Прело (обичај)

Прело је један од облика женских моба (претежно ноћних) и обичај међусобног помагања у селу која су у прошлости била доста примјењивана у српском народу. Она су истовремено била облик сеоске друштвености; посебна врста вечерњих састанака сеоских жена и девојака који су имали сврху узајамне помоћи у раду, јер су се на њима обављали одређени сеоски послови (предење, ткање, чишћење перја, круњење кукуруза, чешљање вуне, низање листова дувана). Како су прела имала и друштвено-забавну функцију, била су омиљана свуда, на селу и вароши. На прелу се радило, певало, веселило, играло а старији људи препричавали су своје доживљаје, и догађаје из историје српског народа.

Синоними и значење

Прело — сило или сијело (далматинско залеђе, Босна, местимично Славонија) — диван (буњевачки крај у Бачкој, сењско Подгорје, средишња Хрватска, Босна и Херцеговина).

Разлика између прела и сијела

Сличан појам прелу је сијело, али за разлику од прела у многим крајевима у којима живи српски народ на сијелу се ништа не преде нити у занатском или материјалном смислу израђује, већ се према неким етнолозима преду судбине појединаца, околних села, народа, па чак и држава, у зависности од тога о каквом сијелу се ради.

Друго значење прела

У неким крајевима прелом се зове и кад женски свет у јануару и фебруару одлази на дуже време у госте: такво гошћење је обично трајало десет до петнаест дана.

Код Буњеваца нпр. постоји појам редовно (дисноторско) прело, које се у свакој буњевачкој кући одржавало прве недеље после диснотора. Глава куће, баћо, за ово прело је позивао све чланове породице, како млађе тако и старије рођаке. То је била обично свечана ужина, а сви позвани на дисноторско прело су добијали одређене дарове.

Значај

Сам појам прело у народној традицији представља неко место где су се заједнички израђивали одевни предмети од вуне и других тканина. Како су ови радови обављани уз приповедање историје, песму игру и шале, може се рећи да је прело у српском народу имало двојаку фукцију:

• да се нешто уради другоме, а не само ради дружења песме и весеља,
• да окупља жене и мушкарце ради забава и да се нешто уради за себе.

Како су женска деца у српским крајевима почињал плести и прести тканине за одевне предмете, у осмој години, а ткати у шеснаестој, прела су још од раног детињства за њих имала велики значај у културном, верском образовању и васпитавању младих.

Значај прела се огледа и у томе што се она окупљала становнике села по територијалном принципу, што је искључивало присутност људи који нису припадали сеоској заједници. Унутар једнога села могло је бити више прела, што је понекад доводило и до сукоба између њихових учесника, нарочито у условима када је прело било старосно специфично и окупљало млађе људе, неожењене младиће и неудате дјевојке.

У другој половини 19. века Хрвати и Срби на северу Бачке имали су потребу заштитити се од тадашње мађаризације и морали су се ујединити. Имали су жељу организовања друштва које би имало предзнак националног, но тадашње власти то нису дозбољавале. У таквим условима схватили су да морају направити нешто што би окупило и привукло тадашње људе. Аго Мамужић са својим сарадницима основао је Пучку касину, која је прва направила манифестацију, сусрет Буњеваца, и тада је организирано прво Велико прело. Прела на северу Бачке су организована зими, јер тада људи немају толико посла у пољу, а организована су као и сада за време поклада.

Прела су понекад била и одраз унутарашње поделе у селу (по ужим територијалним групацијама и каткад по старости), а била су одраз једне сеоске заједнице према суседним заједницама или селима.

Јеан од примера мењања и прилагођавања обичаја савременом начину живота у Србији, су прела. Тренд глобализације који влада у свету почев од друге половине 20. века значајно је утицао на промену односа према традицији одржавања прела. Међутим како у оквиру ЕУ све више јача традиционалистичка струја, која се труди да сачува оно што припада једном етносу или народу, у Србији, која је у процесу транзиције, и даље постоји сукоб између глобалистичке и традиционалистичке струје. У том сукобу традицоналистичка струја у Србији све више организује одржавање јавних прела, као облик очувања традиције и туристичке понуде.

Опште информације

Период сазивања прела

I док су мобе сазиване у различито доба године и дана у зависности од посла који треба обавити, прела се више сазивају у јесен и зиму, у предвечерје, када су дани краћи а ноћи дуже и када има мање посла на пољу.

У неким крајевима прело као обичај, одржаво се једном или двапут годишње, у кући у којој је било девојака које су позивале своје другарице и пријатељице да уз разговор и песму помогне мами јел нани, прести вуна или ткати платно од кудеље или лана.

