Симфонија бр. 4 (Бетовен)

Симфонија број 4, Б - Дур, опус 60, Лудвига ван Бетовена.[1][2]

Године 1806, између Четвртог Клавирског и Виолинског Концерта, Бетовен довршава своју Четврту Симфонију, која између Треће, Ероике и Пете Симфоније, представља тренутак предаха, идиле.[3] Њом је Бетовен установио једно лично правило, које је затим примењивао на потоње четири симфоније: Пета и Шеста, те Седма и Осма, груписане су 1808. и 1813. године у парове, једна иза друге, идилична после драматичне.

Бетовенова Четврта Симфонија је умерено романтичарска, ведра Симфонија, са обиљем комичних ефеката. Четири њена класична става, образују целину трајања 32 минута.

Форма и анализа уреди

Први став је Адагио - Аллегро Виваце. Тајанствен лагани увод, дочарава нам игру духова, на шта се надовезује разиграни сонатни став, са комичним паузама и скоковима у другој теми.

Популаран је други став, Адагио, који се сматра музичком парафразом писма Бесмртно вољеној. Став је меланхоличан, уздржано сањалачки и компонован је под утицајем Бетовенове љубави према грофици Терези Брунсвик.[4]

Трећи став је опет један менует, Аллегро виваце, сада већ прави менует, али бурнији у покрету, са више тамнијих места. Коначно се установљава и значење тога: у Првој Симфонији, менует означава бетовенски преображај у скерцо; у Четвртој, он симболизује идилични предах. То ће затим бити случај и у Осмој Симфонији.[5][6]

Иза њега наступа финални став, Аллегро ма нон троппо, ведар, разигран, сав у Моцартовом стилу.

Рефереренце уреди

  1. ^ Сyмпхонy Но. 6 ин Ф Мајор, Оп. 68 Пасторале (Сцхотт Мусиц), ед. Маx Унгер, п. ви
  2. ^ Паул Нетл (1976) Беетховен Хандбоок. Неw Yорк: Фредерицк Унгар Публисхинг Цо.. стр. 262
  3. ^ Стеинберг, Мицхаел (1995). Тхе Сyмпхонy: А Листенерс Гуиде. Оxфорд Университy Пресс. .
  4. ^ Тхомпсон, Осцар (1935). Хоw то Ундерстанд Мусиц. Неw Yорк: Тхе Диал Пресс, Инц. стр. 172. 
  5. ^ Лоцкwоод, Леwис (2015). „4”. Беетховен'с Сyмпхониес: Ан Артистиц Висион (ебоок). Неw Yорк: W.W. Нортон. ИСБН 9780393076448. Приступљено 17. 1. 2016. 
  6. ^ Грове, Георге (1896). Беетховен анд Хис Нине Сyмпхониес. Лондон: Новелло. стр. 98. Приступљено 17. 1. 2016. 

Спољашње везе уреди