Настанак здравствених установа на Врачару

Настанак здравствених установа на Врачару започет је у 19. веку, на основу идаје да се на изабраном простору широких врачарских ливада, заједно са развијањем концепција урбанистичког плана новог српског Београда. А тај Београд је у буудућности требало да буде препознатљив по мрежи правих улица булеварских ширина (какве ће се, тек после неколико деценија просецати у светским метрополама Паризу и Бечу), са крупним, квадратним стамбеним блоковима, испуњеним пространим домаћим вртовима, стамбеним али и државним установама, укључујући и здравствен садржаје попут оних по којима би се Београд нашао у породици европских, плански основаних градова с почетка 20 века.

План Београда из 1893. на коме је сивом бојом означена територија Врачара, на којој је започета изградња савремених здравствених установа

Здравствене и друге прилике у Београду с краја 19. века

У време владавине кнеза Александра I Карађорђевића и Уставобранитеља четрдесетих и педесетих година 19. века долази до значајних политичких промена, друштвених реформи и економског напретка. Финансијско јачање државе омогучило је напредак на пољу образовања, науке и културе, као и спровођење модернизације здравствене службе. Њено унапређење је посебно било неопходно у престоници, јер је забележен велики прилив становништва, тако да је у односу на 12.963 житеља 1838. године, већ 1846. забележено 14.386 житеља. Значајно је да је донет низ уредби како би се превазишло изузетно лоше стање и честе појаве епидемија заразних болести.

Такође су и нови прописи за болничку и апотекарску службу донекле побољшали здравствену ситуацију, као и увећање броја приватних лекара, који су долазили из Аустријске царевине, као што је био Словак др Карло Белони. Али и промене у другим областима, посебно у државној грађевинској слузби, биле су изузетно важне због доласка бројних образованих инжењера, Срба из Војводине, Немаца, Чеха, Словака, Италијана и других, који су значајно допринели убрзаном развоју и модернизацији Кнежевине Србије у многим областима па и у здравству.

Услови који су утицали на избор Врачара

Све је почело у другој половини 19. века када су доњи делови Врачара још били мочварни. Тада се појавио Френсис Макензи, службеник енглеске амбасаде који је откупио земљиште на потезу око данашњег трга Славије до храма, Чубуре и Крунске улице. Земљу је исушио, испарцелисао и продао, за изградњу будућих грађевина. Ипак, и поред извесног напретка изграђен је на овом простору мали број нових државних зграда, јер је град Београд још био у потрази за својим сопственим ликом и идентитетом, који је требало да раскине са оријенталном прошлошћу, и окрене се европским узорима и прилагоди их левантском менталитету својих житеља, укључујући и хуманистичку идеју о оснивању болница. Све то требало започети у неком делу Београда.

Избор је пао на Врачар не случајно, јер је он пружао; сунце, обиље дневне светлости и утицаја зеленила и чистог ваздуха на оздрављење, посебно болесних од плућних болести и реконвалесцената, што је на основу искуствених доказа било познато и све више респектовано у европским медицинским круговима тога времена. Иако се у градњи здравствених објеката, захтеви за овим квалитетима нису још увек наметани као регуле, већ само као сугестије и препоруке за побољшање саме функције лечења, ондашње београдске урбанисте и здравствене радници имали су визију да су Врачарске ливаде иделано место за позициоњирање здравства.

Сагледавање процеса изградње првих болничких зграда у Београду у другој половини 19. века након обнављања српске државе говоре о великим тешкоћама, али и сталним напорима да се здравствена служба успостави и да се обезбеди квалитетно лечење војника и грађана, односно да се на пољу здравствене културе достигну стандарди средњоевропских земаља, посебно Аустријске царевине. Архитектура болничких зграда била је превасходно подређена функционалном и утилитарном карактеру здања, те су из тих разлога, као и због релативно лошег фнансијског стања државе, болнице до почетка 20. века биле релативно скромних размера, пратећи на веома скроман начин основне европске стилске карактеристике периода у коме су настале.

