Паулијанска тужба

Ацтио Паулиана је врста тужбе (или приговора), установа римског права којом се побијају дужникове правне радње учињене на штету повериоца,односно побијање правних радњи дужника, који на различите начине умањује своју имовину,како би онемогућио повериоца да се наплати.

За успех у парници покренутој овом тужбом потребно је да се испуне следеће претпоставке:

1. Поверилац (тужилац, побијач) мора да докаже да је дужниковом правном радњом коју у парници побија заиста оштећен. Обично се у пракси то доказује неуспелим покушајем принудне наплате у извршном постуку из имовине дужника

2. Дужник мора бити крив, што је његовом правном радњом наступила штета (која се састоји у томе да поверилац није ни принудним путем успео да наплати своје потраживање) за повериоца. Кривица дужника може се означити и као његова несавесност. Да ли је знао или могао знати да својом радњом наноси штету свом повериоцу. То је разуме се субјективни елемент који се мора утврдити у сваком конкретном случају. Закон о облигационим односима прави разлику између теретних и бестеретних правних радњи дужника. Код теретних дужникових располагања поверилац мора доказати да је дужник знао или морао знати да својим располагањима наноси штету повериоцу уз изузетак који се односи на теретна располагања учињена тзв "кругу сумњиве породице" (Сви потомци и преци дужника, његов супружник, рођена браћа и сестре односно полубраћа и сестре као и браћа и сестре од рођених стричева, ујака или тетки) када важи законска претпоставка да је дужник несавестан (терет је на дужнику да докаже да то није). Код бестеретних правних радњи дужника његова несавесност се такође претпоставља.

3. Лице које стиче корист из побијане правне радње (треће лице, противник побијача) мора бити криво, тј несавесно. Да је знало или могло знати да дужник учињеним располагањем наноси штету повериоцу. I овде важи претпоставка несавесности тзв "сумњиве породице"

Дејства побијања

Сврха ове тужбе није да се поништи правна радња дужника већ да се она учини без дејства само према повериоцу који је захтевао побијање и то само у обиму који је потребан да он намири своје потраживање према дужнику. То практично значи да правна радња дужника која је успешно побијена у окончаној парници по тужби повериоца губи дејство према трећем лицу само у вредности који је потребан за намирење повериоца. Тиме се не задире у евентуално право трећег лица на накнаду штете према дужнику.

Активно легитимисан за ову тужбу је дужников поверлилац, док је тужени лице у чију корист је учињена правна радња дужника, а не дужник. Ово представља један од изузетака да је облигација "рес интер алиос ацта" односно да има дејства само према странама у облигационом односу, релатвни карактер облигационог односа( дејство интер партес). Треба напоменути да је могућа Ацтио Паулина и у форми приговора у току парнице.

Рок у коме се може поднети тужба

За побијање теретних располагања рок износи једну годину од дана када је предузета побијана правна радња односно од дана кад је требало предузети пропуштену радњу (нпр. дати позитивну наследничку изјаву). За побијање доброчиних располагања и теретних располагања у корист "сумњиве породице" рок износи три године.

Литература

• Ђорђе Николић. Облигационо право, Приручник за полагање правосудног испита. Београд: Пројуриш. ISBN 86-86105-13-0.