Википедија

Опел

Opel (нем. Adam Opel AG, АГ од Актиенгеселлсцхафт - Акционарско друштво) је немачки произвођач аутомобила са седиштем у Риселсхајму којег је основао Адам Опел 1862. године. Компанија је започела с производњом аутомобила 1899, а 1929. Опел је постао део концерна Џенерал моторса. Наставио је да ради под старим именом „Adam Opel AG“ и представља највећи Џенерал моторсов бренд у Европи, заједно са Воксолом (у Уједињеном Краљевству).

Opel
Akcionarsko društvo
DelatnostAutomobilska industrija
Osnovano1862.
SedišteRiselshajm,  Nemačka
Rukovodioci
Karl-Friedrich Stracke
Stephen Girsky
ПроизводиАутомобили
Број запослених
40.458 (2010)
СлоганWir leben Autos
Веб-сајтwww.opel.com

У 2010. години, компанија је продала преко 1,1 милиона путничких аутомобила и лаких комерцијалних возила у Европи, чиме је остварила тржишни удео од 6,2 одсто. На домаћем тржишту у Немачкој, Опел је био трећи у продаји аутомобила са тржишним уделом од 7,6 одсто. Опел је један од највећих немачких произвођача аутомобила и поред главне фабрике у седишту у Риселсхајму у Немачкој има још три фабрике у Бохуму, Кајзерслаутерну и Ајзенаху, и додатних шест у другим земљама Европе. Године 2011. „Adam Opel GmbH“ поново постаје акционарско друштво „Adam Opel AG“ (GmbH од 2005. до краја 2010).

Дана 6. марта 2017. године ПСА група је заједно са француском банком БНП Париба од америчког Џенерал моторса преузела европске аутомобилске брендове, немачки Опел и британски Воксол за 2,2 милијарде евра.[1]

Историја уреди

Оснивање и ране године уреди

Компанија је основана 1862. године и у почетку, је њен оснивач Адам Опел правио шиваће машине у браварској радионици свог оца у Риселсхајму, у Немачкој. Недуго затим почео је са продајом бицикала, а 1886. године је тржишту понудио први бицикл марке „Велосипед“. Бицикла из Риселсхајма су веома брзо постала популарна. Оснивач, Адам Опел је умро 1895. године, када је његова компанија била европски лидер у производњи шиваћих машина, са годишњом производњом већом од 2000 комада. До половине двадесетих година 20. века, Опел је постао познат као највећи произвођач бицикала на свету. У међувремену је почео са производњом мотоцикала. Аутомобилска традиција Опела почела је 1899. године, што ову компанију чини другим најстаријим произвођачем аутомобила у Немачкој, одмах након Дајмлер-Бенц.

 
Опел-Луцман, аутомобил који је Опел производио по Луцмановој лиценци у периоду од 1899. до 1901. године.

Први аутомобил је произведен давне 1898. године, по лиценци Луцмана, а назван је „Опел-Луцман“.[2] Међутим, две године после, по распаду партнерства, Опелов син потписује лиценцни уговор с аутомобилском индустријом „Дарак С.А“. из Француске и почиње производња возила званих „Опел-Дарак“. Аутомобили су било састављени од Опелове каросерије на Дараковој шасији, а покретани су помоћу мотора са 2 цилиндра.

Године 1906. Опел је покренуо своју сопствену производњу коју је први пут изложио на Хамбуршком сајму аутомобила. Следеће године, Опел је престао с производњом „Опел-Дарак“ аутомобила. Године 1911, фабрика је у потпуности изгорела, па је изграђена нова, која је била опремљена с најмодернијим машинама у то време. Од 1911. године, сва производња се састоји од производње аутомобила, мотоцикала и бицикала. Године 1914. Опел је постао највећи произвођач аутомобила у Њемачкој.[3][4] Бренд је постао познат као произвођач популарних и приступачних хит модела, као што су „Докторваген“ (1909) и „Пупен“ (1914). Ови модели су поставили темеље за Опелову корпоративну политику да производи квалитетна, поуздана и приступачна возила за шири сегмент клијената.[5][6][7]

Преузимање Опела од стране Џенерал моторса уреди

 
Са моделом Опел-Лаубфрош, Опел је постао највећи произвођач аутомобила у Немачкој.

