Paranthropus (из грчког παρα, para „поред”; άνθρωπος, ánthropos „човјек”) је род изумрлих хоминина. Такође познати као робустни аустралопитецини, они су били двоножни хоминиди, који су вероватно потекли од грацилних аустралопитецина (Australopithecus) пре 2,7 милиона година.[1]

Paranthropus
„робустни аустралопитецини”
Временски распон: Плиоцен-плеистоцен, 2.7–1.2 Ма
Лобања припадника врсте Paranthropus boisei
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Primates
Podred: Haplorhini
Infrared: Simiiformes
Porodica: Hominidae
Potporodica: Homininae
Pleme: Hominini
Potpleme: Australopithecina
Rod: Paranthropus
Broom, 1938
Врсте

Paranthropus aethiopicus
Paranthropus boisei
Paranthropus robustus

Припаднике тог рода карактерише робустна краниодентална анатомија, укључујући и сагиталну лобањску кресту као код гориле, што указује на снажне мишиће за жвакање, и широке зубе прилагођене млевењу биљне хране. Међутим, лобање рода Paranthropus немају трансверсну лобањску кресту, која је такође присутна код данашњих горила.

Откриће уреди

Герт Тербланч, дечак школског узраста, 1938. године је открио непотпуну лобању и чељуст врсте Paranthropus robustus код налазишта Кромдрај Б (70 км југозападно од Преторије) у Јужноафричкој Републици. Као нови род и врсту описао га је Роберт Брум. Споменуто налазиште ископава се од 1993. године, када је то отпочео Франсис Такери. Сматра се да је Кромдрај Б стар око 1,95 милиона година.

 
Реплика лобање познате под називом „Орашарко” (ОХ 5), коју је пронашла Мари Лики.

Врсту Парантхропус боисеи открила је Мари Лики 17. 7. 1959. године код налазишта FLK Bed I Олдувајског кланца у Танзанији (примерак OH 5). Мари је радила сама, будући да је Луј био болестан и остао у кампу. Одјурила је назад у камп, а Луј се, чувши за то изванредно откриће, изненада опоравио. Нису наставили екскавацију све док Дес Бартлет није направио фотографије налазишта.

У својим белешкама Луј је записао први назив, Titanohomo mirabilis, будући да је испрва био под утиском да је у питању близак људски сродник. Луј и Мари су почели да га називају „драгим дечаком” (Dear Boy). Ископавање је прекинуто 7. аугуста. „Драги дечак” пронађен је са алатима из олдованске културе и животињским костима.[2]

Откриће фосила објављено је у часопису Nature 15. аугуста 1959. године, али то издање није изашло до септембра због штрајка штампара. У њему је Луј сврстао тај фосил у Брумову потпородицу Australopithecinae, створивши нови род за њега, Zinjanthropus, те нову врсту, boisei.[3]Зињ” је стара арапска реч за обалу Источне Африке, а „boisei” се односи на Чарлса Бојсеја, добротвора Ликијевих.[4] Луј је засновао своју класификацију на основу двадесет разлика од рода Australopithecus.[3]

Брум је умро 1951. године, али је Дарт још увек био жив. Луј је разматрао Брумовог Paranthropusa као назив за тај род, али га је одбацио јер је сматрао да је Зињ био један од предака рода Homo, што Paranthropus није. За то се јако ослањао на веће очњаке код Зиња.

У то време у палеоантропологији се више практиковало скупљање свих примерака заједно уместо да се раздвајају. Стога је презентирање Зиња током Четвртог панафричког конгреса праисторичара у јулу у тадашњем Белгијском Конгу, током којег је Луј био присиљен да чита закаснели чланак часописа Nature скоро створила приблеме Лују због стварања новог рода. Дарт га је спасио са сада познатом шалом, „... шта би ли се десило да је госпођа Плес срела „Драгог дечака” једне тамне ноћи.”[5]

Борба око назива наставила се још много година и довела до раскола између Луја и Легрос Кларка, Сир Вилфрида из 1955. године, који је заузео став да назив треба да буде Paranthropus. С друге стране зближила је Ликијеве и Др. Мелвила Бела Гросвенора из Националног географског друштва. Ликијеви су постали међународно познати и више нису имали проблема са проналажењем новчаних средстава. Питање Зиња на крају је постало део питања родова Australopithecus/Paranthropus (које се односило само на робустне аустралопитецине).

Опис уреди

Све врсте рода Paranthropus биле су двоножне и многе су постојале у исто време као и врсте рода Homo (које су можда потекле од Australopithecusa). Paranthropus се први пут појавио пре око 2,7 милиона година. Већина врста рода Paranthropus имала је мозак око 40% величине оног код данашњег човека. Међу врстама рода Paranthropus постојале су одређене варијације у величини, али већина је била висока између 1,3 и 1,4 м и била прилично мишићава. Сматра се да је Paranthropus радије настањивао пошумљена подручја него травњаке, које је преферирао Australopithecus.