Ко је сазива прело?

Прела су сазивале домаћице или њихове кћери, како би се обавили женски радови и дружило. Већином су прела сазивана у имућнијим кућама, јер су те куће имале више простора и материјалних услова за гозбу. У таквим кућама је ногло доћи више момака и дјевојака па је могло бити веселије.

На прело су позиване цуре удаваче, инокосне жене и младе снаше. Уз девојке и снаше обавезно је позиван, ко њихов, да на прелу пазе на њихово понашање.

Радње које су се обављали на прелу

Када се дође на прело прво се мало поседи, почасти (соком, печеним уштипцима, лешником, орасима, крушаком и по којом јабуком) па се онда прелази на посао.

Низање дувана на прелу

Прело у једној имућнијој српској кући у вароши

Домаћица одлучује шта ће се радити. На прелу су се најчешће обављале средеће радње:

• чешљање вуне,
• гребенање вуне,
• предење вуне,
• плетење предмета од вуне,
• везење,
• чишћење перја,
• круњење кукуруза,
• низање листова дувана,
• плетење приглавака и чарапа (посебно уколико се нека од девојака спремала за удају).

Постојала је и нека врста поделе рада, па су тако неке девојке плеле, друге преле треће везле...

Припреме за одлазак на прело

Пре одласка на прело девојке су се посебно уређивале. Момци су такође посебно облачили за прело, али за разлику од девојака они су на прело долазили нешто касније у групама. Већим делом били су то момци из других заселака и села.

Дружење на прелу

На прелу се играло и “зборачко коло” или “девојачко коло” и друга кола у зависности од краја и обичаја у коме се прело одржавано.

На прелу су момци седели поред девојака које су вредно радиле. Поред које девојке ће сести бирали су мушкарци који су им се удварали. Они су задиркијући их, од девојака узимали клупка и вретена, гађали их смотуљцима вуне и слично. Дјевојци, којој се неки момак свиђао било је драго да је он задиркује, док је од осталих бежала на други крај собе.

У току рада момци и девојке су се натпевавали, или причали већ познате приче, шалили се и забављали на разне начине. Међу песмама биле су, као рециомо ове:

• Пошла цура на прело изгубила вретено...
• Крајишници ђе ћемо на прело....,
• Дођи драги вечерс на прело, немој слушат што говори село.

У неким српским крајевима на прелу је најчешће био и један гуслар, који би опевавао значајне јунаке из српске историје: Милоша Обилића, Марка Краљевића, кнеза Лазара и друге српске јунаке. Или би нека од девојака читала песмарцу, или су се погађале загонетке

На прелу се играло и “зборачко коло” или “девојачко коло” и друга кола у зависности од краја и обичаја у коме је прело одржавано.

Често су се играле и разне игре као што су прстена, циганке варадана и слично.

Временско трајање прела

Девојке су у договору одлучивале, а најчешће на предлог девојке домаћице у колико сати ће се доћи на прело. Прела су почињала зими у двадесетједан час, а завршала око двадесетчетри сата по поноћи, зато што родитељи нису дали да се остане дуже.

Испраћај учесника

Када би се прело привело крају, домаћица је по поласку сваку девојку даривала јабуком пожелевши јој пуно здравља и среће. Док су момци пратили девојке кућама и са њима договарали следећи сусрет, на неком од прела.

Врсте прела кроз историју

Женска прела

Прво, најстарије и најизворније прело организовале су жене. Оно је имало истовремено радни и друштвени карактер. На овом прелу састајале су се комшинце, рођаке, код једне од домаћица која је била организатор дружења. На прело је свака од њих са собом доносила нешто чиме ће се занимати током дружења. Неке су доносиле преслицу, платно за вез, друге штрикерај, док би домаћица ткала на разбоју. Радећи оне су размињивале многе садржаје; некада радосне а некада жалосне, а помало се и оговарало, не злонамерно. Пошто је прело имало радни садржај, током овог дружење млађе жене и девојке или снаје, училе су вештину везења, ткања и штрикања нарочито мушких чарапа, и других одевних предмета.

Рођачка или кућна прела

Посебан значај имала су рођачка или кућна прела, на којима су се скупљали ближи и даљи рођаци, у зависности од материјалних и других могућности домаћина. Ова прела су се држала обично прве недеље после свињокоља.

На ова прела претежно су долазили млађи чланови, и/или нови млади – брачни парови, који су венчани у години одржавања прела. Ако су родитељи били живи, прела су одржавала у родитељском дому, а у случају да нису, велика породична прела одржавана су у кући најстарије сестре или брата.

