Википедија

Рвање слободним стилом

 

Рвање слободним стилом
Два човека у оружаним снагама САД, један из Америчког ратног ваздухопловства а други из Маринског корпуса, надмећу се у рвању слободним стилом.
ФоцусРвање
РодитељствоРазни интернационални рвачки стилови
Олимпијски спортДа, од 1904

Рвање слободним стилом је стил аматерског рвања који се практикује широм света. Заједно са грчко-римским, то је један од два стила рвања који су уврштени у олимпијске игре. Америчко рвање у средњим школама и колеџима одвија се по различитим правилима и назива се школско и колеџско рвање. Америчко универзитетско рвање за жене се одвија по правилима слободног стила.[1]

Рвање слободним стилом, као и колеџско рвање, воде порекло од catch-as-catch-can („ухвати како се ухватити може”) рвања. У оба стила крајњи циљ је бацање и прибијање противника на простирку, што резултира тренутном победом. За разлику од грчко-римског, слободно стилско и колегијално рвање допуштају употребу рвачевих или противникових ногу у нападу и одбрани. Рвање слободним стилом обједињује традиционалне технике рвања, џудоа и самбоа.

Према светском управљачком телу рвања, Уједињени свет рвања (енгл. United World Wrestling - UWW), рвање слободним стилом је један од шест главних облика аматерског такмичарског рвања које се данас међународно практикује. Осталих пет облика су грчко-римско рвање, захватање/потчињивачко рвање, рвање на плажи, панкратион, алиш/појасно рвање и традиционално/народно рвање.[2] Извршни одбор Међународног олимпијског комитета (МОК) препоручио је изостављање рвања као спорта са Олимпијских игара 2020, али МОК је одлуку касније поништио.

Историја уреди

 
Рвање слободним стилом је било олимпијски спорт од Олимпијских игара 1904. године у Сент Луису, Мисури.

Модерно рвање слободним стилом, према UWW (раније FILA), потиче из Велике Британије и Сједињених Држава под називом рвања „catch-as-catch-can”.[3] Ова форма рвања је била задобила посебну пажњу у Великој Британији, а варијанта развијена у Ланкаширу имала је посебан утицај на рвање у слободном стилу.[4] Овај стил рвања је стекао велику популарност на сајмовима и фестивалима током 19. века. У рвању слободним стилом оба такмичара започињу стојећи усправно, а затим је рвачи настоје да држе раме противника на земљи (познато као пад). Ако није постигнут пад, оба рвача настављају са борбом на земљи, и скоро су сви захвати и технике били дозвољени. Популарна је била и шкотска варијанта рвања у Ланкаширу, која би започела са оба рвача стојећи прса у прса, хватајући један другог закључаним рукама око тела и, ако није дошло до пада, меч би се настављао на тлу.[4] Поред тога, постојао је ирски стил оковратника и лакта, где су рвачи започињали на ногама, при чему су оба рвача хватала за оковратник супарника једном руком, а другом за лакат. Ако ниједан рвач није постигао пад, такмичари би наставили стојећи и на земљи све док се пад не оствари. Ирски имигранти су касније овај стил рвања пренели у Сједињене Државе, где је убрзо постао распрострањен, посебно због успеха рвачког првака Армије од Потомака, Џорџа Вилијама Флага из Вермонта.[4] Рвањем слободним стилом се бавило бар десетак америчких председника, укључујући Џорџа Вашингтона, Закарија Тејлора, Абрахама Линколна, Ендруа Џонсона, Јулисаза С. Гранта и Теодора Рузвелта.[3]

Због широко распрострањеног интересовања и поштовања за професионално грчко-римско рвање и његове популарности на многим међународним сусретима у Европи у деветнаестом веку, рвање слободним стилом (и рвање као аматерски спорт уопште) је тешко стекло место на континенту. Олимпијске игре 1896. године имале су само једну рвачку борбу, грчко-римски меч тешке категорије.[4] Рвање слободним стилом се први пут појавило као олимпијски спорт на Олимпијским играма у Сент Луису 1904. Свих 40 рвача који су учествовали на Олимпијским играма 1904. били су Американци. Олимпијске игре 1904. санкционисале су правила која се уобичајено користе за „ухватити-као-ухватити-можеш“, али су наметнула нека ограничења за опасна држања. Рвање у седам тежинских категорија — 47,6 кг (104,9 лб), 52,2 кг (115,1 лб), 56,7 кг (125,0 лб), 61,2 кг (134,9 лб), 65,3 кг (143,9 лб), 71,7 кг (15,7 кг, и више) од 71,7 кг (158 лб) — била је важна иновација на Летњим олимпијским играма.[3]