То да је Paranthropus био двоножан закључује се на основу анатомске структуре његових кукова, ногу и стопала, који личе и на оне код његовог претка, Australopithecusa afarensisa, али и на оне код данашњих људи.[6] Карлица је слична као код врсте A. afarensis, али је куковни спој, укључујући и главу бедрене кости и чашицу кука, био мањи код Paranthropusa. Сличност структуре кука код A. afarensisa и Paranthropusa указује на то да су се слично кретали, те да се Paranthropus више кретао као „грацилни аустралопити”.[7] Показују анатомску сличност са данашњим људима у погледу палца на стопалу и развијених планарних апонеуроза. Кост доножја палца показује проширену осноцу за више унутрашње потпоре, те више дисталну површину споја, што узрокује више повезаности и потпоре за остале кости стопала.[8] Додатни ослонац на палцу и екстензивне планарне апонеурозе показују да је Paranthropus имао хиперекстензију палца за циклус хода „toe-off” фазом (фазом инерцијалног њихања), што је карактеристично за данашње људе као двоношце.

Парантхропусово понашање било је доста друкчије од човечијег у погледу тога да га није могао прилагодити околини, нити је био подеднако сналажљив. Докази тому леже у његовој физиологији, скројеној специфично за исхрану ларвама и биљкама. То би га чинило више зависним од условима у станишту него припаднике рода Homo, као што је Homo habilis, који је имао много разноликију прехрану. Према томе, будући да је био специјализована врста, теже се прилагођавао климатским променама, које су на крају довеле до његовог изумирања.

Оспорена таксономија уреди

 
Кладограм еволуције раних хоминина

Еволуциони биолог Ричард Докинс наводи „неколико вероватно различитих врста” робустних хоминида, а „као и обично њихово сродство и тачан број врста предмет су дебате. Називи који се прикључују многим од тих створења ... су Australopithecus (или Paranthropus) robustus, Australopithecus (или Paranthropus или Zinjanthropus) boisei, те Australopithecus (или Paranthropus) aethiopicus.”[1]

Различита су мишљења по питању тога да ли би се врсте P. aethiopicus, P. boisei и P. robustus требало укључити у род Australopithecus. Појава робустних врста могла би бити пример било дивергентне или конвергентне еволуције. У научној заједници тренутно не постоји консензус по питању тога да ли би P. aethiopicus, P. boisei и P. robustus требало сврстати у одвојен род, Paranthropus, за који се сматра да је потекао из линије Australopithecusa. До последње деценије већина је научне заједнице укључивала све врсте и из рода Australopithecus и Paranthropus у јединствен род. У научној заједници се тренутно користе и прихватају оба таксономска система. Међутим, иако се и Australopithecus robustus и Paranthropus robustus користе за исте примерке, неки истраживачи, почевши са Робертом Брумом, а касније и особама као што су Бернард А. Вуд, сматрају да постоји разлика између родова Australopithecus и Paranthropus, и да би они требало да буду одвојени.[9][10]

Појављивање у фосилним записима уреди

 
Реплика лобање Paranthropus aethiopicus

Врсте рода Australopithecus, A. afarensis, A. africanus и A. anamensis, највећим су делом или нестале из фосилних трагова пре појаве раних људи или су се показале као претци Homo habilisa, али су P. boisei и P. aethiopicus наставиле да еволуирају засебном путањом, одвојеном и невезаном за ону раних људи. Paranthropus је делио место живота са раним примерима рода Homo, као што су H. habilis, H. ergaster, а могуће и H. erectus.[8]

Australopithecus afarensis и A. anamensis су до тада већином већ били нестали. Такође су постојале знатне морфолошке разлике између Australopithecusa и Paranthropusa, мада су оне пронађене на остацима лобање. Посткранијални остаци били су им врло слични. Paranthropus је краниодентално био масивније грађен и имао кресту као и гориле, у којој су били укорењени огромни мишићи за жвакање.[8]

Интелигенција уреди

Врсте рода Paranthropus имале су мање мождане шупљине од рода Homo, али знатно веће него код Australopithecusa. Paranthropus се повезује са каменим алатима и из јужне и источне Африке, мада постоји доста дебате по питању тога да ли су их правили и користили ти робустни аустралопитецини или припадници рода Homo који су живели у исто време. Већина сматра да су рани припадници рода Homo правили алате,[11] али фосили руку из Сварткранса (Јужна Африка) указују на то да је рука врсте Paranthropus robustus такође била прилагођена прецизном грабљењу и кориштењу алата.[12] Готово се сигурним чини да већина врста рода Paranthropus није могла усмено да комуницира нити да контролише ватру, мада су њихови остаци директно везани с њом у налазишту Сварткранс.[11]

