Липофилност
Липофилност (грч, λίπος - липос" = маст + φίλος - филос" = пријатељски), односи се на способност хемијског једињења да се раствара у мастима, нафти, липидима и неполарним растварачима, као што су хексани или толуен. Ови неполарни растварачи су липофилни (у слободном преводу: „мастољупци“). Такве липофилне материје имају тенденцију да се растварају у другим липофилним супстанцама, док хидрофилне (воле воду ) материје имају тенденцију растварања у води и другим хидрофилним материјама.[1][2][3]
Липофилност, хидрофобност и неполарност описују исту тенденцију ка суделовању у дисперзијској сили и као изрази се често користе наизмјенично, односно синонимно. Међутим, изрази "липофилност" и "хидрофобност" нису синоними, као што се може видети на примеру силикона и флуороугљеника, који су хидрофобни, али не и липофилни.
Хемијске везе уреди
Липофилне материје су у међусобној интеракцији и са другим материјама дејством Лондонове дисперзионе силе. Они имају малу или немају способност да формирају водоничне везе. Када је молекул липофилне супстанце обавијен водом, околни молекули воде улазе у структуре сличне леду, у којима су на већем делу своје молекулске површине, што је термодинамички неповољан догађај који покреће масне материје из воде. Будући да су „изашле из воде“, такве супстанце се називају хидрофобним (водоизбјегавајућим или водострахујућим). Липофилне материје имају тенденцију да буду нерастворне у води. Оне увек имају велике о/w (октанол / вода) коефицијенте раздвајања.[4][5][6][7]
Површинска или сурфакантна уреди
На угљоводоницима базирани сурфактанати су једињења која су амфифилна (или амфипатска), која имају хидрофилни, водоинтерактивни крај, а назива се „главом групе“, а липофилни крај, обично дуги ланац угљиководикових фрагмената, назива се репом. Они се окупљају у нискоенергетским површинама, укључујући и додир ваздух-вода (смањење површинског напона) и површинским капљицама које се не мешају са водом, формирајући емулзије (смањење међуповршинског напона). На тим површинама, они природно оријентишу чеоне групе ка води, а репови или залазе и углавном одлазе од воде (као на граници ваздух-вода). Могу бити и растворене у фази воде, без мешања када су с њом у контакту (нпр. као емулгиране капљице уља). У обе ове конфигурације, чеоне групе су у снажној интеракцији с водом док репови избјегавају контакт с њом. Сурфактантни молекули и агрегати у води, као мицеле са чеоном групом вире, а реповима се групишу заједно. Мицеле привлаче масне супстанце у своја хидрофобна језгра, што је основа деловања сапуна и детерџената који се користе за личну хигијену и за прање одеће. Мицеле су биолошки важне за транспорт масних материја кроз површински слој танког црева у првом кораку који доводи до апсорпције компоненте масти (углавном масне киселине и 2-моноглицериди).[8][9]
Ћелијске мембране су двослојне структуре углавном формиране од фосфолипида, молекула које имају високо интерактивну воду, јонске фосфатне чеоне групе, везане за два дуга алкилна репа.
Насупрот томе, флуоросурфатанти нису амфифилни или детерџенти, јер флуороугљоводоници нису липофилни.
Оксибензон, козметички састојак често се користи за креме за сунчање, посебно је продоран, јер није веома липофилан. У сваком случају, 0,4% до 8,7% оксибензона може се апсорбовати након једне креме за сунчање уз топикалну примену, мерено у излучевинама урина.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Линдхорст Т. (2007): Ессентиалс оф царбохyдрате цхемистрy анд биоцхемистрy. Wилеy-ВЦХ, 3527315284}}
- ^ Робyт Ф. (1997): Ессентиалс оф царбохyдрате цхемистрy. Спрингер, ISBN 0387949518.
- ^ Voet D., Voet J. (1995): Biochemistry, 2nd Ed. Wiley, http://www.wiley.com/college/math/chem/cg/sales/voet.html.
- ^ Лаидлер К. Ј. (1978): Пхyсицал цхемистрy wитх биологицал апплицатионс. Бењамин/Цуммингс, Менло Парк, ISBN 0-8053-5680-0.
- ^ Бајровић К, Јеврић-Чаушевић А., Хаџиселимовић Р., Ед. (2005): Увод у генетичко инжењерство и биотехнологију. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево, ISBN 9958-9344-1-8.
- ^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2000): Биологија 2. Свјетлост, Сарајево, ISBN 9958-10-222-6.
- ^ Хунтер Г. К. (2000): Витал Форцес. Тхе дисцоверy оф тхе молецулар басис оф лифе. Ацадемиц Пресс, Лондон 2000, ISBN 0-12-361811-8.
- ^ Нелсон D. L., Цоx M. M. (2013): Лехнингер принциплес оф биоцхемистрy. W. Х. Фрееман анд Цо., ISBN 978-1-4641-0962-1.
- ^ Халл Ј. Е., Гуyтон А. C. (2006): Теxтбоок оф медицал пхyсиологy, 11тх едитион. Елсевиер Саундерс, Ст. Лоуис, Мо, ISBN 0-7216-0240-1.