Морфолошки ступњеви организације биљака

Према морфолошкој диференцираности биљног тела могу да се разликују три организациона ступња, који су повезани прелазним облицима. То су:

• протофите
• талофите
• кормофите

Кормофит

Протофите

Протофите обухватају све једноћелијске биљке и растресите ћелијске скупове, код којих уопште није дошло (или је то учињено само незнатно) до диференцијације у вези са поделом рада; овакви ћелијски скупови се увек могу распасти у самосталне ћелијске јединке. У овој групи биљака најниже организације могу се разликовати три категорије:

• једноћелијске биљке
• ценобије
• плазмодије

Једноћелијске биљке

Оне се састоје из једне ћелије без чврстог ћелијског зида. Те најједноставније голе једноћелијске биљке, бар у стадијуму мировања (а тада имају донекле задебљале крајеве), имају лоптаст облик. Од лоптастих ћелија састављене су и многобројне, чврстим зидом снабдевене, бактерије и модрозелене алге, као и најпримитивније зидовима трајно обавијене остале алге.

Ценобије

При свакој деоби ћелија код једноћелијских биљака долази до потпуног прекидања протопласта браздањем и стварањем нових самосталних јединки ћелија. Према томе код једноћелијских биљака свака деоба је у истом тренутку и процес размножавања тих организама. Међутим ако остану јединке кћерке и даље међусобно повезане излученом галертом или првобитним заједничким ћелијским зидом, тада настају растресити ћелијски скупови, означени као ценобије

Плазмодије

То су голе протопластичне масе, које садрже много једара, а јављају се код слузавих гљива.

Талофите

Од примитивног облика организације током еволуције развиле су се вишећелијске биљке просте организације, углавном без правих ткива и без рашчлањења биљног тела на основне вегетативне органе (корен, стабло и лист). Такво биљно тело зове се талус, а биљке са талусом су талофите. Протофите и талофите су адаптиране на живот у води или у атмосфери која је засићена воденом паром. Прави талус је вишећелијски и може настати на два начина: а) стапањем раније слободних појединачних ћелија (агрегационе везе) и б)непотпуним одвајањем кћерки ћелија после ћелијске деобе (прави вишећелијски талус).

Агрегационе везе

Оне се јављају код многих зелених алги. Прелаз између примитивних механички повезаних ћелијских скупова ценобија и агрегационих веза (чије су поједине ћелије све једнаковредне) и талуса следећег вишег организационог ступња ( код којих подела рада већ постоји) чине слободно покретљиве ћелијске колоније. Организми свих ових нижих талофита могу бити причвршћени за подлогу (означени су као бентос), или могу слободно лебдети у води (они чине планктон).

Нитасти талус

У неким случајевима ствара се нитасти талус због тога што се при деоби све деобна вретена оријентишу у истом смеру. Међутим прави нитасти талус се разликује од ових примитивних по роме што су ћелије чврсто повезане и срасле; та се повезаност заснива на постојању заједничких ћелијских зидова са јамицама. У најједноставнијим случајевима све ћелије нитастог талуса су једнаковредне, а растење се одвија једноликом деобом свих ћелија. Мада су и једноћелијске биљке јасно поларизоване, код нитастог талуса поларна диференцијација је још више изражена. У извесним случајевима може доћи до промене смера деобних вретена, што доводи до разграњавања ћелијских нити. У најпростијем случају мења се смер ћелијске деобе у ритмичким размацима у самој теменој ћелији: после низа инеквалних попречних деоба долази, са времена на време, до уздужне еквалне деобе која доводи до стварања две једнаковредне темене ћелије. Као последиа тога долази се у ситуацију да нитасти талус даље расте, уместо са једном теменом ћелијом као дотле, са две једнаковредне темене ћеије. То је заправо рачвање или дихотомија. Јако разгранати густи нитасти талуси могу преплитањем у одређеним условима, срашћивањем ћелијских нити, створити вишеорганизоване ћелијске везе. У најједноставнијим случајевима преплитања ћелија, слепљивањем или срашћивањем појединих ћелија и ћелијских низова настаје растресито привидно ткиво, означено као плектенхим. У неким случајевима ћелије или ћелијски низови могу бити тако збијени да подсећају на прави паренихим виших биљака - то је псеудопаренхим.

Ткивни талус

Мрке морске алге имају још сложеније грађени талус, где се појављују и права ткива, чији се настанак доводи у везу са деловањем једног вегетационог темена. У најпростијем случају то теме се састоји само од једне велике темене ћелије, чији потомци, настали деобом, остају повезани међу собом. Код најразвијенијих мрких алги даље је напредовало и спољноморфолошко рашчлањење. Наиме долази до диференцијације талуса на делове сличне листу, стаблу и корену. За разлику од анатомски знатно сложенијих кормофита, ови орагани на талусу називају се филоид (сличан листу),каулоид (подсећа на стабло) и ризоид (налик на корен).

Кормофите

Кормофите су биљке највише организације чије је тело, кормус, диференцирано на основне вегетативне органе - корен, стабло и лист. Кормофите су типични представници копнених биљака. Пошто су животни процеси у протоплазми могући само ако има довољно воде, обликовање њиховог тела, које се највећим делом налази у ваздушном простору, повезано је са низом врло крупних промена. Основна и најважнија промена ишла је у смислу веће стабилизације економисања водом, што је постигнутно импрегнирањем кутином или суберином спољиних делова целулозних ћелијских зидова ( кутин и суберин су непропустљиви за воду). На тај начин од периферијског ћелијског слоја настало је кожно ткиво (епидермис), које смањује транспирацију са често задебљалим и кутинизованим спољним зидовима. Да се размена гасова не би потпуно спречила на епидермису су се образовали специјални отвори, стоме, које се могу отварати и затварати. Даље да би се још стабилизовало снабдевање водом дошло је до стварања посебног система за примање и спровођење воде.