Пошто је на ова прела долазио велики број људи, домаћица или домаћин су обавезно организовали изношење кревета из соба, а заједно са њима и део намештаја, како би се направило места за седење. Столови су се постављали увек у облику ћириличног слова „П”. За столом су на једном делу седели мушкарци, а на другом удате жене, девојке и нове младе.

Обичај је био да домаћица за столом дарује младе скромним даром и послужењем: печеним кобасицама, крвавицама, печеном шунком, пите и друге ђаконије од теста. После свих тих ђаконија на ред би дошла обавезна кисела чорба, да окрепи госте.

Рођачка или кућна прела, били су велики и значајан догађај за породицу организатора прела. Гости су стизали обично у раним послеподневним сатима, а на прело се долазило саоницама или колима са коњима. Домаћинова обавеза је била да обезбеди места за коње у стаји.

Забава на прелима обично је била уз свираче, па се на прелима играло коло.

На трпези је било печене кобасице, крвавице, печене шунке а у пећи је наравно, било и теста. После свих тих ђаконија на ред би дошла и обавезна кисела чорба, али онако пред зору, тек толико да поткрепи госте.

Прела за младеж

Прела за младеж организовали су млади, уз обавезно прибављање одобрења од родитеља. Таква прела су се организовала начелно у кућама девојака, које су ова прела организовале у кући код мајке која их је подучавала у кувању и ручном раду. За одржавање таквих прела тајно су обавештавани момци, и како то обично бива, они су обавезно свраћали на та прела после вечере код девојака. Долазећи на прело момци би са собом доносили инструменте, тако да су се прела за младеж најчешће завршавала уз песму и игру. Како су у историјском раздобљу када су одржавана ова прела зиме биле са пуно снега, на ова прела се ишло саоницама.

Јавна прела

Младе девојке су на јавна прела одлазиле раскошно одевене у хаљине од лионске свиле или белог шлинга

Иако нема довољно материјалних доказа како су се јавна прела прела одржавала до Првог светског рата, али има података да је у то време нпр. у Сомбору, Суботици, Баји и околним селима био одређен датум одржавања прела као јавних скупова, која су из политичких разлога често забрањивале мађарске власти.

Након завршетка Првог светског рата, у новонасталој Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, са обновом духовности и осталих облика традиционалног живота, започело се са организовањем Годишњих прела, чији је датум организован у складу са неким верским празником.

Ова прела одржавана су у већим сеоским салама, закупљеним хотелима и другим објектима, у којима се и данас традиционално одржавају прела.

Девојке и жене су на ова прела долазиле у најлепшим хаљинама које су имале ,са свиленим марамама, како би се што раскошније приказале. У зависности из које и какве су куће долазиле, младе девојке су носиле хаљине од лионске свиле или бели шлинг. Богате су носиле лионске свиле, док су сиромашније облачиле бели вез, али понекад је ту долазила до изражаја вредноћа девојке, њена упорност и маштовитост, а не богатство.

У Војводини је био обичај да нове младе на прво прело после удаје, дођу у својој венчаници, да би је након прела свукла заувек и оставила у ормару.

Трпеза на прелу није била тако богата јер је на прело свако долазио сит, па су се углавном служиле „грицкалице“, кокице и кувани кукуруз. Учесницима прела није било до хране, јер су на прелима вршили сопствену промоцију уз достојанствено држање, богату одећу, умерени разговор, лепу музику и игру (најчешће кола).

На овим прелима склапана су пријатељства и познанства, како са становницима места или села, тако и са гостима из других села и градова.

Обичај који се задржао до данас на овим јавним прелима био је избор најлепше преље, која није смела да буде млађа од 16 година, нити удата. Пре избора младе било је представљање младих девојака заједници. Све се одигравало пред будним оком породице, јер су на прела обавезно одлазиле мајке и баке и пратиле шта се дешава.

После Другог светског рата нису се одржавала јавна прела, која, реално, нису била забрањивана, али се нису ни одржавала.  Међутим у другој половини 20. века она су се опет е вратила у српске домове, све до поновног покретања одржавања јавних прела у многин градовима и селима, као облик очувања културне баштине и туристичка понуде неког краја. Па је тако нпр. Национални савет буњевачке националне мањине, донео одлуку да један од четири национална празника буде и Дан великог прела, који је један од најлепших и највеселијих празника, на северу Бачке.

Спољашње везе

• Прело - на www.малован.нет
• Обичај који живи (језик: хрватски)