Сачувани планови за доградњу Војне болнице на Врачару, вероватно из седамдесетих година 19. века, сведоче о напорима да се болничке зграде унапреде и да се њихова просторна структура заснује на модерним европским теоријским приступима и пракси у обликовању болничких зграда. Усвајање павиљонског система, са зградама окруженим зеленилом, допринело је да се почетком 20. века изградњом комплекса Нове војне болнице на некадашњем Војничком пољу овај део града предодреди за будућу Државну болницу. Архитектура и просторна структура целине, која је пратила савремене трендове у организацији модерних здравствених комплекса у Европи, представљала је значајан помак у побољшању квалитета здравствених установа не само у Београду, већ и у целој Србији. О достигнутом квалитету изградње и значајном напретку који је учуњен напољу здравствене архитектуре говори и чињеница да зграде комплекса Војне болнице и данас имају исту намену.

Прва болница на Врачару из 19. века

Прва болница на Врачару изграђена је на простору поред данашњег Цветног трга

Главни чланак: Војна болница на Врачару из 19. века

Кнез Александар I Карађорђевић, први је иницирао стварање будућег болничког центра на Врачару, када је фебруара 1844. године донео одлуку да се устроји шпитал централне војске који ће имати 78 кревета за болеснике и собу за офцире, са четири кревета. Планови за сва државна здања па и ово израђивани су у Одељењу грађевина Попечитељсва внутрених дела, чији је управник од 1845. године био први архитекта у државној служби, Чех Јан Неволе, образован у Прагу и Бечу. Међутим замисао је била доста неуспешна, због недостатка извора пијаће воде и других функционалних недостатака, који нису допринела унапређењу војне здравствене службе.

Зграда болнице на Врачару је подигнута између 1846 и 1849. године код Врачарског трга, а њен габарит је уцртан на Зарићевом плану из 1878. године, на великом плацу између данашњих улица Светозара Марковића, Његошеве и Краља Милутина, код троугаоног Врачарског трга (данас Цветни трг). Још од времена кнеза Милоша, простор између данашњих улица Бирчанинове, Кнеза Милоша, Краља Милана и Ресавске био је намењен изградњи војних зграда, тако да су се на том простору налазиле све значајне војне установе Кнежевине. Поред Велике касарне, наспрам Врачарског трга је била Коњичка касарна (на простору данашњег Парка Мањеж), у близини је била Артиљеријска школа (између данашњих улица Немањине, Кнеза Милоша, Бирчанинове и Ресавске) и Тобџијска касарна (данас између улица Кнеза Милоша, Немањине, Сарајевске и Бирчанинове).

Концентрација великог броја војника на простору Врачара и Савамале, утицала је да се нова Војна болница подигне у њиховој непосредној близини. Сама зграда је била пројектована као слободностојећа, померена од улице у унутрашњост парцеле и главним прочељем оријентисана ка данашњој Његошевој улици. Сачувана историјска грађа указује да је било планирано да се зграда стави под кров 1846. године, а да се 1847. заврше остали радови. План зграде је предвиђао 7 соба за болеснике, за око 120 кревета, као и изградњу веома скупог канала до Баре Венеције на обали Саве (данас простор Железничке станице), како би се одвела канализацију из прохода (клозета). Такође, како би зграда била што чвршћа требало је да се зидови граде од меког белог камена са Врачара и са Ташмајдана. Изградња је коштала 27.000 дуката, а радове је изводио бау-маистер (мајстор-зидар) Јован Кригер.

Пошто се одужила својој намени стара и застарела зграда Беогардске војне болнице (поред које је просечена Његошева улица све до Цветног трга) је напуштена 1904. године а на њеном месту је сазидана Трећа београдска гимназија.

