Народни спортови у Турској

Народни спортови у Турској су активности које обједињују забаву и показују физичку снагу и кондицију. Ако изузмемо директне учеснике који се физички припремају за ове активности, већина чланова заједнице представља публику. Спортови у којима учествују животиње и спортови у којима је пресудна снага представљају народне спортове.

Спортови у којима учествују животиње

У турској култури одређене животиње одавно су имале важну улогу у животу и опстанку заједнице. То се одразило на традицију спортова са учешћем животиња.

Трке коња (Ат Yарışлар)

Политичка мапа централне Азије

Када се у средњој Азији живело у заједицама, коњи су заузимали посебно место у свакодневном животу, у ратовима који су ођени, као и у сеобама које су уследиле. Коњ се сматрао такорећи чланом породице, а још се сматра и светом животињом. Љубав према коњима у турској култури одржала се и до дан данас. Занимљиво је гледиште неких научника да су први коњи припитомљени у области реке Аму Дарја (Амудерyа) и Сир Дарја (Сирдерyа) у централној Азији, и да су то први учинили туркијски народи у својој постојбини. То објашњава посебан однос Турака према коњима. Зато су трке коња веома популарне како у савременој урбаној форми, тако и у сеоским срединама где се најчешће одржавају приликом религионалних свечаности, фестивала, разних прослава и слично. Одржавају се у целој земљи, веома су посећене, представљају један од важнијих облика народне забаве и имају традиционалан карактер. Победнику иде предвиђена награда.

Џирит (Цирит)

Џирит је игра коју су турска племена донела у Анадолију селећи се из централне Азије. То је била ратничка вештина у којој се вежбало што прецизније гађање противника копљем. Циљ ове игре је да се јашући на коњу  погоди противник копљем дужине око пет метара по којем је игра и добила назив. За време владавине Махмуда II (1826.године) дошло је до забране игре због повреде коњаника са смртним исходом. Међутим, након краћег времена је почела поново да се практикује и одржала се до данас. Сада је то колективна игра са строгим правилима, са по седам играча у сваком тиму и судијом који бележи бодовање и води игру. Да би избегли противников погодак, такмичари различите покрете и актобатске фигуре док јашу. Данас у овом спорту није циљ повредити противника, али повреде се ипак десавају. Такмичар чији је коњ погодњен, мора да напусти игру. У ситуацији када се такмичар приближи противнику на неколико метара и дође у позицију да га неизбежно погоди, он из моралних разлога подигне копље као да ће га бацити, али то ипак не уради. Овим потезом који се зове ,,опроштај” (баğışлама) играч добија поен. Побеђује тим који сакупи већи број погодака. За време свадбе, празника и различитих прослава, џирит је неизбежна игра коју мозе да прати музика, односно зурна и давул. Ова јуначка игра је популарна у већем делу Турске, али се истичу градови као што су Ушак, Сивас, Малатија, Ерзурум, Кајсери, Конија, Синоп, Гази Антеп, Бурса, Анталија и други. Данас постоје клубови и у којима и жене играју игру својих предака, џирит.

Рвање камила (Деве Гüреşи)

