Плиске или пастирице (лат. Motacilla) су род малих птица певачица. Шумска плиска припада монотипском роду Dendronanthus који је јако филогенетски близак роду Motacilla да је понекад укључивана у њега. Пастирице су име добиле по карактеристичном понашању праћења пастира са говедима или овцама, које приликом напасања подижу инсекте којима се ове птице хране. Заједно са трептељкама и дугоканџицама формирају фамилију плиски.

Плиске
Жута плиска
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Авес
Ред: Пассериформес
Породица: Мотациллидае
Род: Мотацилла
Линнаеус, 1758
Врсте

Погледати у тексту.

Карактеристике

уреди

Плиске су витке, често живописно обојене, инскетиворне врсте које плен сакупљају на земљи или у лету и насељавају различита станишта Старог света. Рецентне врсте које се гнезде у Европи, Африци и Азији су парцијални или прави мигранти. Две врсте које се гнезде на Аљасци се могу селити чак и до Аустралије.

Гнезде се на земљи, где полажу и до 6 јаја. Оно по чему су лако препознатљиве је њихово горе-доле млатарење репом. Још увек није објашњен разлог таквог понашања и померања репа. Предлагана објашњења су да је то једна од стратегија којом плаше плен или показивање подређености другим плискама. Последње студије наводе да овим понашањем указују на стање опрезности.[1] што може помоћи у одвраћању предатора.[2]

Систематика

уреди
 
Жутоглава плиска - мужјак
 
Јаја

На први поглед, плиске изгледају као да су раздвојене на плиске са жутим и белим стомаком или на групе које укључују врсте са црном главом на једну страну или врсте са сивом главом, мада могу бити и маслинасто зелене, жуте или других боја. Међутим, то нису праве еволутивне линије, поготово што промена боје стомака може бити узрокована променом количине меланина и та промена се дешавала неколико пута независно. То све указује на то да су односи у овој групи много суптилнији.

Митохондријална ДНК (мтДНК), цитохром б и субјединица 2 НАДХ дехидрогеназе су слабо употребљиви за секвенционирање и одвајање ових врста (Воелкер, 2002). Основна сумња је да постоје три суперврсте са белим стомацима, што је потврђено код црногрле плиске. Такође постоји једна суперврста у субсахарској Африци, где се срећу три белогрле врсте са црним повезом преко груди. Преосталих 5 врста су јако морфолошки променљиве и њихова веза са два потврђена кладуса у оквиру овог реда још није задовољавајуће објашњена.

Порекло рода се везује за регион источног Сибира и Монголије. Плиске су се врло брзо рашириле целом Евроазијом и раселиле до Африке у горњем плиоцену.

Три врсте су поли и парафилетске у садашњој таксономији, при чему се неке подврсте морају прегруписати или врсте поделити у нове врсте. Жута плиска је одувек била таксономска ноћна мора, у оквиру које се среће гомила прихваћених подврста и подједнако велики број неприхваћених подврста. Две преостале монохроне врсте, меконшка плиска (Motacilla samveasnae) и афричка бела плиска (Motacilla aguimp) вероватно су јако филогенетски блиске и то је добар пример конвергентне еволуције.

Праисторијске форме плиски су фосилни налази Motacilla humata-е и Motacilla major-а.

Motacilla је латинско име за белу плиску; настало од деминутива речи motare, „кретати се у неком правцу”, и од речи која је још од средњег века погрешно интерпретирана, cilla која значи „реп”.[3]

Врсте у таксономском реду

уреди

Меконшка плиска је описана као нова врста тек у 2001.

Бивше врсте

уреди

Раније су неки ауторитети сматрали да су ове наведене врсте оне које треба припојити роду Motacilla:

Галерија врста

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Рандлер, C (2006). "Ис таил wаггинг ин wхите wагтаилс, Мотацилла алба, ан хонест сигнал оф вигиланце?" Анимал Бехавиоур 71 (5): 1089-1093
  2. ^ Хассон, О. (1991). "Пурсуит-детеррент сигналс: цоммуницатион бетwеен преy анд предатор". Трендс ин Ецологy & Еволутион, 6:325-329.
  3. ^ Јоблинг, Јамес А. (2010). Тхе Хелм Дицтионарy оф Сциентифиц Бирд Намес. Лондон, Унитед Кингдом: Цхристопхер Хелм. стр. 261. ИСБН 978-1-4081-2501-4. 
  4. ^ „Пyцнонотус јоцосус емериа - Авибасе”. авибасе.бсц-еоц.орг. Приступљено 2017-03-12. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди