Приватна безбедност у Републици Србији

Појам приватне безбедности потиче од речи полиција и енглеског термина „Полицинг“ који се може превести као полицијско деловање. Полиција подразумева посебну државну службу која између осталог има своју социјалну функцију. Та функција се може одредити као превенција, откривање и пружање услужних функција. Овакво одређивање претпоставља да социјалну функцију полиције могу обављати и недржавни органи.

Са друге стране полицијско деловање се одређује као : „Скуп свих делатности различитих институција, установа и органа које се спроводе превасходно са циљем заштите безбедности и борбе против криминалитета у превентивном и репресивном смислу“. Постоје различите  класификације полицијског деловања (енг. Полицинг), при чему једна од класификација јесте „Public policing“ и „Private policing“. Публиц полицинг се односи на полицјско деловање полиције као државног органа а Привате полицинг подразумева полицијско деловање приватних организација.

Зоран Кесић дефинише приватно полицијско деловање у ширем и у ужем смислу:

У ширем смислу се дефинише на следећи начин: „Као скуп организованих облика деловања добровољног и комерцијално усмереног недржавног особља чије примарне делатности укључују супротстављање криминалном понашању“, (у овом случају полицијско деловање подразумева добровољно учешће грађана, приватно обезбеђење, приватна детективска делатност).

У ужем смислу се дефинише: „Као скуп правно утемељених делатности, професионалног типа, ван оквира надлежности државних органа, које су организоване ради пружања одређених услуга заштите личне и имовинске сигурности грађана и прикупљања информација по наруџбини“, (у овом случају полицијско деловање подразумева уговорно обезбеђење, унутрашње обезбеђење, приватну детективску делатност).

Дефиниција појма приватне безбедности и подела

Не постоји општа дефиниција појма већ се дефиниције разликују у зависности од државе, аутора и историјског момента. У том смислу дефиниција приватне безбедности се може гледати у ужем и у ширем смислу:

У ширем смислу се одређује као: „Скуп организованих облика деловања добровољног или комерцијално усмереног недржавног особља, са циљем остваривања сопствене заштите или заштите других, као и заштите одговарајућих лица, простора, објеката, пословања или делатности“.

У ужем смислу дефинише се као: „Скуп правно утемељених делатности, ван надлежности државних органа, чији су носиоци организовани ради професионалног пружања услуга заштите личне и имовинске сигурности и прикупљања информација, на уговорној основи“.

Исто као и дефиниција и подела приватне безбедности зависи од државе и аутора. У Србији се приватна безбедност може поделити на основу послова који се обављају на:

1. Послове физичко техничког обезбеђења- обезбеђивање објеката, лица, транспорта новчаних средстава и других драгоцености, обезбеђење јавних скупова, планирање, пројектовање и уградња система техничке заштите.
2. Детективске послове 

Неки други аутори приватну безбедност у Србији деле на следећи начин:

1. Приватно обезбеђење
2. Приватна истражитељска делатност
3. Деловање грађана

При чему се деловање грађана јавља као нов облик који служи за спречавање стварања опасних и ризичних места и квартова и смањење страха грађана. У развоју деловања грађана постоје две фазе:

• У првој доминантан облик полицијског функционисања је од стране грађана (систем поверене заштите заједнице).
• Друга фаза подразумева безбедносно деловање грађана као допуна редовном полицијском деловању (грађани добровољци, суседско надзирање, патрола грађана).

Видови деловања субјеката приватне безбедности

Криминалитет је друштвено-негативна и сложена појава која се испољава у разним облицима и свим фазама развоја друштва. Посебна одлика савременог криминалитета је масовност и постојање тамне бројке. Велики број извршених кривичних дела са познатим и непознатим извршиоцима и организиваних извршилаца у вршењу кривичних дела све је присутнија карактеристика криминалитета. Карактеристике савременог криминалитета указују на висок степен друштвене опасности и отежаност његовог откривања и обезбеђења доказа. С тога, само организована превентивна и репресивна делатност свих субјеката безбедности, самим тим и субјеката приватне безбедности, односно служби физичко-техничке заштите може допринети спречавању извршења многих облика криминалне делатности и других штетних радњи, што захтева адекватну сарадњу и координацију свих надлежних субјеката. 

Превентивна и репресивна делатност су међусобно повезане и испољавају се у континуитету, тако да се синхронизованим остваривањем превентивне функције врши директан утицај на репресију.

