Мено Симонс

Мено Симонс
Мено Симонс
	Мено Симонс из Фрисланда, гравура Кристофела ван Сихема из 1608. године
Друга имена	Менно Симонс
Датум рођења	1496
Место рођења	Витмарсум, Фрисланд; Свето римско царство
Датум смрти	31. јануар 1561.
Место смрти	Вестенфелде, Војводство Холштајн; Свето римско царство
Пребивалиште	Свето римско царство
Држављанство	холандско
Занимање	свештеник, теолог
Супружник	Гертрујдт Јансдохтер
Деца	3

Мено Симонс (1496 – 31. јануар 1561) био је римокатолички свештеник из Фрисландске регије у Ниским земљама који је постао утицијни анабаптистички религиозни лидер. Симонс је био савременик протестантских реформатора и по њему су његови следбеници постали познати као Менонити.

„Мено Симонс” (/ˈmɛnoː ˈsimɔns/) je holandska verzija njegovog imena; frizijska verzija je Mine Simens (/ˈmɪnə ˈsimn̩s/),^[1] при чему посесивно „с” ствара патроним са значењем „Мине, син Симена” (цф. енглеска породична имена попут Вилиамс и Роџерс).

Биографија уреди

Детињство и младост уреди

Мено Симонс је рођен 1496. године^[2] у Витмарсуму, Фрисланд, Свето римско царство. О његовом детињству и породици се зна веома мало, осим да је одрастао у сиромашном сеоском окружењу. Име његовог оца било је Симон, а Симонс је био патроним, и да је имао брата по имену Питер.^[3]

Симонс је одрастао у разочараној ратом разореној земљи. Фрисланд је био опустошен ратом у касном 15. и почетком 16. века. Војници Ландскнехта харали су фризијском земљом 1490-их како би присилили „слободне” Фрижане да прихвате војводу Саксоније-Мејсена за свог поглавара државе. Војвода је био гувернер Холандије у име Хабсбуршке породице. Један од душмана Хабсбурга, војвода од Гелдерса, напао је Фрисланд 1515. године и покорио половину територије. Саксонија је другу половину уступила Хабсбургзима. Фризијци су покушали да поврате своју слободу, али били су превише слаби и на крају су прихватили царску власт хабсбуршког цара Карла V.

Симонс је научио латински и неки грчки језик, и о латинским црквеним очевима је учио током своје обуке за свештеништво.^[3] Он никада није прочитао Библију, било пре или током обуке за свештеништво, из бојазни да ће она негативно утицати на њега. Када се касније освртао на тај период у свом животу, себе је назвао глупим.^[4]

Римокатоличка црква уреди

Заређен је за римокатоличког свештеника 1515. или 1516. године^[5] у Утрехту. Потом је постављен за капелана у селу свог оца Пингјуму (1524).

Око 1526. или 1527. године, питања везана за доктрину трансупстанцијације натерала су Мено Симонса да започне озбиљну и дубинску претрагу Светог писма, за које је признао да није раније проучавао, мада је био свештеник. У то време стигао је до онога што су неки назвали „евангелистичка хуманистичка” позиција.

После смрти свог брата Питера, Мено је доживео духовну и менталну кризу. Рекао је да се „са уздасима и сузама молио Богу да мени, ожалошћеном грешнику, дар благодати Своје, створи у мени чисто срце, и милостиво кроз заслуге гримизне крви Христове, милостиво опрости ми нечисти ход и живот неисправан...“^[6]

Анабаптисти уреди

Мено Симонс је одбацио католичку цркву и свештенство 12. јануара 1536.^[5] опредељујући се за анабаптисте. Тачан датум његовог новог крштења није познат, али је вероватно крштен убрзо након што је напустио Витмарсум почетком 1536. До октобра 1536. његова веза са анабаптизмом је била добро позната, јер су тог месеца ухапшени Херман^[7] и Герит Јанс,^[8] оптужени и одрубљене су им главе, јер су пружили уточиште Симонсу.^[9] Он је рукоположен око 1537. од стране Обе Филипса. Обе и његов брат, Дирк Филипс, били су међу мирољубивим ученицима Мелхиора Хофмана (радикалнији од Хофманових следбеника су учествовали у Минстерској побуни). Хофман је био тај који је увео прву самоодрживу анабаптистичку конгрегацију у Холандији, када је предавао и практиковао крштење верника у Емдену у Источној Фризији. Мено Симонс је одбацио насиље које је заговарао покрет из Минстера, верујући да то није библијско.^[10] Његова теологија је била усредсређена на одвајање од овога света, а крштење покајањем је то симболисало.^[10]

