Процесивност
У молекуларној биологији и биохемији, процесивност је способност ензима да катализује „консекутивне реакције без отпуштања свог супстрата“.[1]
На пример, процесивност је просечан број нуклеотида који дода ензим полимераза, као што је ДНК полимераза, по асоцијацији/дисасоцијацији темплета. ДНК полимеразе које узимају учешћа у ДНК репликацији су високо процесивне, док оне које врше ДНК поправку имају ниску процесивност. Пошто је везивање полимераза за темплет корак који ограничава брзину ДНК синтезе, свеукупна брзина ДНК репликације током С фазе ћелијског циклуса зависи од процесивности ДНК полимераза које изводе репликацију. Протеини ДНК стеге су интегралне компоненте ДНК репликационе машинерије које својим дејством повећавају процесивност асоцираних полимераза. Поједне полимеразе додају преко 50.000 нуклеотида на растући ланац ДНК пре дисоцијације од темплетног ланца, те је њихова репликациона брзина и до 1.000 нуклеотида у секунди.
Референце уреди
- ^ Берг ЈМ, Тyмоцзко ЈЛ, Стрyер L (2002). „Сецтион 27.4 ДНА Реплицатион оф Ботх Страндс Процеедс Рапидлy фром Специфиц Старт Ситес”. Биоцхемистрy (5тх изд.). Неw Yорк: W Х Фрееман.
Литература уреди
- Wатсон ЈД, Бакер ТА, Белл СП, Ганн А, Левине M, Лосицк Р. (2004). Молецулар Биологy оф тхе Гене 5тх ед. Бењамин Цуммингс: Цолд Спринг Харбор Лабораторy Пресс.