Руководство

Руководство је истраживачка област и практична вештина која прати способност индивидуе или организације да „води” или предводи друге индивидуе, тимове, или целокупне организације. Специјалистичка литература разматра различита гледишта, упоређује источни и западни приступ руководству, а исто тако (на Западу) америчке и европске приступе. Академско окружење САД дефинише руководство као „процес друштвеног утицаја у коме особа може да ангажује помоћ и подршку других у остваривању заједничког задатка”.^[1]^[2]

Студије руководства су проивеле теорије које укључују својства,^[3] ситуационе интеракције, функције, понашања,^[4] моћи, визије и вредности,^[5] харизме, савести^[6]^[7] и интелигенције,^[8] између осталих.^[2]

Руководство је утицај и процес утицаја на људе, на начин да они спремно и полетно теже ка остварењу скупних циљева. Вођењем се настоји да се постигне да запослени раде поуздано и горљиво. Најважнији чинилац руководства јесте сам вођа који се поставља на чело како би подстакнуо друге да остваре постављене циљеве.^[9]^[10]

Основно начело руководства

С обзиром да људи настоје да следе оне који им, према њиховом мишљењу, нуде средства за задовољење њихових властитих циљева, то значи да што више менаџери разумеју оно што мотивише подређене и како та мотивација делује, те што више у произвођењу својих акција користе то разумевање, то ће, веројатно, бити успешнији као вође.^[11]

Вештине руководства

способност успешног и одговорног кориштења моћи (без злоупотребе)
способност разумевања да људска бића имају различите мотиве
способност инспирирања
способност подстицања мотивације.

Стилови руководства

Сваки менаџер мора имати свој стил вођства и сам одлучује на који ће начин водити организацију. Избор стила вођства зависи од:

карактеристика вође
сила које долазе од подређених
сила које дефинишу ситуацију.

Ситуацијски (контингенцијски) приступ руководству

Успешност вођства се темељи на факторима шире радне заједнице и стога је тешко рећи који стил вођства је најбољи. Стил вођства зависи од конкретне ситуације. Два су се научника највише бавила овим приступом, Фред Фидлер и Робер Хаус.

Фидлеров ситуацијски приступ

Фидлер сматра да људи постају вође не само због особних карактеристика већ и због различитих ситуацијских чиниоца, те интеракције између вође и чланова групе.^[12]^[13] Он предлаже два стила вођства:

Стил који је оријентисан на задатак
Стил који је оријентисан на добре међуљудске односе.

Фидлер је идентификовао три критичне димензије које могу помоћи при одабиру најуспешнијег стила вођства. То су:^[14]

позиција моћи
- ступањ до којег моћ позиције омогућује вођи придобивање чланова групе на слагање с његовим смером → организацијски ауторитет.
структура задатка
- ступањ до којег задатак може бити јасно дефиниран.
- ступањ до којег се људи могу сматрати одговорнима за тај задатак.
односи вође и чланова групе
- најважнија димензија, јер се односи на ступањ до којега чланови групе симпатизирају, верују му и спремни су га следе.

Теорија пута до циља

Хаус сматра да је основна функција вође да појасни и постави циљеве, те да помогне подређенима да пронађу најбољи пут за досезање циљева и уклањање препрека на том путу. Бит ове теорије је да вођа утиче на пут између понашања и циљева. То се може постићи:

дефинисањем позиција и улога
уклањањем препрека постигнућу
придобивањем помоћи чланова скупине у постављању циљева
подстицањем скупне кохезије
смањивањем стреса и вањске контроле.

Ова теорија такође није дала одговор који стил водства је најбољи. Дефинише четири стила водства:

подржавајуће водство
- разматра потребе запослених и ствара угодну организацијску климу.
партиципативно водство
- подређени могу утјецати на одлуке надређених (резултира повећаном мотивацијом).
инструментално водство
- даје подређенима смернице и шта се од њих очекује.
водство оријентирано на постигнуће
- постављање изазовних циљева, тражење побољшаних резултата и поверење да ће подређени остварити високе циљеве.