Нове болнице на Врачару с почетка 20. века

Проглашењам Кнежевине у Краљевину Србију 1882. године, а нарочито почетком 20. века, остварен је константан напредак у свим областима живота, а посебно у грађевинарству. Године 1889. на предлог, прво шефа хируршког одељења др Сондејмајера, а касније и свих управника болнице, и обезбеђењем кредита 1903. године, војна болница је на Западном Врачару добила просстрано земљиште на коме је изграђен читав низ планских и савремених објекта у које се болница уселила 1. новембра 1909. године.

Градска болница на Западном Врачару

Здравствена служба Краљевине Србије је значајно модернизована изградњом нових болничких зграда за Општу државну болницу, које се концентришу углавном на простору старог Војничког поља код Лаудоновог шанца, на падинама западног Врачара ка Мокролушком потоку (данас Булевар Франше д’ Епереа), где су изграђене:

• Женска болница, спратна зграда за Гинеколошко-акушерско одељење (1902)
• Пет приземних павиљона хируршког одељења (1907)
• Зграда за Просектуру;
• Павиљон за Дечје заразно одељење;
• Грудно одељење (1913) и др.

Тиме је овај простор Врачара у будућности намењен за изградњу полифункционалног центра, површине преко 20 хектара, са зградама различитих социјалних, здравствених и образовних намена, те су на њему након Првог светског рата изграђене и друге болничке зграде.

Зграда интерног одељења Централне војне болнице на Врачару

Зграда хируршког павиљона Централне војне болнице на Врачару

За време Првог светског рата Аустроугарски окупатор је од 1915. године у српској војној болници на Врачару сместио своју причувну болницу „Брчко”

Војна болница на Западном Врачару

Услови за изградњу нових зграда за квалитетније лечење и смештај војних болесника побољшали су се тек након добијања кредита 1903. године. Од овог кредита изграђена је Главна војна болница на Врачару између 1905. и 1909. године према плановима архитекте Министарства војног Данила Владисављевића, образованог у Минхену и Ахену (данас су у склопу Клиничког центра Србије).

У то време она је била најмодернија војна болница на Балкану са 400 болесничких постеља и имала је хируршко, унутрашње (за заразне и за нервне болеснике), очно и кожно-венерично одељење, лабораторијум и зубну станицу, а од опреме рендген апарат. Њен први управник био је тада санитетски потпуковник др Роман Сондермајер.

Болница је заузимала површину од око осам хектара (данас на углу Пастерове и Ресавске улице) и представља први модерни болнички комплекс са планском композицијом, структуриран по развијеном павиљонском систему који је усвојен по угледу на болничке комплексе развијане у европским државама.

Целину болнице чинило је дванаест једноспратних зграда — павиљона окружених зеленилом, које су чиниле јединствену просторну композицију.

Нагласак је био на пет зграда оријентисаних ка Ресавској улици, које су формирале академски уравнотежену симетричну аксијалну композицију. Главни улаз, са управном зградом, налазио се са друге стране, у осовини Студеничке улице (данас улица Светозара Марковића), а сама зграда, са централном кулом са сатом, била је значајни урбани репер овог дела града.

Болнички павиљони имали су различите облике и димензије габарита — поред компактних подужних павиљона са наглашеним централним или бочним ризалитима, изграђени су и сложенији развијени габарити са избаченим централним улазним деловима и бочним крилима — што је композицији давало сложеност и монументалност.

Смењивањем павиљона различитих облика, међусобно постављених управно и паралелно, формирана је сликовита просторна композиција, заокружена парковски уређеним двориштем, са стазама и зеленилом. У обликовању спољашње архитектуре у неоромантичарском маниру коришћени су разноврсни елементи тадашње европске архитектуре историјских стилова који асоцирају на средњовековне утврђене замкове, што је био одраз жеље аутора да се у изгледу грађевине искаже њен војни карактер. Из тог разлога су на фасадама преовладавали елементи инспирисани средњовековном фортифкационом архитектуром. Као најрепрезентативнији мотив композиције обликован је сам приступ комплексу, са троструком улазном капијом коју фланкирају две приземне портирнице, украшене романичким елементима – плитким угаоним лезенама повезаним фризом слепих аркадица и зупчастом кровном атиком са кулицама, у виду средњовековног грудобрана. Посебно питорескно обликовање је имала управно-административна зграда, са централним ризалитом у облику високе средњовековне куле утврђеног замка. Сликовитост архитектонских облика наглашена је кроз моделовање кровног венца са фризом слепих аркадица и зупчастом атиком са угаоним кулицама. Карактеристична је и употреба сегментних лукова на прозорским отворима и неоготичких профлисаних оквира и надпрозорних венаца.