Превентивна делатност делује на саме узроке као криминогене факторе разних видова криминалитета и спречава извршење конкретних кривичних дела, отклањајући, одвраћајући и спречавајући облике и носиоце угрожавања било које врсте. У спровођењу превентивне активности субјекти обезбеђења предузимају следеће превентивне мере:

1. Чува и обезбеђује објекат и имовину у њему од свих видова напада, отуђивања, присвајања и уништења;
2. Уочава, открива и спречава појаве које представљају потенцијану опасност;
3. Онемогућава приступ неовлашћеним лицима у круг објекта у улазак у сам објекат.

Најчешћи облици превентивног деловања субјеката безбедности су: патролирања, преглед возила I пртљага, легитимисање, осматрање објекта I лица, давање обавештења I упозорења, контрола сигнализације I средстава за осветљавање објеката.

Репресивна делатност не уклања узроке већ се њеном применом делује на последице, у ситуацијама када је недозвољено дело већ извршено, у вези са чим се употребљавају средства принуде, контроле и кажњавања. Репресивне мере које субјекти обезбеђења по правилу примењују пошто су исцрпљене превентивне мере су:

1. Забрана приступа у објект или пословни простор;
2. Издавање наређења за напуштање лица из објекта или одређеног простора;
3. Употреба физичке снаге;
4. Употреба ватреног оружја;
5. Привођење у службене просторије ради предаје надлежним органима;
6. Задржавање на месту извршења кривичног дела

Приватно обезбеђење

У литератури о приватној безбедности нема јединственог става у вези дефинисања и одређивања садржаја појма приватно обезбеђење. Најчешће разлике у дефинисању овог појма,приватно обезбеђење, укључује фокус радних задатака,  утицај профита и клијената, као и укључивање домена производње, дистрибуције и монтаже опреме и технологије. 

У теорији се понекад термин приватно обезбеђење изједначава са термином приватна полиција. Међутим, ови термини нису синоними, већ је приватно обезбеђење један од облика приватне безбедности, и у појединим земљама подскуп приватне полиције која се фокусира на функције одржавања реда. У том смислу, приватно обезбеђење је индустријска грана која пружа услуге у обезбеђењу лица, имовине и пословања, и за њих не постоји законом прописана обавеза организовања систем обезбеђења од стране војске или полиције. 

Због недостатка емиријских студија, не постоји пецизна слика за карактеристике и разлике међу земљама у погледу приватног обезбеђења. Експанзија приватне безбедности а самим тим и приватног обезбеђења, догодила се кад и пораст криминала, насиља и осећаја несигурности, као и пораст приватне имовине на унутрашњој I међународној арени. 

Као разлози настанка приватног обезбеђења у свету, поједини аутори наводе два притиска с којима су се државе сусреле током 70их година XX века. Први притисак је био одраз негативне међународне економске климе, националне економије долазе у еру рецесије и буџетских ограничења. Други притисак, наводе, био је неодржив раст јавних услуга у друштву.

Међутим, савремена теоријска истраживања показују да постоје три главна разлога за настајање приватног обезбеђења:

• Први разлог био је крај Хладног рата. Велики број људи са завршеном војном обуком одговарао је захтевима индустрије приватне безбдности.
• Други разлог је тај што су безбедносне услуге и војне операције постале временом све више софистициране и технолошки усавршене. То је условило дистрибуцију и уградњу модерних техничких средстава и система
• Трећи разлог је нормативни помак индустрије приватне безбедности који се везивао за претпоставку да је приватни сектор безбедности и ефикаснији и ефективнији. 

Савремено приватно обезбеђење представља релативно оригинални изазов за јавност, који карактерише економска калкулација и нормативна регулација његових компоненти у развијеним земљама.Пословне компаније и организације ослањају се на широк спектар функција приватног обезбеђења, кроз заштиту запослених и имовине, спровођењ истрага, вршења провера будућег кадра, обезбеђења сигурности информационе технологије... 

Приватно обезбеђење у систему националне безбедности Републике Србије постоји у ширем и ужем смислу. Субјекти приватног обезбеђења у ширем смислу су:

1. Народна Скупштина Републике Србије;
2. Председник Републике Србије;
3. Савет за националну безбедност;
4. Влада, судови и тужилаштво.

