Програм Восток
Програм Восток (рус. Восто́к, Оријент или Исток) био је совјетски пројекат људских свемирских летова са циљем стављања првог совјетског грађанина у ниску Земљину орбиту и његовог безбедног повратка.[1] Конкуришући америчким пројекту Меркур, програму Восток је успело да 12. априла 1961. године у орбиту постави првог човека у свемиру, Јурија Гагарина, на Востоку 1. Капсула Восток развијена је од шпијунског сателитског пројекта Зенит, а његова лансирна ракета је прилагођена од постојећег дизајна интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) Р-7 Семјорка. Име „Восток” третирало се као поверљива информација све док Гагаринов лет није први пут јавно обелодањен светској штампи.
Програм је извео шест свемирских летова са посадом између 1961. и 1963.[1] Најдужи лет трајао је скоро пет дана, а последња четири лансирана су у паровима, у размаку од једног дана. То је премашило демонстриране могућности пројекта Меркур у погледу најдужег лета од нешто више од 34 сата, и појединачних мисија.
Восток су наследила два лета програма Воскход 1964. и 1965, који су користили модификације капсуле Восток за троје и двоје људи, и већу ракету за лансирање.
Избор и обука космонаута
уредиДо јануара 1959. Совјети су започели припреме за људски лет у свемир.[2] Лекари совјетског ваздухопловства инсистирали су на томе да потенцијални кандидати за космонауте буду квалификовани пилоти ваздухопловства, тврдећи да ће они имати релевантне вештине попут изложености већим г-силама, као и искуство избацивања седишта; такође су Американци изабрали Меркјури седморицу у априлу 1959. године, сви од којих су имали ваздухопловно искуство.[2] Кандидати су морали да буду интелигентни, способни да подносе ситуације високог стреса и у доброј физичкој форми.[3]
Главни дизајнер совјетског свемирског програма, Сергеј Корољов, одлучио је да космонаути морају бити мушкарци, стари између 25 и 30 година, не виши од 1,75 метара и тешки не више од 72 килограма.[4] Коначне спецификације за космонауте одобрене су у јуну 1959. До септембра су започети интервјуи са потенцијалним космонаутима. Иако пилотима није било речено да постоји могућност лета у свемир, један од лекара задужених за поступак селекције веровао је да су неки пилоти то закључили.[4] Нешто више од 200 кандидата прошло је кроз процес интервјуа, а до октобра је спроведен низ захтевних физичких тестова на онима који су преостали, попут изложености ниским притисцима и теста у центрифуги.[5] До краја 1959. године одабрано је 20 мушкараца. Корољов је инсистирао на већој групи од НАСА-иног астронаутског тима од седам.[5] Од ових 20, пет их је било изван жељеног узраста; стога је старосни захтев био ублажен. За разлику од НАСА-ине астронаутске групе, ову групу нису искључиво чинили искусни пилоти; Бељајев је био најискуснији са 900 сати лета. Совјетске свемирске летелице биле су аутоматизованије од америчких, па није било потребно значајно пилотско искуство.[6]
Дана 11. јануара 1960, совјетски врховни маршал ваздухопловства Константин Вершинин одобрио је планове за успостављање Центра за обуку космонаута, чија би искључива сврха била припрема космонаута за њихове предстојеће летове; у почетку би објекат имао око 250 запослених.[5] Вершинин је доделио већ чувеном авијатичару Николају Каманину да надгледа операције у овој инсталацији. До марта, већина космонаута стигла је центар за обуку. Вершинин је одржао поздравни говор 7. марта, и присутни су формално примљени у групу космонаута.[3] Средином јуна свих двадесет било је стално стационирано у центру. У марту су космонаути започели свакодневни режим тренинга, и пратили су предавања са темама попут ракетних свемирских система, навигације, геофизике и астрономије.
