Selen (biljka)
Селен (лат. Levisticum officinale) је биљка из фамилије Апиацеае. Она је позната под народним називима: љубчац, љупчац, љубачац, белестика, вележдин, велестика, лесандрина, милобуд, милодув, селим. Селен је једна од омиљених ароматичних биљака. Делови биљке ароматичног укуса и њихово етарско уље користе се у прехрамбеној индустрији као зачин.
| Селен | |
|---|---|
| |
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Племе: | |
| Род: | Левистицум |
| Врста: | L. оффицинале
|
| Биномно име | |
| Левистицум оффицинале | |
Порекло
уредиСелен је пореклом из Персије, одакле је раширен по читавој Европи. Нарочито га пуно има у Француској, Италији, Немачкој и др. У нашој земљи као мирисна, повртарска биљка, гаји се по баштама и двориштима.
Ботаничке особине
уредиСелен је зељаста вишегодишња биљка, интензивног раста. Корен је вертикалан, дуг 40-50 cm, вретенаст. Биљка у првој години образује розету крупног лишћа, а у другој години, и касније, разгранато, цевасто стабло, које је често високо преко 2 m. Листови су дугачки 50-60 cm, наизменично распоређени, голи, сјајни, двоструко перасти. Цваст је сложен штит. Штитови су многоцветни. Цветови су хермафродитни, жути. Цвета од јула до августа. Плод је спљоштени шизокарпијум, жућкастомрке боје. Маса 1.000 зрна је 3-7 g.
Семе задржава клијавост две године. Почетни развој клијанаца је спор, у првој години се формира само розета листова. У другој и наредним годинама вегетација почиње врло рано,већ у марту. Образовање стабла почиње крајем маја. Плодови сазревају неравномерно током јула, а пуно зрење се може очекивати почетком августа. Плод је склон осипању. Доњи листови увену после првих јесењих мразева. Иако није осетљив на мразеве, за гајење треба изабрати топлије положаје јер тада даје више етарског уља.
Хемијски састав и употреба
уредиСелен је ароматична биљка. Делови биљке ароматичног укуса и њихово етарско уље користе се у производњи ликера и конзервној индустрији (карактеристичан укус Магги коцке потиче од селена). Употребљава се етарско уље (Levistici radicis aetheroleum), корен (Levistici radix), плод (Levistici fructus), лист (Levistici folium), а ређе зелени изданак (Levistici herba). Сви делови биљке (и надземни и подземни) садрже етарско уље. Корен садржи 0,5-1%, надземни део са зеленим плодовима 0,15-0,45%, листови 0,08-0,24%, а зрели плодови 0,8-1,5% етарског уља.
Најзначајније је етарско уље добијено из корена. Етарско уље се састоји од фталида (70%), а осим тога садржи још терпинеол, карвакрол и сесквитерпене. Осим етарског уља корен садржи и кумарине, шећер, као и јабучну, ангеличну и кафену киселину. Корен селена је у многим фармакопејама официнална, јак је диуретик. Дрога корена је важан састојак чајних смеша диуретика (Species diuereticae), али се примењује и у облику тинктура. У народној медицини се користи против пробавних сметњи, поремећаја органа за варење и дисање. Служи као благо експекторантно средство. Благотворно делује на крвоток и рад бубрега. Листови се користе у домаћинству, као зачин и као додатак купкама. Петровић (1883) наводи да је селен даван против жутице.
| Особине | Садржај у % за квалитет | |
|---|---|---|
| Етарско уље, најмање | 0,7 | 0,4 |
| Корење са остацима стабљике и листова, највише | 5 | - |
| Корење дужине мање од 2 цм, највише | 5 | 10 |
| Други делови биљке, највише | 1 | 10 |
| Органске биљне нечистоће, највише | 1 | 2 |
| Органске (животињске) нечистоће, највише | - | 2 |
| Неорганске нечистоће | 1 | - |
| Влага, највише 15% | - | 2 |
| Пепео, највише 7% | - | - |
Паркинсон (1640) истиче да су наши преци користили боље сорте селена, које се данас не користе или се ретко користе, искључиво као зачин.