Што се тиче субјеката у ужем смислу, ту спадају:

1. Систем одбране;
2. Министарство унутрашњих послова;
3. Безбедносно-обавштајни систем;
4. Привремено формирани органи и координациона тела за поједине кризе;
5. Субјекти из области приватног обезбеђења;
6. I друге невладине и државне институције, медији, правна лица и грађани.

Појам приватног обезбеђења

Неки аутори под појмом приватно обезбеђење подразумевају свеукупност активности, услуга, мера и средстава намењених за заштиту приватне својине, информација и лица,а које се нуде у оквирима приватног тржишта. 

У Републици Србији, сходно одредбама новог Закона о приватном обезбеђењу, приватно обезбеђење обухвата Пружање услуга, односно вршење послова заштите лица, имовине и пословања физичком и техничком заштитом када ти послови нису у искључивој надлежности државних органа, као и послове транспорта новца, вредносних и других пошиљки, одржавање реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана, које врше правна лица и предузетници регрутовани за ту делатност, као и правна лица и предузетници који су образовали унутрашњи облик организовања обезбеђења за сопствене потребе (самозаштитна делатност).

Врсте приватног обезбеђења

У литератури постоји подела приватног обезбеђења на основу неколико критеријума:

1. Обезбеђење личности подразумева планско предузимање мера, радњи и поступака службе обезбеђења са циљем да спречи напад на живот и тело клијента и да му омогући сигурно и безбедно обављање радних  обавеза.
2. Обезбеђење имовине подразумева заштиту имовине предвиђену прописима међународног и домаћег права. У складу са чланом 1. Првог протокола уз Европску конвенцију о људским правима гарантује право на имовину и превиђа да свако физичко или правно лице има право на неометено уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. 
3. Физичко обезебеђење представља скуп оперативних тактичких мера, радњи, средстава и снага заштите људи, личности на одређеним функцијама, простора и објеката од посебног друштвеног значаја. Овај вид обезбеђења обављају посебно обучени и оспособљени кадрови, може бити јавно, тајно и комбиновано.
4. Техничко обезбеђење представља обезбеђење објеката и имовине, ствари у транспорту и лица техничким средствима и уређајима, чија се врста, намена, квалитет и примена одређују посебним прописима и по захтеву заинтересованих странака. Овај вид обезбеђења чине две компоненте: механичка заштита (сигурносна брава,сигурносна врата, сефови, касе, решетке, ограде...) и електронска заштита (алармни системи, систем за контролу и детекцију приступа, систем телевизије затвореног круга...)
5. Статично обезбеђење примењује се приликом заштите одређеног простора, локације, контролне тачке или објекта путем портирске службе, стражарске службе, службе за контролу улаза и излаза на пријавницама, мониторинг центра...
6. Мобилно обезбеђење је облик заштите који се примењује приликом обезбеђења живота, тела и ствари, односно ефикасно обезбеђење одређених објеката као допунско ангажовање портирске или стражарске службе.Посебан облик мобилног обезбеђења представља обезбеђење транспорта вредности. То је један од најризичнијих облика заштите и састоји се од преузимања товара, транспорта и предаје. Транспорт на дуже релације обавља се са спрецијализованим возилом уз наоружану пратњу припадника приватне безбедности. Приликом оваквог  вида транспорта, избегавају се устаљене путање и време транспорта, а за посебне пилике захтева се асистенција полицијских службеника.
7. Обезбеђење јавног простора представља врсту обезбеђење коју најчешће спроводи надлежни јавни сектор безбедности, полиција, остваривањем контроле криминалитета и одржавање јавног реда и мира. Полиција најчешће укључује приватни сектор безбедности приликом обезбеђења манифестација категорисаних мањим ризиком док се у манифестацијама високог ризика приватно обезбеђење укључује као логистичка подршка јавним органима. 
8. Обезбеђење приватног сектора је врста обезбеђења коју спроводе специјализоване организације и агенције за пружање приватних безбедносних услуга, кроз свакодневно остваривање својих функција на подручју приватног власништва. 
9. Обезбеђење хибридног простора спроводе специјализоване агенције и организације за пружање приватних безбедносних услуга на подручју приватног власништва у оквиру кога се пружају услуге од јавног значаја (хотели, спортски и трговински центри, угоститељски центри...). Као контролори на улазима у угоститељске објекте и објекте за забаву ангажовани су припадници обезбеђења, лица која се налазе у сивој зони или су припадници активног састава полиције, ангажовани ван радног времена.
10. Сопствено обезбеђење представја вид обезбеђења који спроводи посебно организована служба обезбеђења у оквиру посебног сектора за безбедност већих привредних пословних система и организација, чији су припадници стално запослени као и преостала лица у пословним организацијама. Овакав вид обезбеђења каратктеристичан је за објкте критичне инфраструктуре, објекте који су од посебног националног и друштвеног значаја. 
11. Уговорно обезбеђење спроводе најчешће специјализоване организације или агенције за пружање приватних безбедносних услуга, путем закључивања уговора са примаоцем безбедносних услуга, као клијентом. Овај вид обезбеђења карактерише тренд пораста, с обзиром да већина јавних предузећа и пословних организација проналазе економски и професионални интерес ангажовања посебних специјализованих агенција за пужање безбедносних услуга. 
12. Комбиновано обезбеђење представља вид обезбеђења који се заснива на комбинацији сопственог и уговорног обезбеђења и оно је у већини случајева привременог карактера и ретко је заступљено, спроводи се у ситуацијама где је потребно расформирати постојећу интерну службу обезбеђења постепено, до формирања новог облика постојеће пословне организације, посебно у случајевима приватизације предузећа.
13. Стално обезбеђење се спроводи у непрекидном трајању, током читаве године, и обично се користи у заштити од угрожавања објеката у којима се чувају велике вредности, или су у питању објекти од великог друштвеног, привредног или националног значаја.Овај вид обезбеђења подразумева да се снаге обезбеђења налазе стално уз штићени објекат или поред њега, и на тај начин га обезбеђују. Начелно, оно се извршава у рату или ванредним ситуацијама, мада може бити извршавано и у миру, када то конкретна ситуација налаже.
14. Повремено обезбеђење је периодично пружање услуга објекту заштите чији степен угрожености не захтева спровођење сталног обезбеђења, али се примењују исте или сличне мере на истом заштитном објекту протеком времена. То је сезонско обезбеђење током туристичке сезоне, сајамских, спортских или културних манифестација.
15. Привремено обезбеђење везује се за јединствену, непоновљиву, планирану или изненадну безбедносну ситуацију, као што је посета одређене личности или одржавање скупова у одређеном временском периоду, након окончања посете или манифестације престаје потреба за тим обезбеђењем.