Настављајући са иновацијама на свим пољима, током 1920. Опел је постао први немачки произвођач који је увео производну линију за склапање аутомобила и масовну производњу, захваљујући којој је избацио на тржиште модел „лаубфрош“. Са овим моделом Опел је до 1928. постао највећи извозник аутомобила из Немачке. Исте године Опелов ракетни аутомобил РАК 2 обара копнени брзински рекорд на тркачкој стази Берлин Авус. Фриц фон Опел је успео да достигне брзину од 238 км/х, што је у то време био незамислив подухват. Годину дана касније, авион Опел Сандер РАК1 је лансиран са једног великог трга у Франкфурту и то је био први јавни ракетни лет са људском посадом у историји, иако веома кратак.[5] Почетком 1929. године извршене су припреме за продају компаније, наиме породична компанија Опел је трансформисана у акционарско друштво под именом „Адам Опел АГ“. Марта 1929. године, америчка компанија Џенерал моторс откупила је 80 посто деоница у компанији Опел, за нешто мање од 26 милиона долара, чиме је постала главни деоничар, да би 1931. године свој удео у власништву повећала на 100 посто, док је породица Опел добила 33,3 милиона америчких долара. Преузимањем Опела од стране ГМ-а, окончана је производња бицикла и аутомобила за трке. Такође је био крај за Опелове експерименталне аутомобиле на ракетни погон из 1927 и 1928.[8] Опел је први немачки произвођач који је основао осигуравајуће друштво, као и „Опел банку“ која финансира куповине аутомобила и уговара плаћање на рате.[3]

Произвођач аутомобила из Риселсхајма је успео да учврсти своју тржишну позицију, а до 1935. године му је пошло за руком да повећа годишњу производњу на преко 100.000 возила. Међу производима је и нови камион „Блитз“, који се производи у фабрици у Бранденбургу. У то време, произвођач аутомобила из Риселсхајма лансира техничку иновацију: „олyмпиа“, прво немачко возило у серијској производњи са само носећом каросеријом од чистог челика. Годину дана касније, компанија поставља темеље једне успешне приче у класи компактних возила са првим „кадетом“.[6][7] Опел кадет је продаван од 1937. до 1939. у Енглеској за 135£. Велики аутомобили, као што је адмирал са шест цилиндара и 3,6 литара, су такође били успешни. До 1936. године Опел је постао највећи произвођач аутомобила у Европи, са годишњом производњом од 120.000 возила.

Обнављање Опела након Другог светског рата уреди

 
Опел рекорд П1 (1957–1960)

Током рата фабрика у Риселсхајму је половично, а она Бранденбургу готово потпуно уништена у бомбардовању. Целокупна постројења за производњу кадета је демонтирана и преузета од стране Совјета и премештена на Урал као репарација за ратну штету. Совјети су на платформи предратног кадета започели производњу Москвича 400. Након заустављања цивилне производње за време рата, Опел је почео да обнавља пословање у периоду реконструкције Немачке. Реконструкција фабрике у Риселсхајму је завршена 1950. године, а 1962, у којој Опел слави свој 100. рођендан, отвара се друга фабрика у Бохуму, где се наставља производња сада новог „кадета“. Немачко економско чудо се повезује са многим Опеловим моделима, као што су „Опел олимпија“, „Опел рекорд П1“ и „Опел капитан“, док велики број домаћинстава има Опелов фрижидер, назван “Фригидаире” који обезбеђује свежину намирница. Током шездесетих година 19. века рађа се велики број нових Опелових модела, који учвршћују Опелову репутацију, укључујући легендарне „Опел комодор“, „манту“ и „ГТ моделе“. Опел такође има снажно учешће у вишем сегменту аутомобила са престижном линијом КАД (капитан, адмирал, дипломат) које су касније заменили сенатор и монца.[5][6][7]

Седамдесете и осамдесете године уреди

 
Опел аскона А, која се производила од 1970. до 1975.

Године 1971. десетомилионити Опел (рекорд C караван) силази са производне линије. У истој години Георг фон Опел са Опел ГТ-ом, обара брзински рекорд на батеријски погон, достигавши брзину од 188 km/h. То доказује да Опел има у обзиру питање електричне мобилности – деценијама пре него што је ико и помислио на то. Данас је Опел пионир на овом пољу: „ампера“ са снагом од 111 kW (150 кс), опремљена револуционарним продуживачем домета, је прво електрично возило у серијској производњи на свету које није ограничено на домет који осигурава батерија. Од јесени 1970. године, производе се Опелови аутомобили средње класе аскона и манта купе. Ова два модела заједно су до 1975. године произведена у 3,2 милиона примерака. Године 1972. Опел постаје најуспешнији произвођач аутомобила у Немачкој са 20,4 одсто тржишног удела, испред Фолксвагена. Достигао је готово 878 000 јединица, што највећи број од почетка производње аутомобила. У Риселсхајму излази нова линија модела, која акценат ставља на безбедност, потрошњу и спречавање загађења животне средине.

