Распеће или разапињање представља древну методу погубљења која се изводила причвршћивањем осуђене особе — било везањем било клиновима — на дрвену подлогу, најчешће у облику крста — те њеним остављањем да умре од глади и дехидрације.

Римско разапињање Исуса

Разапињање се често практиковало у Старом вијеку — од стране Персијанаца, Селеукида, Картагињана и Римљана. Казну разапињањем је у Риму године 337. укинуо цар Константин I у знак поштовања према Исусу Христу — најпознатијој од свих жртава разапињања.[1][2] Након тога се разапињање користило готово искључиво у не-хришћанским земљама, од чега је најпознатији Јапан у доба Токугавиног шогуната. Данас се очувало једино у казненом законодавству Ирана.

Одређене хришћанске заједнице понекад практикују ритуално разапињање у којима распете особе одају почаст Христу настојећи да се поистовјети с његовим патњама, а за што су најпознатији примјер Филипини.

Најпознатија референца на разапињање јесте распеће које представља важан симбол за католике, православце, оријенталне хришћане, с тиме да протестанти преферирају кориштење крста без Исусовог тијела на њему.

Детаљи уреди

 
Распеће Светог Петра

Распеће се често радило да би се терорисало и одвраћало присутне од чињења сличних преступа. Жртве су остављане распете и после смрти као упозорење. Само распеће је чињено да би се омогућила спора и болна смрт.

Референце уреди

  1. ^ Енцyцлопæдиа Британница. „Енцyцлопаедиа Британница Онлине: цруцифиxион”. Британница.цом. Приступљено 19. 12. 2009. 
  2. ^ „Цруцифиxион”. Мб-софт.цом. Архивирано из оригинала 01. 04. 2008. г. Приступљено 19. 12. 2009. 

Види још уреди

Спољашње везе уреди