Гајење
уредиЗа гајење селена су погодна плодна, дубока, хумусна, средње везана земљишта. Иако није осјетљив на мразеве, за гајење треба изабрати топлије положаје јер тада даје више етарског уља. Тешка глиновита и пјесковита земљишта, као и подводна и плавна земљишта нису погодна. Потребно му је доста влаге, а гајењем на влажним теренима може се избећи заливање, јер корен узима воду и из дубљих слојева земљишта. Селен живи 6-8 година, али се у плантажи искоришћава само 3-5 година, јер се касније смањује принос листа и стабла, а корен постаје шупаљ. Пошто се плантаже одржавају 3-5 година, селен се гаји ван плодореда. Најбољи предусеви су ђубрене окопавине. Због заједничких болести и штеточина, после селена не треба гајити штитарице (мирођија, ангелика, ким, анис).
Органско ђубриво се уноси под предкултуру. Пре садње, односно сетве, треба унети (у облику минералних ђубрива) 100-120 kg П2О5, 140-150 kg К2О и 100-140 kg Н, на 35-40 cm дубине. Велика зелена маса селена износи више хранива из земљишта, па о прихрањивању треба и касније водити рачуна. Селен се прихрањује два пута годишње са 50-60kg/haН– први пут у пролеће, после кретања вегетације, а други пут крајем јула, након косидбе зелених делова. У јесен се приликом међуредне обраде унесе 70-80 kg/ha П2О5 и 60-80 kg/ha К2О. Микроелементи се дају заједно са прскањем ради заштите од болести и штеточина (4-6 пута са 3l/ha вуксала).[1]
Корен селена продире дубоко, па се земљиште у јесен оре на 35-40 cm дубине, а у пролеће изравна, дрља и ваља. Селен се размножава производњом расада на отвореном простору, директном сетвом семена или ређе дељењем корена. За производњу расада земљиште треба припремити тако да буде ситно мрвичасте структуре, а непосредно после сетве испрскати са 2-3 kg/ha прометрина С-50 за преемергентно сузбијање корова. За 1 ха потребно је 42000 до 55000 биљака, односно 1—1,5 кг семена за њихову производњу. Производња преко расада је скупа, па се усев заснива директном сетвом семена на сталном месту. Време сетве је март - април. За директну сјетву потребно је 6—8 кг/ха семена, сеје се на размаку 50—60 цм између редова, на дубини од 1—1,5 цм.
Селен се у периоду мировања може размножавати и дељењем бусена. Биљке старе 4—5 година исеку се на толико делова да на сваком буде и корен и пупољак. На формирање корена повољно утиче уклањање цветних стабала. Ако се то не уради, корен ће постати шупаљ, што квари квалитет. Корен се вади у јесен треће или четврте године. Из земље се ваде помоћу плуга. Извађено корење се очисти од земље и од остатка надземних делова, опере, а потом реже на 2—4 дела дужине 10—15 цм. Корење се суши на засењеном, промајном месту (таван) или у сушари. Од 4 кг свежег корена добија се 1 кг сувог. Очекивани принос суве дроге је 1500—2000 кг/ха.
Од приноса 6—8 т/ха свежег корена добија се 5—6 кг етарског уља. За производњу етарског уља из хербе, засад се одржава 4—6 година. Просечан принос листова је 4—6, а од тога се добије 2—4 етарског уља. Годишњи принос хербе јесте 10—20 т, од чега се добије 8—20 кг/ха етарског уља. Принос плодова је 400—600 кг/ха, од чега се добија 3—6 кг етарског уља.[2]
Најважнији и највише заступљен део селена је корен (Левистици радиx). Помаже у варењу, код гихта, реуме, уринарних проблема, ублажава мигрену изазвану поремећеним радом бубрега.[3]
Референце
уреди- ^ „Микроелементи”. Архивирано из оригинала 01. 01. 2017. г. Приступљено 31. 12. 2016.
- ^ Кишгеци, Јан (2009). Лековито, ароматично и зачинско биље. Београд.
- ^ Селен - Благотворан корен, укусан лист
