Петар Илирик наводно кардинал римске цркве из 5. вијека, родом Илир. Изградио је цркву свете Сабине у Риму.

Андрија Качић Миошић у "Разговорима угодним народа Словинскога" га сматра Славеном и о њему пише:

Велечастни слуга Божји Петар Илирик свете церкве Кардинал. Цватише у светињи на 423.

[1] У 49. фусноти аутор наводи изворе за наведене податке о Петру Илирику: Томко ин виндиц. С. Фелицис паг. 9. Сзентиван цит. Луциус ин цат. Еписц.

Петар Илирик споменут у Миошићевим Разговорима угодним народа Словинскога

Дубровачке српске књижевне новине Срђ су о њему писале:

Радо примамо од пријатеља из Рима: Ево вам једног натписа, који се не налази ни у Тхеинера забиљежен а засијеца у наше ствари. У цркви свете Сабине поврх унутрашњијех врата у перистилију читају се ови ексаметри: ЦВЛМЕН АПОСТОЛИЦВМ ЦВМ ЦАЕЛЕСТИНВС ХАБЕРЕТ ПРИМВС ЕТ ИН ТОТО ФВЛГЕРЕТ ЕПИСЦОПВС ОРБЕ ХАЕЦ QУАЕ МИРАРИС ФВНДАВИТ ПРЕСБYТЕР ВРБИС ИЛЛИРИЦА ДЕ ГЕНТЕ ПЕТРВС ВИР НОМИНЕ ТАНТО ДИГНВС АБ ЕXОРТО ЦРХИСТИ НВТРИТВС ИН АВЛА ПАВПЕРИБУС ЛОЦВПЛЕС СИБИ ПАВПЕР QУИ БОНА ВИТАЕ ПРАЕСЕНТИС ФВГИЕНС МЕРВИТ СПЕРАРЕ ФВТРАМ и значи: Кад је Целестин имао Апостолску највишу част и сјао по свему свијету као први епископ, ово што разгледаш основно је старац градски од илирског народа Петар, човјек достојан толи великога имена, од дјетињства отхрањен у христовом дому, за сиромахе богат, за себе сиромах који бјежећи од добара овога живота заслужи уздати се у будући. Овај је натпис од времена Целестина Папе, а Папа тога имена било је пет, задњи је био Папа г. 1294. По томе се види старина овог натписа. Умјетници кажу да је у тој цркви мозајик V-ог вијека. Црква је на поданку Авентина уз сами Тибер. Кажу да је замјенила Дијанин храм. Тај нашинац (иллyрица де генте) који је основао ову цркву, није нигдје поближе описан, и о њему се ништа друго не зна осим то, да му је име било Петар. Зашто је надио име цркви С. Сабина може се доста наговијештати и гатати, али ништа темељито.:

[2]

Референце

уреди
  1. ^ Качић Миошић, Андрија; Вјекослав Бабукић (1836). Сербско-далматинске народне витежке пјесме (Разговори угодни народа Словинскога), Књига перва, пп. 29. Беч. 
  2. ^ Срђ, пп. 272. Дубровник. 1902.