За време Првог светског рата Аустроугарски окупатор је од 1915. године у српској војној болници на Врачару сместио своју причувну болницу „Брчко”, „са стожерни лијечником др. Бöхм-ом на челу”. Придодавањем околишних школских зграда на Врачару у овој причувној болници смештајни капацитети су се увећали на 2.258 кревета.

Установе здравства на Западном Врачару, данас

Главна војна болница на Врачару (данас у склопу Клиничког центра Србије)

Клинички центар Србије на овом простору настао је удруживањем клиника и института Медицинског факултета у Београду. Формирана је као нова организација: Клинички центар Медицинског факултета, првог јануара 1983. године. У свом саставу данас има укупно 41 организациону јединицу: 23 клинике, девет центара, поликлинику и девет служби за услужне делатности.

Планска документација и идеје о развоју здравих простора Београда током двадесетог века говоре о томе да је свест о значају простора за добробит здравља ипак била присутна. при избору Врачара. Генералним планом Београда из 1923. године иницирана је градња стамбених објеката Професорске колоније по угледу на вртне градове Ебенезера Хауарда. Тада су успостављајене нове градске парковске зоне, а нешто касније објекат Дечје клинике архитекте и професора Милана Злоковића,

који је постављен тако да инсолација и велика зелена површина, са којом чини једну целину, имају своју јасну улогу у функцији лечења и опоравка.

Касније се, међутим, добре карактеристике и везе унутрашњег и спољашњег простора ове болнице сасвим губе због неадекватних интервенција на самом објекту и у његовој непосредној близини.

Клинички центар Србије

Сви објекти овог болничког комплекса, укључујићи и ,,парк” који их окружује и без обзира на време када да су грађени, углавном су настајали вођени функционалистичким принципима. Простор који се налази у непосредној околини предвиђен је да буде коришћен као зелена тампон зона око здравствених објеката, а не као терапеутска башта или градски парк у њиховој функцији.

Последица таквог приступа је то да се простор данашњег Клиничког Центра Србије, иако се налази у врло атрактивној градској зони, до данас доживљава као стигматичан простор који се користи искључиво наменски и у вези са здравственом заштитом.

Улази у објекте су углавном неадекватни и лоше обележени, неприступачни, са низом fiзичких и семантичких препрека и неадекватно заштићени од климатских промена. Прозори објеката имају високе парапете и лежећим пацијентима не допуштају визуелни контакт са околином. Боравак на свежем ваздуху и у зеленилу није могућ без напуштања објекта у коме се пацијенти лече, јер својом архитектуром објекти клиника то не допуштају

Синергија простора није успостављена и за последицу има најпре сасвим одвојен развој свих урбаних подсистема, а током времена и њихову девастацију и одумирање

Литература

• Поповић, Љубодраг. „Како је настала данашња Војномедицинска академија“. Војносанитетски преглед 3 (2007): 227-238.
• Александар С. Недок Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду Војносанитетски преглед, Волумен 66, Број 3
• Станојевић V. Најстарије болнице у Београду. Годишњак града Београда. 1960;7:175-195.
• Нигхтингале Ф. Нотес он хоспиталс. Лондон: Лонгман, Греен, Лонгман, Робертс анд 7. Греен; 1863.
• Бурпее Х. Хисторy оф Хеалтхцаре Арцхитецтуре. Махлум Арцхитецтс Хеалтхцаре Десигн Инсигхтс. 2008.