Двадесет пет година након свог одрицања од католичанства, Мено је умро 31. јануара 1561. у Вустенфелду, Холштајн, и био је сахрањен у својој башти.^[3] Он је био ожењен женом по имену Гертруда и имали су најмање троје деце, две ћерке и сина.^[11]

Теологија уреди

Мено Симонс (1854)

Утицај Мено Симонса на анабаптизам у Ниским земљама био је толико велики да је баптистички историчар Вилијам Естеп предложио да се њихова историја подели на три периода: „пре Меноа, под Меном и после Меноа”. Мено је посебно значајан због свог доласка у анабаптистички покрет на северу у његовим најтежим данима, и помажући не само да се он одржи, већ и да се успостави као одржив покрет радикалне реформације.

Екскомуникација уреди

Гиролимон (1995) пореди учења Мено Симонса са учењима протестантског реформатора Џона Калвина (1509–64), фокусирајући се на питање екскомуникације. Ова теолошка анализа наглашава оштре супротности између двојице вођа на четири основна принципа: о поступцима који воде до екскомуникације, о озбиљности санкција за изопштеника, о обнављању појединца који се каје и о грађанској казни. Калвин и Мено, сваки вођа различитог крила реформације, обојица су веровали да је овај екстремни облик дисциплине од суштинског значаја за функцију цркве у друштву, слажући се о основним поставкама за екскомуникацију, како је то изражено у Новом завету. Мено је, међутим, замишљао примену укора као процес који спроводи цело црквено тело против сваког греха; Калвин је резервисао екскомуникацију за посебно тешке преступе које су идентификовали Друштво пастора и Конзисторија. Између осталих неслагања, Калвин је одобрио грађанско кажњавање за одређене облике неортодоксности, док је Менно заговарао строго одвајање цркве од државе. Најдубље су се разликовали у ставовима о томе зашто је црквена дисциплина неопходна. Симонс је видео људску савршеност као достижну након обраћења, док је Калвин наглашавао августиновску теологију људске изопачености.^[12]^[13]

Радови уреди

Ван де Геестлијке Верријсениссе (ца. 1536; Тхе Спиритуал Ресуррецтион)
Де ниеуwе Цреатуере (ца. 1537; Тхе Неw Биртх)
Цхристелyцке лерингхен оп ден 25. Псалм (ца. 1538; Медитатион он тхе Тwентy-Фифтх Псалм)
Wхy I До Нот Цеасе Теацхинг анд Wритинг (1539)
Дат Фундамент дес Цхристелyцкен леерс (1539–40; Фоундатион оф Цхристиан Доцтрине)^[14]

Референце уреди

^ Хендрик Тwерда, Фан Фрyслâнс Форлине, Болсwард, 1968 (Утјоwериј А.Ј. Осинга), п. 128.
^ Менно'с лифе. Менно Симонс.нет. Ретриевед он 15 Април 2009.
^ ^а ^б ^в Менно Симонс (1496-1561). Глобал Анабаптист Менноните Енцyцлопедиа Онлине. Ретриевед он 20 Април 2009.
^ Менно Симонс' уитганг уит хет Паусдом.. Дигитал либрарy фор Дутцх литературе. Ретриевед он 20 Април 2009.
^ ^а ^б Херберманн, Цхарлес, ур. (1913). „Меннонитес”. Цатхолиц Енцyцлопедиа. Неw Yорк: Роберт Апплетон Цомпанy.
^ „Менно Симон'с Ренунциатион оф тхе Цхурцх оф Роме”. Архивирано из оригинала 19. 5. 2007. г. Приступљено 13. 4. 2007.
^ Херман
^ Геррyт Јансз
^ Менно Монумент
^ ^а ^б Гонзалез, Ј. (1975). А Хисторy оф Цхристиан Тхоугхт. Абингдон Пресс. стр. 96.
^ Геертруyдт (16тх центурy). Глобал Анабаптист Менноните Енцyцлопедиа Онлине. Ретриевед он 26 Оцтобер 2012.
^ Мицхаел Тхомас Гиролимон, "Јохн Цалвин анд Менно Симонс он Религиоус Дисциплине: А Дифференце ин Дегрее анд Кинд," Фидес ет Хисториа 1995 27(1): 5–29
^ Цхарлес Wилеy, "'Ханд тхис Ман овер то Сатан': А Цомпарисон оф Јохн Цалвин анд Менно Симонс он Еxцоммуницатион," Фидес ет Хисториа 1993 25(3): 16–32
^ Менно'с Фоундатион-Боок. Менно Симонс.нет. Ретриевед он 15 Април 2009.

