички и спортски живот Суботице.
Историја уреди
Прама сачуваној евиденцији пре уласка у састав Краљевине Југославије у Суботици је 1905/6. било 34 лекара, а 1907—38, колико их је било и 1915. године, укључујући и лекаре Јевреје. По уласку у Краљевину Југославију, у складу са потписаним међународним уговорима, становништву је остављено право (или могућност пријема држављанства у новонасталим државама на темељима Монархије), које су искористили и неки лекари, који су напустили Суботицу, и највећим делом отишли у Мађарску.[4] Са друге стране, у Суботици је текао све интензивнији процес досељавања, током кога су у град, пристигли многи лекари, из других делова Југославије.[5]
Број лекара у 1927. години по Адресару за Суботицу попео се на 63.[6] Слични подаци постоје и у списку чланова Лекарске коморе, у коме се наведи да је Суботица и купалиште Палић, имало 64 лекара и 10 стоматолога...и да се у току 1925, у Суботицу доселило још 10 лекара.[7] По „Јеврејском алманаху“ за 1926/7, у Суботици је лекарску праксу вршило 27 Јевреја.[8] У односу на укупан број лекара, заступљености Јевреја међу лекарима Суботице била је 43%, што је јако значајно собзиром да је истовремено проценат јеврејске популације у суботичком становништву кретао од 4 до 5%. То што су Јевреји били најзаступљенији у лекарској професији, поклапа се са подацима, да је ова национална група, у сличном великом проценту, од краја 19. века учествовала првенствено у привредном животу града, као трговци, банкари, индустријалци.
Имајући ово у виду може се закључити да је на ово утицала чиwеница, да су деца Јевреја у Суботици имала обезбеђене материјалне предуслове за сопствено школовање, а касније и школовање својих потомака, међу којима је поред адвокатског доминирало лекарско занимање, због врло великог угледа у друштву али и предузетничког духа.
О великој стручности али и предузетничком духу лекара Јевреја, који су поред високе медицинске стручности располагали и неопходним финансијским предусловима, јеврејски лекари су у међуратном периоду основали три модерно опремљена и уређена приватна санаторијума, анешто касније и Јеврејску болницу у Суботици:
- Санаторијум „Парк“, др Имре Вилхајма.
- Санаторијум са 12 кревета и градским купатилом, др Золтана Хајзлера.
- Гинеколошки санаторијум, др Шанта Ђерђа. [9]
- Јеврејску болницу, 1923. године основао је Лајчо Полак. Болница се пресељава у зграду санаторијума „Парк“ 1925. године.
Значај Јевреја лекара за град Суботицу уреди
У међуратном историјском раздобљу (1918-1941), које је трајало непуне 23 године, неки од суботичких лекара Јевреја, обележили су својим деловањем разне свере живота у Суботици, које поред оних ужих стручно професионалних обухватају и оне у другим областима друштвеног живота .
| „ | Вођени својим личним склоностима, способностима, амбицијама али и друштвеним положајем, проналазили су у датим околностима начине и могућности да се искажу и ван ординација. Велика разноликост у таквом њиховом ангажовању; од политичара често супротних оријентација, Шанта-Санто, преко добро ситуираног помагача илегалне партије -Сингера, књижевника светског путника – Мунка, или индустријалаца – акционара, до конвертите – „југословенског националисте“ – Кленића, само одражава пресек стања тадашњег друштва, земље и Суботице, у које је било бременито многим супротностима и тензијама. Све ове личности су ипак релативно мало биле условљене самом својом лекарском професијом у том свом деловању, а много више самом припадношћу одређеној нацији, односно социјалном слоју, и унутрашњим, личним мотивима и побудама, који су их усмеравали да на одређени начин реагују на целокупну друштвену климу.[10] | ” |
Извори уреди
- ^ Милан Дубајић, Раднички покрет у Суботици од краја 1918-1921., Суботица 1966, 8.
- ^ а б Јелић Душан, Кратак преглед историје суботичких Јевреја и њиховог доприноса развоју града. Руковет, год. 40, бр. 4-5 (1994). ст. 2-76.
- ^ Шосбергер П., Прилози историји здравствене културе града Новог Сада (учешће Јевреја у здравству Новог Сада 1693-1942), Медицински преглед, год. 38, бр. 3-4 (1985), ст. 211-215
- ^ ИАС, Ф:47. I 48/1922.
- ^ ИАС,Ф:47.I 82/1923.
- ^ ИАС,Ф:253.24.57/1927
- ^ Душан Јелић, Кратак преглед историје суботичких Јевреја и њиховог доприноса развоју града, Руковет 4-5, Суботица 1994, 43.
- ^ Рита Флеис: Емил Либман, Лекарска друштва у Суботици (1880–2005) Еx паннониа, Број 9-10 пп. 79.
- ^ Др Емил Либман, Знаменити суботички лекари – Јевереји у историји здравствене културе Суботице од 1832. до 1944. године, Руковет, 4-5, Суботица 1994, 80 -84.
- ^ Стеван Мачковић Знаменити суботички лекари – Јевереји у историји здравствене културе Суботице од 1832. до 1944., Сто година од првог научног састанка лекара и природословаца 1899-1999, Век научних прегнућа, Суботица 2000, стр.125—139