Википедија

Перенијализам

Вечна филозофија (Латински: пхилосопхиа переннис), такође под називом Перенијализам, је правац у филозофији религијие из чијег угла све религијске традиције деле једну, универзалну истину на чијем темељу је изграђено сво религијско знање и доктрине.[1]

Агостино Стеуцо (1497 – 1548) сковао је термин пхилосопхиа переннис, црпећи инспирацију нео – Платонске филозофије Марсилија Фићина (1433 -1499) I Ђована Пика дела Мирандоле (1463 – 1494).

Ова идеја популаризована је од стране Трансцеденталиста. Крајем 19. века Теозофско друштво наставила је са популаризацијом концепта под именом “Религија Мудрости” или “Древна Мудрост”. У 20 веку даље је проширена на енглеском говорном подручју кроз дело Олдуса Хакслија Вечна филозофија, као и кроз школе мишљења које су кулминирале у Њу Ејџ покрет.

Дефиниција уреди

Према гледишту Перенијализма, свака од религија света, укључујући, али не ограничавајући се на, Хришћанство, Ислам, Јудаизам, Хиндуизам, Таоизам, Конфучијанизам, Шинтоизам, Сикизам и Будизам, јесте интерпретација универзалне истине прилагођена да негује психолошке, интелектуалне и социјалне потребе дате културе одређеног временског периода. Универзална истина која живи у срцима сваке религијске традиција бивала је изнова откривена у свакој од епоха посредством мудраца, пророка и филозофа. Они укључују не само осниваче великих светских религија већ и надарене и инспирисане мистике, теологе и проповеднике који су оживели већ постојеће религије, када су пале у празну плиткоумност и прости церемонијализам.

Пропоненти вечне филозофије расправљају да, иако су свети списи светских религија непобитно разнолики и често се површно супотстављају једни другима, могуће је распознати заједничку доктрину када је реч о крајњој сврси људског живота. Типично је оваква доктрина позиционирана као мистична, у контектсу посматрања суммум бонум - а људског живота као искуства сједињења са врховним бићем (некад перцепираног као "енергијиа", попут универзума) које једино може бити остварено упуштањем у програм физичког и менталног "прочишћења" или "саморазвоја".

Перенијализам може бити у опозицији са конвенцијоналном религијском догмом, која разграничава јасне линије истине и лажи које одвајају религије, а такође и са историзмом, који гледа на религијски феномен као утврђен од стране социо - политичког контекста са недостатком апсолутне истине.

Порекло уреди

Грчке мистерије уреди

Елуизијанска мистерија и кампања Александра Великог постављени су као доноситељи великих културалних размена идеја. Оне укључују преклапања између Култа Изиде и Дијонизијских Мистерија, по могућству Митраизма и Хиндустичких идеја кроз Персијски утицај. Египатско божанство Озирис и грчки бог Дионис поистовећени су давно колико у 5. веку пре Христа делом историчара Херодота. Вил Дуран у својој књизи "Прича цивилизације", Томас МекЕвили у својој књизи "Облик античке мисли" такође, помињу да овај ток и размену идеја укључује и грчку и индијску мисао.

Филон Александријски уреди

Синктретичка традиција помирења различитих веровања почела је, сматра се, пре Филона, али је Филон тај који је покушао да помири Грчки Рационализам са Тором, што је отворило пут ка сикнретизму Хришћанства и Нео – Платонизма.

Нео – Платонизам уреди

Марсилио Фићино (1433 – 1499) расправљао је да постоји фундаментално јединство свега постојаног – душа или љубав која има свој дупликат у свету идеја; Платонска филозофија и Хришћанска теологија обе обухватају ову истину. Утицај на Фићина имали су разноврсни филозофи, поготово Аристотелски Сколастицизам. На своју филозофску мисао гледао је као на део дугачког развоја филозофске истине античких пре – платонских филозофа (укључујући Зороастера, Хермеса Трисмегистоса, Орфијуса, Аглаофемуса и Питагоре) који су доживели врхунац у Платоново доба. Присца тхеологиа, или пречасна и древна теологија, која је обухватала истину и могла бити нађена у свим раздобљима, била је витална идеја за Фићина.