Претеча закона о приватном обезбеђењу

Пре закона о приватном обезбеђењу постојао је закон о систему друштвене самозаштите који је важио од 1986. године до 1993. године. 1993 године закон је укинут након чега је уследило двадесет година правног вакуума у сектору приватне безбедности.

У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) постојао је интегрални систем безбедности који је пре свега подразумевао две основне функције а то су општенародна одбрана (ОНО) и друштвена самозаштита (ДСЗ). Општенародна одбрана је подразумевала организовање и деловање југословенског социјалистичког самоуправног друштва у одбрани слободе, суверенитета и територијалног интегритета СФРЈ од свих облика угрожавања што укључује и одбрану у рату.

Са друге стране друштвена самозаштита се односила на организовање и деловање југословенског социјалистичког самоуправног друштва у заштити друштвено-политичког поретка СФРЈ, колективног идентитета и националне целовитости СФРЈ. Као што се може замислити најсложенији задатак за функцију друштвене самозаштите је управо био национализам који је представљен као супротстављање активностима и снагама специјалног рата. ОНО и ДСЗ нису само представљали јединствен поглед СФРЈ на проблематику одбране и рата већ једну комплексну политичко-филозофску, класно-социјалну и војнонаучну перспективу на читаву проблематику.

Закона о систему друштвене самозаштите представљао је прво нормативно уређивање сектора приватне безбедности у СФРЈ. Овај закон се, између осталог, тицао ангажовања правних лица ради обављања послова физичко-техничке заштите али у условима социјалистичког поретка. Због тога је закон, 1993. године, годину дана након распада СФРЈ, укинут. На његово место долази веома дуг периода правног вакуума након чега коначно на снагу ступа закон о приватном обезбеђењу 2017. године.

Јавно-приватно партнерство и сектор приватне безбедности данас

Приватна безбедност данас се битно разликује од оне која је била уређена пре 20 година, због тога што су уређени различитим законима и зато што су донесени у различитим политичким системима и историјским моментима.

