Политиазил
Политиазил (полимерни сумпорни нитрид), (СН)x, је електрично проводан полимер боје злата или бронзе са металним сјајом. Он је први откривени проводни неоргански полимер,[1] а исто тако је утврђено да је суперпроводник на веома ниским температурама (испод 0.26 К).[2][3]
| |
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| Други називи
политиазил
поли(сумпор нитрид) | |
| Идентификација | |
| ChemSpider |
|
| Својства | |
| (SN)x | |
| Агрегатно стање | боја бронзе, метални сјај[1] |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Структура и везивање
уредиМоже се написати неколико резонантних структура:[4]
Синтеза
уредиПолитиазил се може синтетисати полимеризацијом димерног дисумпор динитрида (С2Н2), који је синтетисан из цикличног наизменичног тетрамерног тетрасумпор тетранитрида (С4Н4). Конверзија из цикличног тетрамера до димера је катализована врућом сребрном вуном.[1][5]
- С4Н4 + 8 Аг → 4 Аг2С + 2 Н2
- С4Н4 (w/ Аг2С катализатор) → 2 С2Н2 (w/ 77К) → С2Н2
- С2Н2 (@ 0°Ц, сублимира до површине) → термална полимеризација → (СН)x
Употребе
уредиЗбог своје електричне проводности, политиазил се користи у ЛЕД диодама, транзисторима, катодама батерија, и соларним ћелијама.[5]
Референце
уреди- ^ а б в Греенwоод, Норман Н.; Еарнсхаw, Алан (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (II изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. стр. 725—727. ИСБН 0080379419.
- ^ Лабес, M. M.; Лове, П.; Ницхолс, L. Ф. (1979). „Полyсулфур Нитриде - а Металлиц, Суперцондуцтинг Полyмер”. Цхемицал Ревиеwс. 79 (1): 1—15. дои:10.1021/цр60317а002.
- ^ Харрy Р. Аллцоцк (20. 9. 2011). Интродуцтион то Материалс Цхемистрy. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 131. ИСБН 978-1-118-21098-7. Приступљено 29. 6. 2012.
- ^ Окада, M.; Танака, К.; Таката, А.; Yамабе, Т. (1993). „Еxаминатион оф Елецтрониц Пхасе оф тхе Хартрее-Фоцк Солутион оф ан Исолатед Полyтхиазyл Цхаин”. Сyнтхетиц Металс. 59 (2): 223—230. дои:10.1016/0379-6779(93)91029-2.
- ^ а б Роналд D. Арцхер (26. 2. 2001). Инорганиц анд Органометаллиц Полyмерс. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 213. ИСБН 978-0-471-24187-4. Приступљено 29. 6. 2012.