Током осамдесетих година, питање контроле емисије штетних гасова постаје приоритет. Опел је међу пионирима на овом пољу. Бренд из Риселсхајма је прва немачка компанија која нуди комплетну флоту са каталичким конверторима. Од 1989. године сви модели су опремљени овом технологијом.[5][6][7]

Период пословања од деведесетих до данас уреди

 
Опел инсигнија, модел који се производи од 2008. године

Године 1990. Опел група је имала 57 400 запослених и годишњу продају од 23,708 милијарди немачких марака. Са новом астром, представљен је Опелов безбедносни систем. Овај систем обухвата заштиту од бочних удараца, подупираче за седишта и затезаче сигурносних појасева. Са новим моделом фронтера, овај бренд поново доказује да је зачетник нових трендова. Ово лежерно возило је један од претходника СУВ покрета и полако се уздиже до позиције лидера у том сегменту. 1992. године, Опел отвара врата фабрике у Ајзенаху – у то време то је најсавременија фабрика на свету. Након тога Опел лансира неколико модела: 1997. Опел постаје први европски произвођач који нуди економичан троцилиндрични мотор пласирањем модела Опел корса. 1999. година је обележена премијером зафире. Компанија из Риселсхајма поставља темеље растућег сегмента компактних монокеб возила, као и нове стандарде флексибилности у ентеријеру породичних возила. Те исте године Опел слави гламурозни јубилеј у производњи: 50 милиона Опелових возила је до тада напустило њихове фабрике. Лансирањем модела инсигнија 2008. године, Опел репозиционира бренд и наставља са актуелним моделима зафиром турер и астром ГТЦ турер.[5][6][7]

Почетком 2009. будућност Опела је изгледала несигурна због тога што је Џенерал моторс услед светске економске кризе доведен до банкротства. Маја 2009, је објављено да је постигнут договор о трансферу већинског дела Новог ГМ-а Европе, у руке конзорцијума који представљају Сбербанка из Русије (35%), Магна Интернатионал из Канаде (20%) и Опелови радници и дилери (10%). Чиме је предвиђено да ГМ задржи мањински део од 35%.[4][9] Ипак након проласка кризе и повећања тражње за аутомобилима, компанија Џенерал моторс је одстала од продаје њемачког аутомобилског гиганта.[10][11]

Ипак продаја возила није се остварила на планираном нивоу, као ни добит. Крајем фебруара 2017 групација ПСА изразила жељу купити Опел и његову сестру британски Воксол за 2,2 милијарде долара, заузврат тражећи да власник ГМ плати све дугове према британским и њемацким пензиским фондом у износу од 3,2 милијарде долара, као и гаранцију да ће платити 9,8 милијарди долара за будуце пензионере и раднике које ће бити проглашене технолошким вишком.

Референце уреди

  1. ^ „Пежо преузео Опел и Воксол”. ртв.рс. Приступљено 6. 3. 2017. 
  2. ^ „Интернет сајт Cartype: Лутзманн.”. Архивирано из оригинала 06. 07. 2017. г. Приступљено 21. 02. 2012. 
  3. ^ а б „Опел Србија: Историја и наслеђе”. Архивирано из оригинала 01. 01. 2012. г. Приступљено 22. 12. 2011. 
  4. ^ а б Опел клуб Србије: Опел историјат
  5. ^ а б в г д „Званична страница Опела: Опел слави 150. рођендан”. Архивирано из оригинала 12. 1. 2012. г. Приступљено 21. 2. 2012. 
  6. ^ а б в г д „Вреле гуме: Опел слави 150. рођендан”. Архивирано из оригинала 14. 01. 2012. г. Приступљено 22. 12. 2011. 
  7. ^ а б в г д „Топ Спеед: Опел слави 150. рођендан”. Архивирано из оригинала 17. 05. 2012. г. Приступљено 22. 12. 2011. 
  8. ^ Униqуе царс: Опел историјат
  9. ^ Политика: Русија спасава Опел
  10. ^ Политика: „Џенерал моторс” не жели да прода „Опел”
  11. ^ Глас Русије: 100 милиона за Опел[мртва веза]

Спољашње везе уреди

 
Опел на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Opel&oldid=25932743”