Данас, закон о приватном обезбеђењу сектор приватне безбедности уређује као облик јавно-приватног партнерства.

Јавно-приватно партнерство представља појаву насталу последњих деценија 20. века. Објашњава се као својеврсна промена на тржишту јавних услуга где се држава трансформише од произвођача и власника имовина и услуга у купце истих од приватног сектора; Неке основне услуге које је обезбеђивала првенствено држава су се пребациле на различите компаније из приватног сектора, што државама омогућава алокацију ресурса (намењених за те услуге) на неке друге пројекте који су по њеној процени важнији. Значи да јавно-приватно партнерство омогућава јавном сектору да реализује неке пројекте које иначе не би могао услед буџетских рестрикција.

Истина јесте да се сектор приватне безбедности данас битно разликује од оног из СФРЈ међутим упркос разликама велике сличности и даље постоје. Пре свега мисија је остала непромењена, још увек је главни циљ физичко-техничка заштита објеката, лица, предмета итд. Поред тога главна карактеристика сектора приватне безбедности такође остаје непромењена а то је његова интегрисаност са системом безбедности ( у случају СФРЈ приватно обезбеђење је део функције друштвене самозаштите а у случају РС спомиње се у Стратегији националне безбедности Републике Србије као део система безбедности).

Закон о приватном обезбеђењу

Република Србија представља једну од последњих држава Европе која је правно регулисала сектор приватне безбедности. Након укидања закона о самозаштити 1993. године па све до 2013. године Република Србија је имала правну празнину у погледу приватне безбедности. Правно игнорисање овог сектора од стране српске власти је довело до бројних злоупотреба и нарушавања права како грађана тако и запослених у овом сектору. Међутим приватне фирме су, како би успоставиле свој углед и очистиле свој имиџ, основале:

• При Привредној комори Београда групацију фирми за физичко-техничко обезбеђење (2001. година),
• При Привредној комори Србије: „Удружење предузећа за физичко-техничко обезбеђење“ (2005. године) које се данас зове ,,Удружење за приватно обезбеђење Привредне коморе Србије“,
• 2012. године основана је Комисија за јавно приватно партнерство у сектору безбедности Републике Србије меморандумом између Министарства унутрашњих послова (МУП-а) и Удружења за приватно обезбеђење.:

Нацрт закон о приватном обезбеђењу је у мају 2013. године ушао у скупштинску процедуру, усвојен је 26. Децембра 2013. године да би на снагу ступио тек 1. Јануара 2017. године. Закон има XIII глава и 91 члан.

У I глави одређује се главна дефиницију приватног обезбеђења у смислу овог закона: ,,обухвата пружање услуга, односно вршење послова заштите лица, имовине и пословања физичком и техничком заштитом када ти послови нису у искључивој надлежности државних органа, као и послове транспорта новца, вредносних и других пошиљки, одржавања реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана (редарска служба), које врше правна лица и предузетници регистрована за ту делатност, као и правна лица и предузетници који су образовали унутрашњи облик организовања обезбеђења за сопствене потребе...“.

Према глави III члану 6. Правна и физичка лица могу радити следеће послове уколико имају одговарајућу лиценцу за то:

1. процене ризика у заштити лица, имовине и пословања;
2. заштите лица и имовине физичким и техничким средствима, као и послове одржавања реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана у делу који није у надлежности Министарства унутрашњих послова;
3. планирања, пројектовања и надзора над извођењем система техничке заштите, монтаже, пуштања у рад, одржавања система техничке заштите и обуке корисника;
4. обезбеђења транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки у делу који није у надлежности Министарства

Када су у питању лиценце, њих може издати Министарство уколико правно или физичко лица испуњава одговарајуће услове који су спецификовани у члану 10., постоји шест врста лиценци према члану 9. Закона а то су:

1. Лиценцу за процену ризика у заштити лица, имовине и пословања;
2. Лиценцу за вршење послова физичко-техничке заштите лица и имовине и одржавање реда на спортским приредбама, јавним скуповима и другим местима окупљања грађана;
3. Лиценцу за вршење послова обезбеђења транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки;
4. Лиценцу за вршење послова планирања система техничке заштите;
5. Лиценцу за вршење послова пројектовања и надзора над извођењем система техничке заштите;
6. Лиценцу за вршење послова монтаже, пуштања у рад и одржавања система техничке заштите и обуке корисника.