Референце

^ Цхемерс 1997.
^ ^а ^б Цхин, Рогер (2015). „Еxамининг теамwорк анд леадерсхип ин тхе фиелдс оф публиц администратион, леадерсхип, анд манагемент”. Теам Перформанце Манагемент. 21 (3/4): 199—216. дои:10.1108/ТПМ-07-2014-0037.
^ Лоцке ет ал. 1991
^ Голдсмитх Марсхалл, "Леадерс Маке Валуес Висибле", 2016
^ Рицхардс & Енгле, 1986, п. 206
^ Арвеy, Р. D.; Ротундо, M.; Јохнсон, W.; Зханг, З.; МцГуе, M. (2006). „Тхе детерминантс оф леадерсхип роле оццупанцy: Генетиц анд персоналитy фацторс”. Тхе Леадерсхип Qуартерлy. 17: 1—20. ЦитеСеерX 10.1.1.333.3080  . дои:10.1016/ј.леаqуа.2005.10.009.
^ Јудге, Т. А.; Боно, Ј. Е.; Илиес, Р.; Герхардт, M. W. (2002). „Персоналитy анд леадерсхип: А qуалитативе анд qуантитативе ревиеw”. Јоурнал оф Апплиед Псyцхологy. 87 (4): 765—780. ПМИД 12184579. дои:10.1037/0021-9010.87.4.765.
^ Лорд, Р. Г.; Де Вадер, C. L.; Аллигер, Г. M. (1986). „А мета-аналyсис оф тхе релатион бетwеен персоналитy траитс анд леадер перцептионс: Ан апплицатион оф валидитy генерализатион процедурес”. Јоурнал оф Апплиед Псyцхологy. 71 (3): 402—410. дои:10.1037/0021-9010.71.3.402.
^ Таггер, С.; Хацкетт, Р.; Саха, С. (1999). „Леадерсхип емергенце ин аутономоус wорк теамс: Антецедентс анд оутцомес”. Персоннел Псyцхологy. 52 (4): 899—926. дои:10.1111/ј.1744-6570.1999.тб00184.x.
^ Смитх, Ј. А.; Фоти, Р. Ј. (1998). „А паттерн аппроацх то тхе студy оф леадер емергенце”. Тхе Леадерсхип Qуартерлy. 9 (2): 147—160. дои:10.1016/с1048-9843(98)90002-9.
^ Wеихрицх, Коонтз: Менеџмент, МАТЕ, Загреб
^ Wитзел, Морген (2005). Енцyцлопедиа оф Хисторy оф Америцан Манагемент. Тхоеммес Цонтинуум. стр. 157. ИСБН 978-1-84371-131-5.
^ „Фред Едwард Фиедлер”. Архивирано из оригинала 27. 07. 2011. г. Приступљено 2. 6. 2011.
^ Трахаир, Р. C. С. (1994). Фром Аристотелиан то Реаганомицс: А Дицтионарy оф Епонyмс wитх Биограпхиес ин тхе Социал Сциенцес. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 206. ИСБН 9780313279614.