Борбе у рвању у деветнаестом веку биле су веома дуге, а посебно грчко-римски мечеви (где нису дозвољени захвати испод струка и коришћење ногу) могле су да трају чак осам до девет сати, а чак и тада је одлучивао само жребање.[5] У 20. веку су постављена временска ограничења за мечеве.[6] Више од четрдесет година у двадесетом веку, слободни стил и његов амерички пандан, колегијално рвање, нису имали систем бодовања који је одлучивао мечеве у одсуству пада. Увођење бодовног система од стране тренера рвања на Државном универзитету Оклахома Арта Грифита стекло је прихватање 1941. године, а утицало је и на међународне стилове. До 1960-их, међународне рвачке мечеве грчко-римским и слободним стилом бодовало је у тајности троје судија, који су коначну одлуку доносили подизањем обојених лопатица на крају меча. Др Алберт де Ферари из Сан Франциска који је постао потпредседник ФИЛА-е (сада УWW), лобирао је за видљив систем бодовања и правило за „контролисани пад“, које би признавало пад само када је офанзивни рвач урадио нешто да га изазове. Ти предлози су убрзо прихваћени на међународном нивоу у грчко-римском и слободном стилу.[7] До 1996. године, пре велике измене ФИЛА правила, међународни меч слободним стилом састојао се од два периода по три минута, са паузом од једног минута између периода.[6] У данашње време су најбоље резултате имају рвачи из постсовјетских држава, Ирана, Сједињених Држава, Бугарске, Кубе, Турске и Јапана. Александар Медвед из Белорусије освојио је 10 светских првенстава и три златне олимпијске медаље од 1964. до 1972. године.[8] Многи универзитетски рвачи су прешли на такмичење слободним стилом, посебно на међународном нивоу са великим успехом.[9]

У пролеће 2013. године, Међународни олимпијски комитет (МОК) је изгласао да се рвање избаци из основних спортова за летње Олимпијске игре које почињу 2020. године.[10] Као резултат ове вести рвачка заједница је започела масивну кампању како би поново успоставила спорт. Углавном онлајн група под називом 2020 визија предводи покрет. Имали су неколико кампања, као и странице на Фејсбуку и Твитеру које су шириле свест и прикупљале подршку за повратак рвања на Олимпијске игре. Они су имали циљ да прикупе 2.000.020 потписа (онлајн и ван мреже) у знак подршке повратку рвања на Олимпијске игре.[11] У септембру 2013. МОК је изгласао да дозволи повратак рвања на Олимпијске игре 2020. и 2024. као пробни спорт. Да би се ово постигло, УWW је направио неколико измена у правилима, као и измене у тежинским класама.[12] Разговара се и о променама униформи, као и променама такмичарске струњаче.

Референце уреди

  1. ^ „Гроwинг Wрестлинг: Wомен'с Цоллегиате Wрестлинг Ассоциатион”. Натионал Wрестлинг Цоацхес Ассоциатион. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 23. 6. 2020. 
  2. ^ „Фила Wрестлинг : сите де ла Фéдéратион Интернатионале дес Луттес Ассоциéес”. Архивирано из оригинала 14. 09. 2012. г. Приступљено 27. 12. 2019. 
  3. ^ а б в Интернатионал Федератион оф Ассоциатед Wрестлинг Стyлес. „Фреестyле Wрестлинг”. ФИЛА. Архивирано из оригинала 2011-07-11. г. Приступљено 2008-10-28. 
  4. ^ а б в г "Wрестлинг, Фреестyле" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1190, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996).
  5. ^ "Wрестлинг, Грецо-Роман" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1196, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996).
  6. ^ а б "Wрестлинг, Фреестyле" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1191, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996)
  7. ^ Деллингер, Боб. „Тхе Олдест Спорт”. Натионал Wрестлинг Халл оф Фаме анд Мусеум. Архивирано из оригинала 2007-07-03. г. Приступљено 2007-08-12. 
  8. ^ „Датабасе”. Архивирано из оригинала 2011-10-09. г. Приступљено 2021-11-20. 
  9. ^ "Wрестлинг, Фреестyле" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1193, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996).
  10. ^ „ИОЦ дропс wрестлинг фром 2020 Олyмпицс”. 12. 2. 2013. 
  11. ^ „Унтитлед Доцумент”. Архивирано из оригинала 2013-12-03. г. Приступљено 2015-03-26. 
  12. ^ „Wрестлинг гетс реинстатед фор 2020 Олyмпицс”. 8. 9. 2013. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Рвање слободним стилом на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rvanje_slobodnim_stilom&oldid=27676271”