Због ограничења простора почетног објекта, космонаути и особље пресељени су у нови објекат у Звезданом граду (тада познатом као Зелени), који је био дом руског програма обуке космонаута више од 60 година. Пресељење се званично одвило 29. јуна 1960.[7]
Вангардских шест
уредиУ Громовом институту за истраживање летова изграђен је симулатор свемирских летелица, назван ТДК-1. Због неефикасности обуке свих 20 космонаута у симулатору, одлучено је да се одабере њих шесторо који ће проћи убрзану обуку.[8] Одлукиа о овој групи, која је постала позната као Вангуардска шесторка, донета је 30. маја 1960. године, а у почетку су је чинили Гагарин, Карташов, Николајев, Поповић, Титов и Варламов.[8] Алексеј Леонов се присећа да су ових шест кандидата били најнижи у групи од 20.[9]
У јулу, убрзо након пресељења у Звездан град, двоје од шесторице замењено је из медицинских разлога. Прво, током центрифужног теста на 8 г, Карташов је доживео нека унутрашња оштећења, узрокујући мања крварења на леђима.[10] Упркос Гагариновим захтевима да остане, лекари су одлучили да се Карташов уклони из шесточлане групе. Касније у јулу, Варламов је има пливачку несрећу. Током зарањања у језеро у близини центра за обуку, он је ударио главом у дно, повредивши вратни пршљен.[11][12] Тако су до краја јула Вангуардску шесторку чинили: Гагарин, Биковскиј, Нељубов, Николајев, Попович и Титов.[8]
До јануара 1961. године, ова шесторица је окончала падобрански и опоравни тренинг, као и тродневне режиме у симулаторима.[13] Њих шесторо је 17. јануара учествовало на завршним испитима, укључујући време проведено у симулатору и писмени тест. На основу ових резултата, комисија, коју је надзирао Каманин, препоручила је употребу космонаута са следећим редоследом: Гагарин, Титов, Нељубов, Николајев, Биковскиј, Поповић.[13] У овој фази Гагарин је био несумњиви фаворит за првог човека у свемиру, не само на основу испита, већ и по неформалном вршњачком оцењивању.[14]
Референце
уреди- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 77. ИСБН 86-331-2112-3.
- ^ а б Сиддиqи, стр. 243
- ^ а б Сиддиqи, стр. 247
- ^ а б Сиддиqи, стр. 244
- ^ а б в Сиддиqи, стр. 245
- ^ Сиддиqи, стр. 246
- ^ Сиддиqи, стр. 248
- ^ а б в Сиддиqи, стр. 249
- ^ Бургесс анд Халл, п.100
- ^ Бургесс анд Халл, п.101; анд Сиддиqи, п.249
- ^ Сиддиqи, стр. 249
- ^ фор а детаилед аццоунт оф тхис инцидент, сее Бургесс анд Халл, п.102-107
- ^ а б Сиддиqи, стр. 261
- ^ Сиддиqи, стр. 262
Литература
уреди- Асиф. А. Сиддиqи (2000). Цхалленге то Аполло: Тхе Совиет Унион анд тхе Спаце Раце, 1945-1974. НАСА. СП-2000-4408. Парт 1 (паге 1-500), Парт 2 (паге 501-1011).
- Цолин Бургесс, Реx Халл (2. 6. 2010). Тхе фирст Совиет цосмонаут теам: тхеир ливес, легацy, анд хисторицал импацт. Праxис. стр. 356. ИСБН 0-387-84823-1.
- Реx Халл, Давид Схаyлер (18. 5. 2001). Тхе роцкет мен: Восток & Воскход, тхе фирст Совиет маннед спацефлигхтс. Спрингер. стр. 350. ИСБН 1-85233-391-X.
- Билстеин, Рогер Е. (1996). Стагес то Сатурн: А Тецхнологицал Хисторy оф тхе Аполло/Сатурн Лаунцх Вехицлес. Wасхингтон: Сциентифиц анд Тецхницал Информатион Бранцх, Натионал Аеронаутицс анд Спаце Администратион. ИСБН 0-16-048909-1.