Исхрана уреди

Тир Е. Церлинг и колеге 2011. су године у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences објавили истраживање[13] везано за рад са изотопима угљеника у глеђи 24 зуба од 22 јединке рода Paranthropus које су живеле у Источној Африци пре између 1,4 и 1,9 милиона година. Њихови резултати указују на то да је Paranthropus boisei више конзумирао биљке богате угљеником Ц4 него било који до сада истражени људски предак или сродник.[14]

Референце уреди

  1. ^ а б Даwкинс, Рицхард (2004). Тхе Анцестор'с Тале: А Пилгримаге То тхе Даwн оф Лифе. Лондон: Wеиденфелд & Ницолсон. стр. 77. ИСБН 978-0-297-82503-6. 
  2. ^ Морелл 2011, стр. 180–184.
  3. ^ а б Морелл 2011, стр. 185
  4. ^ Морелл 2011, стр. 186.
  5. ^ Морелл, Виргиниа. "Анцестрал Пассионс: Тхе Леакеy Фамилy анд тхе Qуест фор Хуманкинд'с Бегиннингс". Тоуцхстоне, 2011. п. 193
  6. ^ Wоод, Бернард; Рицхмонд, Бриан Г. (2000). „Хуман еволутион: таxономy анд палеобиологy”. Јоурнал оф Анатомy. 196 (Пт 1): 19—60. ПМЦ 1468107 . ПМИД 10999270. дои:10.1046/ј.1469-7580.2000.19710019.x. 
  7. ^ Маццхиарелли, Р; Бондиоли, L; Галицхон, V; Тобиас, ПВ (1999). „Хип боне трабецулар арцхитецтуре схоwс униqуелy дистинцтиве лоцомотор бехавиор ин Соутх Африцан аустралопитхецинес”. Јоурнал оф Хуман Еволтион. 36 (2): 211—232. ПМИД 10068067. дои:10.1006/јхев.1998.0267. 
  8. ^ а б в Wоод, Б.; Страит, D. (2004). „Паттернс оф ресоурце усе ин еарлy Хомо анд Парантхропус”. Јоурнал оф Хуман Еволутион. 46 (2): 119—162. ПМИД 14871560. дои:10.1016/ј.јхевол.2003.11.004. 
  9. ^ Пилбеам, D.Р (1988). „Хоминид еволутион”. Ур.: Харрисон ГА, Таннер ЈМ, Пилбеам ДР, Бакер ПТ. Хуман Биологy: Ан интродуцтион то хуман еволутион, вариатион, гроwтх, анд адаптабилитy. Оxфорд, У.К.: Оxфорд Университy Пресс. стр. 104—143. ИСБН 978-0-19-854144-8.  Алсо. ИСБН 0-19-854144-0. (папербацк)
  10. ^ Wоод, Б. А. (1994). „Еволутион оф аустралопитхецинес”. Ур.: Јонес, Стеве; Мартин, Роберт; Пилбеам, Давид. Тхе Цамбридге Енцyцлопедиа оф Хуман Еволутион. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 231—240. 
  11. ^ а б Клеин, Р. (1999). Тхе Хуман Цареер. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 9780226439631. 
  12. ^ Сусман, РЛ (06. 05. 1988). „Ханд оф Парантхропус робустус фром Мембер 1, Сwарткранс: фоссил евиденце фор тоол бехавиор”. Сциенце. 240 (4853): 781—4. Бибцоде:1988Сци...240..781С. ПМИД 3129783. дои:10.1126/сциенце.3129783. 
  13. ^ Церлинг, Тхуре Е.; Мбуа, Емма; Кирера, Францис M.; Мантхи, Фредрицк Кyало; Грине, Фредерицк Е.; Леакеy, Меаве Г.; Спонхеимер, Матт; Уно, Кевин Т. (2011). „Диет оф Парантхропус боисеи ин тхе еарлy Плеистоцене оф Еаст Африца”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 108 (23): 9337—9341. ПМЦ 3111323 . ПМИД 21536914. дои:10.1073/пнас.1104627108 .  http://www.pnas.org/content/early/2011/04/27/1104627108.full.pdf+html?sid=71bf864d-bcc2-420e-9c3d-6c390c4a31c3[мртва веза]
  14. ^ Ассоциатед Пресс репорт. Студy: Анциент 'Нутцрацкер Ман' реаллy ате грасс http://news.yahoo.com/s/ap/20110502/ap_on_sc/us_sci_nutcracker_man Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јун 2011)

Литература уреди

Спољашње везе уреди