Оглас за фестивал борбе камила у Кушадасију

Дечак игра зејбек

Сматра се да се камила почела користити у Анадолији 300.године пре нове ере, као и то да је једна од најкасније припитомљених животиња на Арабијском полуострву. Зна се да су је Гок Турци ( Гöк Тüрклер) сматрали светом животињом. У „Причи о Багач-хану, сину Дирсехана“ (Боğаç Хан хикаyеси) говори се о борби камила које су се организовале једном у лето и једном у јесен. Камиле су највише користила номадска туркменска, односно јуручка племена (Yöрüк) која су населила Анадолију, па се и саме борбе камила везују за њихову културу. Камиле тулу (тüлü) спадају у најчешће коришћене камиле за борбу које су настале укрштањем двогрбе камиле бухур (бухур) и женке једногрбе камиле јоз (yоз), али се боре искључиво мужјаци. Они се преко године посебно хране и припремају за период борбе када треба да се боре за женку. Борба камила се одржава током зимских месеци. Ови догађаји представљају право народно весеље на којем се окупља велики број гледалаца. Дан пре почетка борбе власници их украшавају ручно тканим простиркама, тракама и ђинђувама јарких боја и након тога их поносно показују публици градских улица уз звуке зурне и давула. Те вечери се организује вече тепиха (халı гецеси) односно продаја ручно израђених тепиха, где прикупљен новац од продаје иде у фонд за помоћ одржавања ових фестивала и за узгој камила. Дан се завршава уз народне песме, као и игре уз музику и богата послужења. Сутрадан уз публику почињу борбе за мегдан. Ове камиле се, као и рвачи називају пеливанима (пехливан). У зависности од старости камила, борбе се одржавају у четири категорије. Пре самог почетка играју се народне игре зејбек уз роштиљ. Саравани (сарван), односно људи који негују камиле доводе их на мегдан. Да би се мужјаци подстакли на борбу, доводи се једна женка. Да не би повредили једни друге, мужјацима су губице везане ђемом. Једном у току дана у трајању од 10 до 15 минута, свака камила има право једном да се рва да се не би исцрпила. Када један мужјак падне на леђа, побегне или падне, борба се завршава. Борбом руководи главни судија на терену, и више других судија ван терена. Мужјак који победи бива украшен тепихом продатим у вечери тепиха и поздравља публику почасним кругом који обиђе са својим власником. Иако се увек благонаклоно  гледало на борбе камила, ова традиција је сачувана до данас и то у Егејској обали у градовима Селчук, Измир, Маниса, Ајдин, Мугла, Денизли, у области Мраморног мора ( градови Баликесир, Чанак Кале) и области Средоземног мора (градови Бурдур, Испарта, Анталија).

Спортови у којима се исказује физичка снага

Жеља за одмеравањем физичке вештине и снаге присутна је и у турској традицији.

Рвање у уљу ( Yаğлı Гüреş)

Победик рвања у уљу у Киркпинару

Поред модерног рвања, овај спорт се у традицији задржао у облику рвања у уљу, форми спрецифичној за турску народну традицију. У овој народној дисциплини рвачи су обучени само у кожне панталоне ( кıспет) док им је тело потпуно намазано уљем. Овај спорт захтева изузетну физичку снагу и кондицију због тешкоће обухватања противника. За рвача се користи назив пеливан (пехливан). Рвачке борбе прати народна музика коју изводе свирачи давула и зурне. Најпознатије је такмичење у месту Киркпинар (Кıркпинар) близу Једрена, које се одржава крајем јуна или почетком јула током локалног фестивала сваке године.Овај фестивал се од 2010.године налази у Унесковој листи нематеријалне баштине.

Обарање руку (Кол Гüреşи)

Обарање руку је веома популарна активност у којој се сигурно свако, макар једном, опробао. Овај спорт се игра тако што противници један другог обухвате за руку, с тим да се дланови дотичу, зглоб палца треба да се види, а руке морају бити изједначене. Затим се одмерава снага, а побеђује онај који руку противника успе да обори на подлогу. У народу је ова врста спорта веома омиљена.

Обарање ноге (Аyак Гüреşи)

Иако није толико позната као обарање руку, ова игра се често игра међу припадницима заједнице. Оба играча легну на леђа, односно на под, ухвате се међусобно рукама испод пазуха како би учврстили своју позицију на земљи и обезбедили ослонац, затим подигну ногу која је ближа противнику и снагом стопала покушају да захвате и преврну противника који је тада принуђен да изведе колут у назад. Ова игра је најпопуларнија у источној и југоисточној Анадолији.

Спољашње везе

• Yоутубе
• Дüнyа Етноспор Конфедерасyону
• Yоутубе
• Yоутубе
• Мави ве Едебıyат
• Yоутубе
• Yоутубе
• Yоутубе
• Yоутубе
• Yоутубе