Литература уреди

Дутцх Анабаптисм: Оригин, Спреад, Лифе анд Тхоугхт (1450–1600), бy Цорнелиус Крахн
Тхе Анабаптист Сторy: Ан Интродуцтион то Сиxтеентх-Центурy Анабаптисм, бy Wиллиам Росцое Естеп ISBN 0-8028-0886-7
Тхе Цомплете Wритингс оф Менно Симонс..., транслатед бy Леонард Вердуин анд едитед бy Јохн C. Wенгер, wитх а биограпхy бy Харолд С. Бендер ISBN 0-8361-1353-5
„Menno Simon's Renunciation of the Church of Rome”. Архивирано из оригинала 19. 5. 2007. г. Приступљено 13. 4. 2007.
Carroll, J. M. (1931). The Trail of Blood: Following the Christians Down Through the Ages, or, the History of Baptist Churches from the Time of Christ, Their Founder, to the Present Day. Lexington, KY: Ashland Avenue Baptist Church. 56 p. + fold. chart. Without ISBN
Dyck, Cornelius J (1967), An Introduction to Mennonite History, Scottdale, PA: Herald Press, ISBN 0-8361-1955-X .
Estep, William R (1963), The Anabaptist Story, Grand Rapids, MI: William B Eerdmans, ISBN 0-8028-1594-4 .
Hoover, Peter (2008). The Mystery of the Mark: Anabaptist Mission Work Under the Fire of God. Mountain Lake, MN: Elmendorf Books. ISBN 978-1-5172-5504-6.
Klaassen, Walter (1973), Anabaptism: Neither Catholic Nor Protestant, Waterloo, ON: Conrad Press .
Klager, Andrew P. (2010). „Balthasar Hubmaier's Use of the Church Fathers: Availability, Access and Interaction”. Mennonite Quarterly Review. 84 (1): 5—65. Gale A220412887.
Klager, Andrew P. (2011). Truth is immortal: Balthasar Hubmaier (c. 1480–1528) and the Church Fathers (PhD). University of Glasgow.
Knox, Ronald. Enthusiasm: a Chapter in the History of Religion, with Special Reference to the XVII and XVIII Centuries. Oxford, Eng.: Oxford University Press, 1950. viii, 622 p.
Marpeck, Pilgram (1978), Klassen, William; Klassen, Walter, ур., Covenant and Community: The Life, Writings, and Hermeneutics, Scottdale, PA: Herald .
Packull, Werner O. (1977). Mysticism and the Early South German-Austrian Anabaptist Movement, 1525–1531. Herald Press. ISBN 978-0-8361-1130-9.
Packull, Werner O (1995), Hutterite Beginnings: Communitarian Experiments During the Reformation, Baltimore, Maryland: The Johns Hopkins University Press, ISBN 0-8018-6256-6 .
Stayer, James M (1994) [1991], The German Peasants' War and Anabaptist Community of Goods, Montréal: McGill-Queen's Press, MQUP, ISBN 0-7735-0842-2 .
van Braght, Thieleman J (1950) [1938], Martyrs Mirror, Scottdale, PA: Herald Press, ISBN 978-0-8361-1390-7 .
Williams, George Hunston (2000) [1962], The Radical Reformation (3rd изд.), Truman State University Press, ISBN 0-664-20372-8 .