Примум нон ноцере
„Примум нон ноцере“—прво не шкодити - латински, или прво не учинити штету, или користити, или барем не наудити, или не чинити зло (грч. Μὴ βλάπτειν), једно је од најстаријих етичких принципа античке медицинске праксе који је установио Хипократ (око 460. до око 377. п. н. е.), са острва Коса.[1][2] Поред овог принципа на њега се надовезује још један Хипократов став природа оздрављује, лекар лечи. I поред тога што је овај став строго индивидуалистичко и укључује само однос лекар – пацијент и лекар – лекар, занемарујући шире значење заједнице, и данас има својих вредност у медицинској етици.
Историјат уреди
Не шкодити—примум нон ноцер, као принцип, темељи се на високо етичким нормама које се одражава у Хипократовом односу према његовим болесницима. Интерес и добробит болесника за њега су били првенствени и главни циљеви, током лекарског рада, које је он уградио у основне тековине хумане медицинске праксе. Историјски гледано може се рећи да је велика Хипократова заслуга што је својим принципима положио темеље медицинској етици која је, готово неизмењена, задржала своје значење и своје вредности, до данашњег дана.·[3]
Овај етички принципи „не наудити или не чинити зло“ формулисан је и у славној Хипократовој заклетви која је на челу његових дела и којом су се заклињали и још се увек заклињу сви они који свој радни и животни век посвећују лекарском позиву, мада по том питању има и супротстављених ставовова.[4][5]
Франкена (Wилием Франкена) анализирајући у својој етици,[6] једностраност овог принципа, заменио је места и први принцип ставио под други: тако да је (морална) норма првог – не чинити зло, не наудити другоме – само једна од четири хијерархиски устројене норме које чине принципе доброчинства: остале три су;
- дужност је спречити зло или штету,
- дужност је уклонити зло или штету
- дужност је чинити добро
Основне поставке уреди
По принципу примум нон ноцере, лекар има моралну обавезу да предано служи најбољим интересима свог пацијента и један је од најзначајнијих етичких начела у медицини. Овај начело обавезује лекара да води рачуна, пре свега, да не нашкоди свом пацијенту. Тамо где он то не може са сигурношћу постићи, због одређеног ризика повезаног са лечењем или неком другом интервенцијом, од лекара се тражи да брижљиво процени могуће користи и ризике по пацијента, па да на основу тога доноси одлуке.[7]
Поштовање живота, поштовање права на живот свих људских бића један је од базичних етичких начела за медицину, али и не само за њу. Уобичајено је да се говори о светости живота, тј.неприкосновеном праву човека на живот из чега се извлачи и начело о забрани одузимања живота односно убијања. У новије вриеме, поред права на живот свих људских бића, износи се и њихово право на виши квалитет живота, а то укључује, између осталог, и право, не само, на заштиту здравља, већ и право на унапређење здравља. Из овог фундаменталног етичког начела произлази читав низ етичких ставова у медицини који се тичу, рецимо, еутаназије, суицида, абортуса, смртне казне итд.
У вршењу своје дужности лекар мора поштивати како моралне тако и правне обавезе. Нарушавање тих обавеза доводи до моралне и/или правне одговорности. Моралну одговорност разматрају одговарајући етички комитети и судови части лекарских удружења, комора и сл. Они изричу и санкције које могу ићи до искључења из професионалне организације и одузимања права на бављење професијом. Кршење правних прописа разматрају одговарајући судови. Тако, на примјер, због намерно или ненамерно нанете штете пацијенту, медицински радник може сносити имовинско-правну одговорност. До тога најчешће долази након нестручних интервенција из незнања (витиум артис), повреда начела хуманости специфичних за медицину и несмотрености односно немарности.
Лекар, међутим, неће одговарати због непоштовања принципа примум нон ноцере због пнемоћи медицине, рецимо када је у току лечења, поступио леге артис, тј. онако како то струка налаже. Такође повреда прописа Кривичног закона доводи до кривично-правне одговорности, што се обично дешава због непружања помоћи, криминалног абортуса, неовлаштеног откривања тајне, сексуалних деликата односно злоупотребе, издавања лажних увјерења и слично. Због тога, медицински радник мора добро познавати и позитивне законске прописе који се тичу његовог рада, како не би нарушио основни етички принцип медицине примум нон ноцере“.
Извори уреди
- ^ Дефинитион оф Примум нон ноцере Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2015) Медицине Нет
- ^ ·Гиллон, Р. (1985): "Примум нон ноцере" Бр. Мед. Ј., 291, 130-131.
- ^ Марић, Ј. (1995): Медицинска етика. "СИЛМИР", Београд.
- ^ Хоокер W. Пхyсициан анд Патиент. Неw Yорк: Бакер анд Сцрибнер,1847:219.
- ^ Схарпе ВА, Фаден АИ. Медицал харм. Хисторицал, Цонцептуал, анд Етхицал Дименсионс оф Иатрогениц Иллнесс. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс, 1998:42.
- ^ Етхицс, 1963, 1973 (2нд ед.). Ин 1976, Франкена wроте тхат, ин тхис боок, "I финаллy wоркед оут, ин ан елементарy версион, тхе оутлинес оф ан етхицал тхеорy, ботх нормативе анд метаетхицал. Ит ис стилл тхе фуллест анд онлy сyстематиц статемент тхере ис оф мy морал пхилосопхy ас а wхоле." (К.Е. Гоодпастер, ед., 1976, Цхаптер 17.)
- ^ Каличанин, П. (1999): Медицинска етика и медицинско право, Институт за ментално здравље, Београд.