- Бургесс, Цолин; Кате Доолан; Берт Вис (2003). Фаллен Астронаутс: Хероес Wхо Диед Реацхинг фор тхе Моон. Линцолн: Университy оф Небраска Пресс. ИСБН 0-8032-6212-4.
- Брзезински, Маттхеw (2007). Ред Моон Рисинг: Спутник анд тхе Хидден Ривалриес тхат Ингнитед тхе Спаце Раце. Неw Yорк: Тимес Боокс, Хенрy Холт анд Цомпанy. ИСБН 978-0-8050-8147-3.
- Бурроwс, Wиллиам Е. (1998). Тхис Неw Оцеан: Тхе Сторy оф тхе Фирст Спаце Аге. Неw Yорк: Рандом Хоусе. ИСБН 978-0-679-44521-0. АСИН 0679445218.
- Цадбурy, Деборах (2006). Спаце Раце: Тхе Епиц Баттле Бетwеен Америца анд тхе Совиет Унион фор Доминанце оф Спаце
. Неw Yорк: Харпер Цоллинс Публисхерс. ИСБН 978-0-06-084553-7. - Цхаикин, Андреw (1994). А Ман он тхе Моон: Тхе Триумпхант Сторy оф тхе Аполло Спаце Програм. Неw Yорк: Пенгуин Боокс. ИСБН 0140272011.
- Цорнwелл, Јохн (2003). Хитлер'с Сциентистс: Сциенце, Wар, анд тхе Девил'с Пацт. Неw Yорк: Викинг Пресс. ИСБН 0-670-03075-9.
- Даллек, Роберт (2003). Ан Унфинисхед Лифе: Јохн Ф. Кеннедy, 1917–1963. Бостон: Литтле, Броwн анд Цомпанy. ИСБН 0-316-17238-3.
- Давид, Леонард (2019). Моон Русх. Симон анд Сцхустер..
- Гаинор, Цхрис (2001). Арроwс то тхе Моон: Авро'с Енгинеерс анд тхе Спаце Раце. Бурлингтон, Онтарио: Апогее Боокс. ИСБН 1-896522-83-1. Архивирано из оригинала 23. 7. 2008. г. Приступљено 2. 8. 2019.
- Гатланд, Кеннетх (1976). Маннед Спацецрафт, Сецонд Ревисион. Неw Yорк, НY, УСА: Мацмиллан Публисхинг Цо., Инц. стр. 100–101. ИСБН 0-02-542820-9.
- Халл, Реx; Давид Ј. Схаyлер (2001). Тхе Роцкет Мен: Восток & Воскход, Тхе Фирст Совиет Маннед Спацефлигхтс. Неw Yорк: Спрингер–Праxис Боокс. ИСБН 1-85233-391-X.
- Халл, Реx; Давид Ј. Схаyлер (2003). Соyуз: А Универсал Спацецрафт. Неw Yорк: Спрингер–Праxис Боокс. ИСБН 1-85233-657-9.
- Хардестy, Вон; Гене Еисман (2007). Епиц Ривалрy: Тхе Инсиде Сторy оф тхе Совиет анд Америцан Спаце Раце . Фореwорд бy Сергеи Кхрусхцхев. Wасхингтон: Натионал Геограпхиц Социетy. ИСБН 978-1-4262-0119-6.
- Харфорд, Јамес Ј. (1997). Королев: Хоw Оне Ман Мастерминдед тхе Совиет Дриве то Беат Америца то тхе Моон (1 изд.). Неw Yорк: Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 0-471-14853-9.
- Хепплеwхите, Т.А. (1999). Тхе Спаце Схуттле Децисион: НАСА'с Сеарцх фор а Реусабле Спаце Вехицле. Wасхингтон, DC: НАСА.