Ђовани Пико дела Мирандола (1463 – 94), Фићинов ученик, отишао је даље од свог учитеља предлагајући да се истина може наћи у многим традицијама, не само ове две, тиме нудивши помирење између мисли Платона и Аристотела, а видевши и аспекте Присца тхеологиа у Аверроес, Курану и Кабали, између осталог. Након смрти Пика и Фићина, ова се линија мисли проширила и укључивала Сyмпхориена Цхампиер -а и Франческа Ђиорђиа.

Стеуцо уреди

Термин перенни пхилосопхиа првобитно је коришћен од стране Агостина Стеуца (1497 – 1548), који га је користио како би насловио расправу. Де перенни пхилосопхиа либри X, издат је 1540 године. Де перенни пхилосопхиа била је најподржајнији покушај филозофске синтезе и хармоније. Стеуцо представља либерално крило шеснаестовековне Библијске теологије, иако је одбацивао идеје Лутера и Калвина. Де перенни пхилосопхиа комплексно је дело које, додуше, садржи поменути термин два пута. Формулише да постоји “један принцип свих ствари, од којега је увек било једног истог знања међу свим људима”. Ово једино знање (сапиентиа) кључан је елемент у његовој филозофији. Утолико колико наглашава континуитет наспрам прогреса, Стеуцова идеја није она конвенционално повезана са Ренесансом. Уистину, он тежи да верује како је истина подложна времену и да је једино сачувана у присци тхеологици. Стеуцо преферира Платон од Аристотела и види већу конгруентност између првог и Хришћанства, него ли другог филозофа. Држао је до тога да филозофија делује у синтези са религијом и да треба водити знању о Богу, као и да истина тече из једног извора; на њега је утицала ламбицхусова изјава да је “знање о Богу урођено у свему”, а такође је придавао велики значај Хермесу Трисмегистосу.

Стеуцов перенијализам је веома узиман у обзир међу многим учењацима наредна два века након објављивања, онда увелико заборављена до поновног открића Отоа Вилмана крајем деветнаестог века. Уопштено, Де перенни пхилосопхиа није била нарочито утицајна, а а већим делом ограничена онима сличног опредељења. Дело није доспело на Индекс дела забрањених од стране Римске Католичке Цркве, међутим Цосмопоеиа, његово друго дело, које је изражавало сличне идеје, јесте. Религијски критицизам тежио је конзервативном гледишту, према коме Хришчанско учење треба тумачити као јединствено, уместо да се посматра као савршен исказ истине какав се може наћи свугде. Уопштеније, овај филозофски синкретизам излаган је на уштрб неких доктрина које укључује, те је могуће да Стеуцово критичко расуђивање није било дорасло задатку који је себи доделио. Штавише, такво уздање у Присца тхеологиа испоставило се да је неподобно, с обзиром на то да се касније испоставило да су многи текстови коришћени у овој школи мишљења сматрани за лажне.

Референце уреди

  1. ^ Блаватскy, Хелена Петровна (1889). Тхе Кеy то Тхеосопхy. Мумбаи, Индиа: Тхеосопхy Цомпанy (објављено 1997). стр. 7. 

