Северноамерички план нумерације

Северноамерички план нумерације (НАНП) је расподела позивних телефонских бројева за двадесет пет региона у двадесет земаља, првенствено у Северној Америци и на Карибима. Ова група је историјски позната као Светска зона 1 и има телефонски код земље 1. Неке земље Северне Америке, пре свега Мексико, не учествују у НАНП-у.

Позивни телефонски бројеви за Северна Америка
Земље које учествују у Северноамеричком плану нумерације
Положај
ДржаваСеверна Америка
КонтинентСеверна Америка
Позивни бројеви
Позивни број1
Међународни префикс011
Регулација
Типични форматНXX НXX-XXXX
Списак кодова

Концепти који су у основи НАНП-а првобитно су осмишљени током 1940-их од стране Америчке телефонске и телеграфске компаније (АТ&Т) за Бел Систем и независне телефонске компаније у Северној Америци у оквиру оператерског бирања бројева. Први корак је био да се обједине различити локални планови нумерисања телефона који су успостављени у претходним деценијама, са циљем да се убрза време завршетка позива и смање трошкови за међуградске позиве, смањењем ручног рада оператера централа. На крају је припремио континент за директно бирање међуградских позива од стране корисника, што је први пут било могуће 1951. године, а проширило се широм земље у деценијама које су следиле. АТ&Т је наставио да управља континенталним планом нумерације и техничком инфраструктуром све до распада система Бел, када је администрација делегирана Северноамеричком администратору плана нумерације (НАНПА), услуга коју је од приватног сектора набавила Федерална комисија за комуникације (ФЦЦ) у Сједињеним Државама. Свака земља учесница формира регулаторно тело које има пленарну контролу над локалним ресурсима за нумерисање.[1] ФЦЦ такође служи као амерички регулатор. Одлуке о канадском нумерисању доноси Конзорцијум канадске администрације нумерације.[2]

НАНП дели територије својих чланова на области плана нумерације (НПА) које су нумерички кодиране троцифреним префиксом телефонског броја, који се обично назива позивним бројем.[3] Сваком телефону се додељује седмоцифрени телефонски број јединствен само у оквиру одговарајуће области плана нумерације. Телефонски број се састоји од троцифреног кода централе и четвороцифреног броја станице. Комбинација позивног броја и телефонског броја служи као одредишна адреса за рутирање у јавној комутираној телефонској мрежи (ПСТН). Северноамерички план нумерације је у складу са Препоруком Међународне уније за телекомуникације (ИТУ) Е.164, која успоставља међународни оквир за нумерисање.[4]

Референце уреди

Спољашње везе уреди