Последња пловидба Темерера (слика Вилијама Тарнер)
Последња пловидба Темерера, или Неустрашиви, на последње сидриште да буде уништен, је слика урађена техником уља на платну коју је насликао Вилијам Тарнер 1838. године. Изложена је на Краљевској Академији 1839. године.
Историја слике уреди
Неусташиви, назван по француском броду заробљеном у заливу Лагос, имао је важну улогу у битки код Трафалгара. Шестог септембра 1838. шлепован је дуж Темзе до бродоградилишта Битсон у Ротериту да би био уништен, а Тарнер је ту сцену посматрао из чамца.
Композиција уреди
Тегљач, покретан снагом паре, симбол је нове, механичке епохе, предодређене да потисне старе начине пловидбе помоћу једара. Ратни брод се величанствено издиже у својим бледим бојама као дух изнад магловите воде. Лепота старог брода је у јасном контрасту у односу на прљав и црн тегљач.
Светлост сунца на заласку одбија се једнаком јачином од мора и облака, стварајући ефекте изузетне осећајне снаге. Очигледна је и паралела између залазећег сунца и тужне судбине брода под тежином части и славе, спремног да буде уништен. Раскошан хоризонт означава да сунце Неустрашивом залази у славу, јер није могуће посматрати овај величанствени брод а не сетити се колико је учинио и пропатио за своју земљу. Крвавоцрвеном бојом нанетом на воду испод сунца у заласку представљена је једна врста жртвене свечаности, крај епохе у историји Британске Краљевске Морнарице.
Иза брода, месец баца сребрни зрак преко реке, симболизујући почетак нове ере. Пад херојске снаге је тема ове слике и сматра се да брод представља Тарнера лично, са успешном и славном прошлости, који сада преиспитује своју смртност. Тарнеру је ово дело било драго, што је можда због своје лепоте или идентификације са темом.
Критике уреди
У првом тому Модерних сликара (1843) Џон Раскин је ово платно оценио као један од најлепших Тарнерових радова.[1] Последња пловидба Темерера се гледа у веома позитивном светлу данас. Проглашен је за "најбољу слику Британије" 2005. године на анкети одржану у Националној Галерији.[2]
Референце уреди
- ^ Крепалди, Габријел (2012). Генији уметности. Београд: Књига Комерц. стр. 116. ИСБН 978-86-7712-355-0.
- ^ „Тхе Фигхтинг Темераире Аналyсис анд Цритицал Рецептион”. артбле. Приступљено 31. 12. 2019.
Литература уреди
- Боцкемüхл, Мицхаел,. "Тхе wорлд оф лигхт анд цолоур", Тасцхен, Кöлн. 2010. ISBN 978-3-8365-1370-8.
- Крепалди, Габријел,. "Генији уметности", Књига Комерц, Београд. 2012. ISBN 978-86-7712-355-0.