- Јонес, Ериц M. (1. 1. 2010). „Аполло 11 Лунар Сурфаце Јоурнал”. Аполло Лунар Сурфаце Јоурнал. Интернет. Архивирано из оригинала 16. 01. 2012. г. Приступљено 15. 8. 2010.
- Крафт, Цхрис; Јамес Сцхефтер (2001). Флигхт: Мy Лифе ин Миссион Цонтрол. Неw Yорк: Дуттон. ИСБН 0-525-94571-7.
- Мурраy, Цхарлес; Цатхерине Блy Цоx (1990). Аполло: Тхе Раце то тхе Моон. Неw Yорк: Тоуцхстоне (Симон & Сцхустер). ИСБН 0-671-70625-X. „Тхе линк ис то тхе 2004 едитион, пагес диффер, бут цонтент тхе саме.”
- Паррy, Дан (2009). Моонсхот: Тхе Инсиде Сторy оф Манкинд'с Греатест Адвентуре. Цхатхам, Унитед Кингдом: Ебурy Пресс. ИСБН 978-0-09-192837-7.
- Пекканен, Саадиа M. "Говернинг тхе Неw Спаце Раце." АЈИЛ Унбоунд 113 (2019): 92-97. онлине, роле оф интернатионал лаw.
- Полмар, Норман; Тимотхy M. Лаур (1990). Стратегиц Аир Цомманд: Пеопле, Аирцрафт, анд Миссилес (2 изд.). Балтиморе: Наутицал анд Публисхинг Цомпанy оф Америца. ИСБН 0-933852-77-0.
- Пооле, Роберт (2008). Еартхрисе: Хоw Ман Фирст Саw тхе Еартх. Неw Хавен, Цоннецтицут: Yале Университy. ИСБН 978-0-300-13766-8.
- Портрее, Давид С.Ф. (март 1995). „Парт 1: Соyуз”. Мир Хардwаре Херитаге. Референце Публицатион. НАСА Референце Публицатион 1357. 95. Хоустон ТX: НАСА. стр. 23249. Бибцоде:1995СТИН...9523249П.
- Сцхефтер, Јамес (1999). Тхе Раце: Тхе унценсоред сторy оф хоw Америца беат Руссиа то тхе Моон . Неw Yорк: Доубледаy. ИСБН 0-385-49253-7. „исбн:0385492537.”
- Сцхмитз, Давид Ф. (1999). „Цолд Wар (1945–91): Цаусес”. Ур.: Wхитецлаy Цхамберс, Јохн. Тхе Оxфорд Цомпанион то Америцан Милитарy Хисторy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-507198-0.
- Сеаманс, Роберт C., Јр. (1967). „Финдингс, Детерминатионс Анд Рецоммендатионс”. Репорт оф Аполло 204 Ревиеw Боард. НАСА Хисторy Оффице.
- Сиддиqи, Асиф А. (2003). Спутник анд тхе Совиет Спаце Цхалленге. Гаинесвилле: Университy Пресс оф Флорида. ИСБН 0-8130-2627-X.
- Сиддиqи, Асиф А. (2003). Тхе Совиет Спаце Раце wитх Аполло. Гаинесвилле: Университy Пресс оф Флорида. ИСБН 0-8130-2628-8.
- Стоцкер, Јеремy (2004). Бритаин анд Баллистиц Миссиле Дефенце, 1942–2002. Лондон: Франк Цасе. стр. 12—24. ИСБН 0-7146-5696-8.
- Турнхилл, Региналд (2004). Тхе Моонландингс: Ан Еyеwитнесс Аццоунт. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-81595-9.
- Первушин, Антон (2011). 108 минут, изменившие мир. Эксмо. ИСБН 978-5-699-48001-2. (Антон Первусхин. 108 минутес wхицх цхангед тхе wорлд)
Спољашње везе
уреди
- Korabl & Vostok Diary Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2019)