Литература

Блаке, Р.; Моутон, Ј. (1964). Тхе Манагериал Грид: Тхе Кеy то Леадерсхип Еxцелленце. Хоустон: Гулф Публисхинг Цо.
Царлyле, Тхомас (1841). Он Хероес, Херо-Wорсхип, анд тхе Хероиц Хисторy. Бостон: Хоугхтон Миффлин. ИСБН 978-1-4069-4419-8.
Цхемерс, M. (1997). Ан интегративе тхеорy оф леадерсхип. Лаwренце Ерлбаум Ассоциатес, Публисхерс. ИСБН 978-0-8058-2679-1.
Фиедлер, Фред Е. (1967). А тхеорy оф леадерсхип еффецтивенесс. МцГраw-Хилл: Харпер анд Роw Публисхерс Инц.
Хеифетз, Роналд (1994). Леадерсхип wитхоут Еасy Ансwерс. Цамбридге, Массацхусеттс: Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-674-51858-2.
Хемпхилл, Јохн К. (1949). Ситуатионал Фацторс ин Леадерсхип. Цолумбус: Охио Стате Университy Буреау оф Едуцатионал Ресеарцх.
Херсеy, Паул; Бланцхард, Кен; Јохнсон, D. (2008). Манагемент оф Организатионал Бехавиор: Леадинг Хуман Ресоурцес (9тх изд.). Уппер Саддле Ривер, Неw Јерсеy: Пеарсон Едуцатион. ИСБН 978-0-13-017598-4.
Минер, Ј. Б. (2005). Организатионал Бехавиор: Бехавиор 1: Ессентиал Тхеориес оф Мотиватион анд Леадерсхип. Армонк: M. Е. Схарпе.
Спенцер, Херберт (1841). Тхе Студy оф Социологy. Неw Yорк: D. А. Апплетон. ИСБН 978-0-314-71117-5.
Титтеморе, Јамес А. (2003). Леадерсхип ат алл Левелс. Цанада: Боскwа Публисхинг. ИСБН 978-0-9732914-0-7.
Вроом, Вицтор Х.; Yеттон, Пхиллип W. (1973). Леадерсхип анд Децисион-Макинг. Питтсбургх: Университy оф Питтсбургх Пресс. ИСБН 978-0-8229-3266-6.
- Јаy W. Лорсцх (Спринг 1974) Боок Ревиеw: Леадерсхип анд Децисион Макинг бy Вроом & Yеттон, МИТ Слоан Манагемент Ревиеw 15(3): 100
Вроом, Вицтор Х.; Јаго, Артхур Г. (1988). Тхе Неw Леадерсхип: Манагинг Партиципатион ин Организатионс. Енглеwоод Цлиффс, Неw Јерсеy: Прентице-Халл. ИСБН 978-0-13-615030-5.
Ван Wормер, Катхерине С.; Бестхорн, Фред Х.; Кеефе, Тхомас (2007). Хуман Бехавиор анд тхе Социал Енвиронмент: Мацро Левел: Гроупс, Цоммунитиес, анд Организатионс. УС: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-518754-0.
Монтана, Патрицк Ј.; Бруце Х. (2008). Манагемент. Хауппауге, Неw Yорк: Баррон'с Едуцатионал Сериес, Инц. ИСБН 978-0-944740-04-0.
Сцхултз, Дуане П. Сцхултз, Сyднеy Еллен (2010). Псyцхологy анд wорк тодаy : ан интродуцтион то индустриал анд организатионал псyцхологy (10тх изд.). Уппер Саддле Ривер, Н.Ј.: Прентице Халл. стр. 171. ИСБН 978-0205683581.
Мурраy Хиеберт, Бруце Клатт, Тхе Енцyцлопедиа оф Леадерсхип: А Працтицал Гуиде то Популар Леадерсхип Тхеориес анд Тецхниqуес [1 ед.], 9780071363082, 0071363084, МцГраw-Хилл, 2000
Хадлеy Цантрил (1958) "Еффецтиве демоцратиц леадерсхип: а псyцхологицал интерпретатион", Јоурнал оф Индивидуал Псyцхологy 14: 128–38, анд пагес 139–49 ин Псyцхологy, Хуманисм анд Сциентифиц Инqуирy (1988) едитед бy Алберт Х. Цантрил, Трансацтион Боокс.
Хоусе, Роберт Ј. (1971). „А патх-гоал тхеорy оф леадер еффецтивенесс”. Административе Сциенце Qуартерлy. 16 (3): 321—339. ЈСТОР 2391905. дои:10.2307/2391905.
Хоусе, Роберт Ј. (1996). „Патх-гоал тхеорy оф леадерсхип: Лессонс, легацy, анд а реформулатед тхеорy”. Леадерсхип Qуартерлy. 7 (3): 323—352. дои:10.1016/С1048-9843(96)90024-7.
Леwин, Курт; Липпитт, Роналд; Wхите, Ралпх (1939). „Паттернс оф аггрессиве бехавиор ин еxперименталлy цреатед социал цлиматес”. Тхе Јоурнал оф Социал Псyцхологy: 271—301.
Киркпатрицк, Схеллеy А.; Лоцке, Едwин А. (1991). „Леадерсхип: До траитс маттер?” (ПДФ). Ацадемy оф Манагемент Еxецутиве. 5 (2). Архивирано из оригинала (ПДФ) 27. 06. 2010. г. Приступљено 01. 01. 2019.
Спиллане, Јамес П.; Халверсон, Рицхард; Диамонд, Јохн Б. (2004). „Тоwардс а тхеорy оф леадерсхип працтице”. Јоурнал оф Цуррицулум Студиес. 36 (1): 3—34. дои:10.1080/0022027032000106726.
Вроом, Вицтор; Стернберг, Роберт Ј. (2002). „Тхеоретицал Леттерс: Тхе персон версус тхе ситуатион ин леадерсхип”. Леадерсхип. 13 (3): 301—323. дои:10.1016/С1048-9843(02)00101-7.
Боурион, Цхристиан (2006). А Манагемент Сyстем Еxемпт фром Поwер: Леарнинг то Манаге wитх Цонсидератион фор Отхерс.. ИСБН 978-0-230-00218-0.
{{Ците боок| реф=харв|ласт=Блеицхер|фирст=Кнут|титле= Дас Конзепт Интегриертес Манагемент. 7. Ауфлаге. |лоцатион= Франкфурт/Неw Yорк |yеар=2004|исбн=978-3-593-37634-9
Левине, Стуарт Р.; Цром, Мицхаел А.; Царнегие, Дале (1993). Тхе леадер ин yоу: хоw то wин фриендс, инфлуенце пеопле, анд суццеед ин а цхангинг wорлд. Симон & Сцхустер. Неw Yорк. ИСБН 978-0-671-79809-3.
Неубергер, Осwалд (2002). Фüхрен унд фüхрен лассен. Вöллиг неубеарб. 6. Ауфлаге. УТБ. Стуттгарт. ИСБН 978-3-8252-2234-5.
Пинноw, Даниел Ф. (2005). Фüхрен - Wорауф ес wирклицх анкоммт. 5. Ауфлаге. Габлер. Wиесбаден. ИСБН 978-3-8349-0016-6.
Хорст-Јоацхим Рахн (2010). Ерфолгреицхе Теамфüхрунг. 6. вöллиг üберарб. Ауфлаге. Хамбург. ИСБН 978-3-937444-66-6.
Дерс. (2008). Персоналфüхрунг компакт. Еин сyстемориентиертер Ансатз. Олденбоург. Мüнцхен. ИСБН 978-3-486-58506-3.
Ханс-Јоацхим Рееб; Сиегфриед-Мицхаел Моерцхел (1992). Менсцхенфüхрунг. Практисцхес Хандбуцх фüр Воргесетзте ин дер Бундесwехр. Wалхалла, Регенсбург у.а. ИСБН 978-3-8029-6012-3.
Маx Граф зу Солмс (1932). Фüхрербестеллунг. (Бау унд Глиедерунг дер Менсцхенгруппен. Теил II). Леипзиг.
Стеинкеллнер, Петер (2005). Сyстемисцхе Интервентион ин дер Митарбеитерфüхрунг. Царл-Ауер-Верлаг. Хеиделберг. ИСБН 978-3-89670-347-7.
Wеиблер, Јüрген (2001). Персоналфüхрунг. Вахлен. Мüнцхен. ИСБН 978-3-8006-2675-5.
Wундерер, Ролф. Фüхрунг унд Зусамменарбеит. 5. Ауфлаге. Мüнцхен/Неуwиед. ИСБН 978-3-472-05250-0.

