Привремена аутономна зона

Теоријски концепт привремених аутономних зона (енгл. Temporary Autonomous Zones, скраћено TAZ) је формулисао Хаким Беј у својој познатој књизи "ТАЗ: Привремена аутономна зона, онтолошка анархија, поетски тероризам". Концепт TAZ је заснован на пиратским утопијама, а снажно је утицао на савремени сквотерски покрет и покрет илегалних журки почетком 1990-их година.

Његов главни мотив за успостављање привремених аутономних зона је претпостављена немогућност успостављања трајних аутономних зона (тј. потпуно слободног друштва) због следећих разлога. Прво, јер не жели чекати утопију која би могла бити остварена тек у далекој будућности: “рећи да нећемо бити слободни док сви нису слободни значи ... унапред се одредити као губитник”. Други разлог је његово неповерење у Револуцију (са великим Р) пошто ни једном досадашњом револуцијом није успостављено слободно друштво: “Ова визија заживи само у тренутку побуне, али чим револуција победи и држава се врати, сан и идеал су већ напуштени.” Он се зато окреће побуни (инсурекцији) која је уједно и средство и циљ - живети што слободније – и тако укида противречност између далеког циља и заобилазних путева за његово остварење, карактеристичну за утопије 19. и прве половине 20. века. За разлику од Револуције која тежи трајном стању, побуна је привремена и представља врхунац искуства изван стандарда свакодневне свести, па “такви интензивни моменти дају облик и значење животу као целини”. Као нама близак пример ове тврдње, можемо навести студентске демонстрације 1996/1997 које су попримиле форму тромесечног уличног карневала. Трећи и последњи Бејев разлог су тренутне историјске околности у којима би сваки директан сукоб са државом био погубан: “Апсолутно ништа, осим бескорисног мучеништва, не може проистећи из таквог директног судара”.

Карактеристике ТАЗ:

• привременост тј. чињеница да се не инсистира на трајности по сваку цену. Хаким Беј каже: “ТАЗ је као устанак који не удара директно на државу, герилска операција која ослобађа подручје (земље, времена, маште) а затим се распршује како би се поново успоставио другде пре него што га држава успе разбити”.

• релативна невидљивост. Пошто је модерна држава, сматра Беј, заинтересована првенствено за симулацију, а тек потом за суштину, многи су ТАЗ-ови опстали прилично дуго времена једноставно зато што нису побудили пажњу спектакла, што их није било могуће дефинисати у његовим терминима: “Можда су неки мали ТАЗ-ови потрајали и цео животни век својих учесника јер су прошли незапажени, јер се никад нису сусрели са агентима спектакла, никада се нису појавили изван света стварног живота, невидљивог агентима симулације”. Беј препоручује да се ТАЗ уздржи од насиља, јер његова највећа снага лежи у невидљивости: “у већини случајева најбоља и најрадикалнија тактика је одбити укљуичти се у насиље спектакла, повући се из простора симулације, нестати”.

• мрежна структура. Беј дефинише мрежу као “тоталитет свих информација и комуникацијског протока”. Неки од тих протока су ограничени на разне елите, што мрежи даје хијерархијски аспект, па се унутар мреже развијају и контра-мреже, које Беј још назива и “wеб” тј. “нити” (за разлику од “нетwорк” мреже), које функционишу на отвореним, хоризонталним принципима и које се повремено користе за илегалне, побуњеничке, активности. Под мрежом се не мисли само на интернет, већ и на информације које се преносе усмено (од уста до уста), писмено (леци, фанзини), итд. Обзиром да ТАЗ-ови непрестано нестају и опет се јављају на другом месту, мреже информација су од пресудног значаја за њихов континуитет.

• одбацивање нуклеарне породице. Насупрот породици која је затворена генетиком, обележена мушкарчевим поседовањем жене и хијерархијом, Беј се залаже за палеолитску хорду која се у овом случају конституише као група афинитета. Беј овде налази инспирацију у кинеском Тонгу, унутар ког учествују људи заједничких интереса на принципима узајамне помоћи. Беј препоручује Тонг као концепт за све маргинализоване група, посебно оне које “радосно укључују илегалност (уживаоци марихуане, сексуални јеретици, побуњеници) или радикалну необичност (нудисти, пагани, поставангардни уметници)”.

• музика као организациони принцип, тј. фестивалски дух. ТАЗ је пре свега фестивал (журка, свирка, светковина) који музиком слави радост живота наспрам мртвила и сивила бирократије и њених статута и закона.

Што се тиче трајања и просторне величине ТАЗ-а, ту не постоје никаква стриктна ограничења. Величина ТАЗ-а није битна већ спонтаност и непосредни међуљудски односи.

Спољашње везе

• Хаким Беј: Привремене аутономне зоне Архивирано на сајту Wayback Machine (10. март 2007) (na srpskom)