Преклузија

Преклузија, (лат. precludo - затворити) је посебан институт грађанског права који се слично као и институт застарелости заснива на чињеници невршења права у одређеном року. Међутим разлике између ова два института постоје у следећем:

• Застарелост се односи на тражбена (облигациона права), а преклузија на преображајна права (правне моћи).
• По протеку рока затарелости титулар субјективног права који није вршио своје право губи могућност да путем суда захтева принудно остварење права (застарелошћу право не престаје да егзистира, већ оно постоји и даље, али као природна облигација (облигатио натуралис)). Код преклузије се право коначно губи и у целини.
• Као последица претходне разлике, преклудирани дужник који је своју обавезу испунио по протеку преклузивног рока може да захтева повраћај датог на име обавезе испуњења, док код застарелости дужник нема правао на повраћај, чак и у случају да је био у заблуди у погледу испуњења застареле обавезе.
• Преклузивни рок тече непрекидно, а код застарелости постоји могућност застоја и прекида.
• На преклузивне рокове суд пази еx оффицио (по службеној дужности), а на рокове застарелости смо по приговору туженог( када се дужник на застарелост позове истицањем приговора затарелости).
• Преклузивни рокови могу бити субјективни ( који теку од дана сазнања за неку чињеницу или околност) и објективни (који теку од настанка неког правно релевантног догађаја без обзира када је заинтересовано лице сазнало за за догађај).

У правној теорији и пракси су спорни критеријуми раздвајања преклузивних рокова од рокова засарелости. У Закону о облигационим односима се посебно не дефинишу преклузивни рокови него се у оквиру поглавља о роковима застарелости наводи у којим случајевима се не примењју правила о застарелости. То су случајеви када су законом утврђени рокови у којима треба да се подигне тужба или да се изврши нека радња под претњом губитка права.

Законске норме које се односе на преклузију обично садрже изразе „право се гаси након истека рока”, „иначе се губи право”, или „под претњом губитка права”.

Литература

• Kerstin Brandt: Präklusion im Verwaltungsverfahren. In: Neue Zeitschrift für Verwaltungsrecht. 1997, S. 233–237.
• Martin Haußleiter: Präklusion in Familiensachen, NJW-Spezial 15/2011, 452
• Dieter Kley: Der prozeßrechtliche Ausschluß von Tatsachenvorbringen bei der Anfechtung eines Planfeststellungsbeschlusses. In: Planung und Plankontrolle, Entwicklungen im Bau– und Fachplanungsrecht, Festschrift für Otto Schlichter zum 65. Geburtstag, herausgegeben von den Mitgliedern des 4. Senats des Bundesverwaltungsgerichts, Jörg Berkemann, Günter Gaentzsch, Günter Halama, Helga Heeren, Eckart Hien und Hans–Peter Lemmel. München 1995, S. 637–654.
• Matthias Niedzwicki: Präklusionsvorschriften des öffentlichen Rechts im Spannungsfeld zwischen Verfahrensbeschleunigung, Einzelfallgerechtigkeit und Rechtsstaatlichkeit. Berlin 2007. ISBN 9783428123445
• Hansjörg Otto: Die Präklusion. Ein Beitrag zum Prozeßrecht. Hamburg 1969.