Спољашње везе

[FOOTNOTEChemers1997-1] Цхемерс 1997.

[Chin_2015-2] а ^б Цхин, Рогер (2015). „Еxамининг теамwорк анд леадерсхип ин тхе фиелдс оф публиц администратион, леадерсхип, анд манагемент”. Теам Перформанце Манагемент. 21 (3/4): 199—216. дои:10.1108/ТПМ-07-2014-0037.

[3] Лоцке ет ал. 1991

[4] Голдсмитх Марсхалл, "Леадерс Маке Валуес Висибле", 2016

[5] Рицхардс & Енгле, 1986, п. 206

[6] Арвеy, Р. D.; Ротундо, M.; Јохнсон, W.; Зханг, З.; МцГуе, M. (2006). „Тхе детерминантс оф леадерсхип роле оццупанцy: Генетиц анд персоналитy фацторс”. Тхе Леадерсхип Qуартерлy. 17: 1—20. ЦитеСеерX 10.1.1.333.3080  . дои:10.1016/ј.леаqуа.2005.10.009.

[Judge,_T.A._2002-7] Јудге, Т. А.; Боно, Ј. Е.; Илиес, Р.; Герхардт, M. W. (2002). „Персоналитy анд леадерсхип: А qуалитативе анд qуантитативе ревиеw”. Јоурнал оф Апплиед Псyцхологy. 87 (4): 765—780. ПМИД 12184579. дои:10.1037/0021-9010.87.4.765.

[Lord,_R.G._1986-8] Лорд, Р. Г.; Де Вадер, C. L.; Аллигер, Г. M. (1986). „А мета-аналyсис оф тхе релатион бетwеен персоналитy траитс анд леадер перцептионс: Ан апплицатион оф валидитy генерализатион процедурес”. Јоурнал оф Апплиед Псyцхологy. 71 (3): 402—410. дои:10.1037/0021-9010.71.3.402.

[9] Таггер, С.; Хацкетт, Р.; Саха, С. (1999). „Леадерсхип емергенце ин аутономоус wорк теамс: Антецедентс анд оутцомес”. Персоннел Псyцхологy. 52 (4): 899—926. дои:10.1111/ј.1744-6570.1999.тб00184.x.

[10] Смитх, Ј. А.; Фоти, Р. Ј. (1998). „А паттерн аппроацх то тхе студy оф леадер емергенце”. Тхе Леадерсхип Qуартерлy. 9 (2): 147—160. дои:10.1016/с1048-9843(98)90002-9.

[11] Wеихрицх, Коонтз: Менеџмент, МАТЕ, Загреб

[12] Wитзел, Морген (2005). Енцyцлопедиа оф Хисторy оф Америцан Манагемент. Тхоеммес Цонтинуум. стр. 157. ИСБН 978-1-84371-131-5.

[urlFred_Edward_Fiedler-13] „Фред Едwард Фиедлер”. Архивирано из оригинала 27. 07. 2011. г. Приступљено 2. 6. 2011.

[14] Трахаир, Р. C. С. (1994). Фром Аристотелиан то Реаганомицс: А Дицтионарy оф Епонyмс wитх Биограпхиес ин тхе Социал Сциенцес. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 206. ИСБН 9780313279614.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]