Литература уреди

  • Матеус Соарес де Азеведо, Yе Схалл Кноw тхе Трутх: Цхристианитy анд тхе Перенниал Пхилосопхy, Блоомингтон: Wорлд Wисдом, 2005. ISBN 978-0-941532-69-3.
  • Јамес С. Цутсингер, Тхе Фуллнесс оф Год: Фритхјоф Сцхуон он Цхристианитy, Блоомингтон, Индиана: Wорлд Wисдом, 2004
  • Друрy, Невилл (2004). Тхе Неw Аге: Сеарцхинг фор тхе Спиритуал Селф. Лондон, Енгланд, УК: Тхамес анд Худсон. ИСБН 978-0-500-28516-9. 
  • Рањит Фернандо (ед.) (1991), Тхе Унанимоус Традитион, Ессаyс он тхе ессентиал унитy оф алл религионс. Сри Ланка Институте оф Традитионал Студиес, 1991. ISBN 955-9028-01-4.
  • Хори, Вицтор Соген (1999), Транслатинг тхе Зен Пхрасе Боок. Ин: Нанзан Буллетин 23 (1999) (ПДФ) 
  • Алдоус Хуxлеy . Тхе Перенниал Пхилосопхy. УК: Цхатто & Wиндус; УСА: Харпер & Роw, Харпер & Бротхерс. Харпер Перенниал 1990 едитион:. 1944. ISBN 978-0-06-090191-2. Харпер Модерн Цлассицс 2004 едитион:. ISBN 978-0-06-057058-3.
  • Јохн Холман (2008), Тхе Ретурн оф тхе Перенниал Пхилосопхy: Тхе Супреме Висион оф Wестерн Есотерицисм. Wаткинс Публисхинг. ISBN 978-1-905857-46-3.
  • Јацобс, Алан (2004), Адваита анд Wестерн Нео-Адваита. Ин: Тхе Моунтаин Патх Јоурнал, аутумн 2004, пагес 81-88, Раманасрамам, Архивирано из оригинала 18. 05. 2015. г., Приступљено 11. 01. 2017 
  • Кинг, Рицхард (2002), Ориенталисм анд Религион: Пост-Цолониал Тхеорy, Индиа анд "Тхе Мyстиц Еаст", Роутледге 
  • МцМахан, Давид L. (2008). Тхе Макинг оф Буддхист Модернисм. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 9780195183276. 
  • Роy, Сумита (2003), Алдоус Хуxлеy Анд Индиан Тхоугхт, Стерлинг Публисхерс Пвт. Лтд 
  • Фритхјоф Сцхуон анд тхе Перенниал Пхилосопхy, Аутхорс Харрy Олдмеадоw анд Wиллиам Стоддарт, Цонтрибутор Wиллиам Стоддарт, Публисхер Wорлд Wисдом, Инц. 2010. ISBN 978-1-935493-09-9.
  • Схарф, Роберт Х. (2000), Тхе Рхеториц оф Еxпериенце анд тхе Студy оф Религион. Ин: Јоурнал оф Цонсциоуснесс Студиес, 7, Но. 11-12, (2000). стр. 267-87 (ПДФ), Архивирано из оригинала (ПДФ) 13. 05. 2013. г., Приступљено 11. 01. 2017 
  • Тхе отхер перенниал пхилосопхy: а метапхyсицал диалецтиц, Аутхор Алан M. Лаибелман, Университy Пресс оф Америца. 2000. ISBN 978-0-7618-1827-4.
  • Перенниал Пхилосопхy, Бренда Јацксон, Роналд L МцДоналд, Пенгуин Гроуп (УСА). ISBN 978-0-452-00144-2.
  • "Тхе Мyстерy оф тхе Тwо Натурес", ин Баррy МцДоналд (ед.), Еверy Бранцх ин Ме: Ессаyс он тхе Меанинг оф Ман, Блоомингтон, Индиана: Wорлд Wисдом, 2002
  • Парсонс, Wиллиам Б. (2011), Теацхинг Мyстицисм, Оxфорд Университy Пресс 
  • Wхиталл Н. Перрy, А Треасурy оф Традитионал Wисдом, Лоуисвилле, Кентуцкy: Фонс Витае, 2001
  • Пхилип Схеррард, "Цхристианитy анд Отхер Сацред Традитионс", ин: Цхристианитy: Линеаментс оф а Сацред Традитион, Брооклине, Массацхусеттс: Холy Цросс Ортходоx Пресс, 1998
  • Wиллиам W. Qуинн, јуниор. Тхе Онлy Традитион, ин С.У.Н.Y. Сериес ин Wестерн Есотериц Традитионс. Албанy, Н.Y.: Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. 1997. xиx, 384 п. ISBN 978-0-7914-3214-3. пбк
  • Самуел Бендецк Сотиллос (2013). Псyцхологy анд тхе Перенниал Пхилосопхy: Студиес ин Цомпаративе Религион. Блоомингтон, ИН: Wорлд Wисдом. ИСБН 978-1-936597-20-8. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Perenijalizam&oldid=27729280”