Лиценце представљају посебну тему због огромне проблематике која се ствара око њих. Претпоставка је да у сектору приватне безбедности ради између 30.000-60.000 људи чији посао захтева лиценцирање, међутим прошле године (2016) је лиценцирано свега 7.360 људи при чему је стручни испит положило 15.230 кандидата. Према прорачунима часописа ,,Свет безбедности“ под идеалиним функционисање целог процеса издавања лиценци може се очекивати 40.000 издатих лиценци до 6.6.2018. године. Ово све покреће питање других запослених људи који раде у приватном сектору безбедности а који још увек нису добили своју лиценцу, а ,,Политика“ процењује да је тај број 22.640 при чему по неким другим проценама он може бити знатно већи.

Средином априла 2015. године усвојено је шест правилника за физичка и правна лица:

• Правилник о ближим условима које морају да испуне правна и физичка лица за спровођење стручне обуке за вршење послова приватног обезбеђења,
• Правилник о програмима и начину спровођења обуке за вршење послова приватног обезбеђења, Правилник о боји и саставним деловима униформе службеника обезбеђења,
• Правилник о начину вршења послова техничке заштите и коришћења техничких средстава,
• Правилник о начину полагања стручног испита за вршење послова приватног обезбеђења, висини трошкова организовања и спровођења испита и садржини и начину вођења евиденција
• Правилник о начину употребе средстава принуде у вршењу послова приватног обезбеђења.

Закон о детективској делатности

Закон о детективској делатности  донела је Народна скупштина Републике Србије на Четвртој седници  Другог редовног заседања у 2013. години, тачније 26. новембра 2013. године.  У примени је од 05. децембра 2013. године. Закон је подељен на шест глава и укупно има 41 члан.Овим законом уређен је рад правних лица, предузетника и физичких лица који на територији Републике Србије врше послове из обасти приватне истражитељске делатности, услови њиховог лиценцирања, начин вршења њихових послова, као и надзор над њиховим радом.  Физичка лица која се лиценцирају за детектива, не могу обављати послове који су у искључивој надлежности државних органа.

Приватни сектор безбедности , а самим тим и детективска делатност  представља нову појаву. Приватни детективи су носиоци ове делатности и они су један од субјеката приватног сектора безбедности.

У складу са законом о детективској делатности, у члану 3. Овог закона, детективска делатност се дефинише као делатност разврстана у област административних и помоћних услужних делатности, у грану и  групу истражних делатности, која обухвата истражне и детективске услуге и активности свих приватних истражитеља без обзира на то за кога и шта истражују. Истражне и детективске услуге су послови прикупљања, обраде података и преноса информација у складу са овим законом и другим прописима, од стране правних лица и предузетника за детективску делатност као руковалаца и запослених детектива као обрађивача.

Правно лице за детективску делатност дефинише као привредно друштво које обавља детективску делатност под условима из овог закона и регистровано је у складу са прописима.

Детектив у смислу овог закона је физичко лице које је запослено у правном лицу за детективску делатност и које има лиценцу за обављање детективских послова, под условима из овог закона.

Постоји и самостални детектив ког овај закон дефинише као детектива који самостално обавља детективску делатност под условима овог закона и регистрован је у складу са прописима као предузетник.

Оно што је важно, сходно члану 4. Закона о детективској делатности, и што треба истаћи су услови за обављање детективске делатности. Детективску делатност могу да обављају правна лица и предузетник за детективску делатност, а детективске послове могу вршити детективи ако имају лиценцу за вршење детективских послова  издату од стране Министарста унутрашњих послова. 

Да би правно лице и предузетник стекли лиценцу за обављање детективске делатности морају испуњавати следеће услове, који су у складу са овим законом и о којима говори члан 5. Закона о детективској делатности:

1. Које има акт о систематизацији радних места , са описом послова и овлашћењима запослених за свако радно место;
2. Које има најмање два запослена детектива, ако делатност обавља као правно лице за детективску делатност, односно најмање једно лице са лиценцом за вршење детективских послова као предузетник за детективску делатност;
3. Ако је одговорно лице у правном лицу прошло одговарајућу безбедносну проверу.

