Ментализација
Ментализација је централни концепт за интеграцију теорије афективног везивања и психоанализе који је предложио психоаналитичар Питер Фонаги[1].[2] Концепт ментализације је блиско повезан са конструктом 'теорија ума'.
Појам теорија ума указује на способност детета, које се развија на уобичајени начин, да приписује ментална стања као што су жеље, уверења, намере себи и другима, као начин да осмисли и предвиди понашање других. Способност подразумева разумевање тога да понашање других људи садржи намеру или сврху, да их мотивише жеља да искажу своје ментално стање или да комуницирају са другима. Теорија ума описује како је могуће другима приписати погрешна уверења, док ментализација или рефлексивна функција означава разумевање сопственог понашања, као и понашања других, у терминима менталних стања.
Појам рефлексије уреди
Ментализација или рефлективна функција је развојна новина која детету омогућава не само да одговори на понашање других, већ и на своју идеју о туђем држању, намерама или плановима. Ментализација омогућава детету да чита туђе мисли. Приписујући одређена ментална стања другима, дете осмишљава реакције других тако да му њихова понашања постану смислена и предиктивна. Како дете почиње да разуме понашања других, оно може, на основу вишеструких поставки репрезентација селф-објекта организованих на основу претходног искуства, да активира оне које су најпогодније да на адаптиван начин одговоре на одређени однос са другим[3].
Ментализација подразумева све ове способности, али такође садржи и афективна стања и способност детета да сагледа сопствене намере. Та функција рефлексије омогућава детету да схвати како други такође имају уверења, осећања, ставове, жеље, наде, знања, замисли, претензије, планове итд. Процес укључен у развој ментализације довео је Фонагија до схватања значаја улоге рефлексивне свесности туђих менталних стања за развој менталних репрезентација других. Фонаги је исказао уверење да је способност родитеља да изразе намеру према детету, тј. способност увежбавања функције ментализације, централна за преношење образаца афективног везивања између родитеља и деце. Способност се ослања на опсервације о утицају осетљивости неговатеља на афективно везивање. То омогућава детету да понашања других учини смисленим и предвидивим, као и да активира одговарајуће селф-репрезентације и репрезентације других у одређеном интерперсоналном контексту. Када се то догоди, значи да је дете развило способност ментализације. У овој реформулацији, Фонаги указује на то да је усвајање унутрашњих радних модела од стране детета, директно повезано са развојем рефлексивне функције, односно ментализације. Афекти су у овом процесу критични зато што дете повезује значења са својим унутрашњим доживљајима, кроз везу са неговатељем, у контексту сигурне везе. 'Мој неговатељ о мени мисли као о мислећем и зато ја постојим као мислилац' (Фонагy, 2002); он такође каже: ' Зато је теорија ума прва од свих теорија о селфу'.
У О.L.I. Интегративној Психодинамској Психотерапији способност за ментализацију („артикулатор психе“)[4] оснивач О.L.I. метода, Небојша Јовановић је уврстио у базичне емоционалне компетенције - способности за обраду и управљење емоцијама које су саставни делови сложених способности - способности за љубав и рад.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Mentalization based treatment for borderline personality disorder
- ^ Требјешанин, Жарко (2008). Речник психологије. Београд: Агапе књига. стр. 312. ISBN 978-86-918127-8-2.
- ^ Affect Regulation, Mentalization, and the Development of the Self
- ^ „Sposobnost za ljubav i rad - O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija”. Архивирано из оригинала 18. 01. 2014. г. Приступљено 27. 01. 2014.
Спољашњи извори уреди
- Ментализинг ин Цлиницал Працтице
- Хандбоок оф Ментализатион
- Ментализација и способност за љубав Архивирано на сајту Wayback Machine (3. фебруар 2014)
- Ментализација и способност за рад Архивирано на сајту Wayback Machine (3. фебруар 2014)