Физичко лице које поседује лиценцу за вршење детективских послова је:

1. Држављанин Републике Србије;
2. Лице које има стечено високо образовање;
3. Лице које је прошло безбедносну проверу;
4. Лице које  психофизички способно за обављање детективских послова;
5. Које доказује лекарско уверење надлежне лекарске установе;
6. Које је положило стручни испит за детектива пред комисијом Министарства унутрашњих послова. 

Лиценца се издаје на период од пет година, лицу коме истекне важење лиценце, може поднети нови затев под условима за издавање лиценце утврђеним овим законом.

Према члану 8. овог закона, правно лице, односно предузетник за детективску делатност мора поседовати и одговарајући пословни простор који је обезбеђен од провала и неовлашћеног приступа, а за чување збирки података и других евиденција мора да обезбеди касу или сеф, у складу са прописима о тајности података.

Члан 13 Закона о детективској делатности прописује да детектив приликом вршења послова мора носити легитимацију и овлашћења за вршење уговорених услуга. Полицијски службеници имају право на проверу легитимације, а детектив је дужан да им да на увид. Детективску легитимацију издаје Министарство унутрашњих послова детективу, односно лицу које је положило стручни испит и завршио приправнички стаж у трајању од 6 месеци.

У складу са Законом о детективској делатности, коришћење ватреног оружја од стране детектива  је прописано у члану 15 и члану 16 овог закона. Детектив може добити дозволу за ношење  ватреног оружја у складу са законом којим се  уређује оружје и муниција. Правна лица за детективску делатност не могу поседовати оружје! Како се наводи у члану 16, детектив може употребити оружје и физичку силу искључиво у сврху заштите сопственог живота, уколико је то једини начин да се одбрани. Такође, детектив је дужан да пружи прву помоћ повређеном лицу против кога је употребио оружје или физичку силу. О употреби оружја детектив, правно лице или предузетник за детективску делатност су дужни да обавесте надлежну полицијску управу.

Сагласно члановима 18. и 19. Закона о детективској делатности,  закон је утврдио обавезу детектива који у току вршења посла сазна за кривично дело за које се гони по службеној дужности, дужан је да о томе обавести полицију или надлежног јавног тужиоца.

Сходно одредбама члана 22.закона, надзор над спровођењем овог закона врши МУП. 

Овлашћени полицијски службеници МУП-а имају право да проверавају чување, ношење и коришћење ватреног оружја, као и психофизичке способности детектива, и право на многе друге ненајављене и непосредне увиде у радње које врше детективи.(члан 23) Такође, полицијски службеници, имају право да забране вршење детективске делатности лицу које врши послове,у складу са законом о детективској делатности, члан 24:

1. Без лиценце или овлашћења;
2. Без закљученог уговора;
3. На нестручан и непрофесионалан начин који може проузроковати штету или опасност за корисника, детектива или треће лице;
4. Супротно налогу да обављање делатности, односно вршење послова у складу са овим законом.

Законска решења предвиђају подељену надлежност за вођење обавезних евиднција из области детективске делатности. У складу са чланом 27. Закона, Министарство унутрашњих послова води евиденцију о издатим лиценцама за обављање детективске делатности; лиценцама за обављање детективских послова; спроведеној стручној обуци и оспособљавању; о положеном стручном испиту; издатим легитимацијама за детективе, као и дозволама за ношење оружја за детективе.

Чланом 30. Закона, прописана је обавезе да се подаци прикупљени у вршењу дететкивских послова(делатности), не смеју користити у друге сврхе, не могу се уступати трећим лицима, нити се смеју објављивати јавно, изузев ако није другачије прописано или уговорено. Правно лице или предузетник за детективску делатност, као и детективи, дужни су да у складу са законом и дугим прописима којима се уређује тајност података, чувају као тајну све податке које сазнају у вршењу послова. Они ту обавезу имају и по престанку вршења послова.

Казненим одредбама Закона о детективској делатности предвиђене су новчане казне за непоштовање законских одредби , које се крећу у распону од 100.000 до 1,000.000 динара (важи за правно лице за детективску делатност), 50.000 до 500.000 динара (предузетник за детективску делатност) и 5.000 до 50.000 динара (детектив).

Литература

• Беговић, Антон (1989). Концепција и систем општенародне одбране и друштвене самозаштите (1989 изд.). Београд: Пословна политика Београд. стр. 9—20.