Словеначка централна војнопартизанска болница Кочевски Рог

Словеначка централна војнопартизанска болница Кочевски Рог (скрачено СЦВПБ) била је у народноослободилачкој војсци народа Југославије најпознатији систем болница на простору Словеније са двадесет четири болнице, распоређених у кругу пречника 15 км са укупним капацитетом од око 300 лежаја. СЦВПБ је функционисала од јуна 1942. па све до краја Другог светског рата. За њих је знао веома мали број људи, заправо само онолико колико је било неопходно за леченаје и негу рањеника и болесника, а болесници су у СЦВПБ примани са посебним мерама заштите. Болнице у систему СЦВПБи, због доброг избора локације и мара маскирања нису се могле приметити ни са веома мале удаљености, тако да нису откривене ни до краја Другог светског рата.

Словеначка централна војнопартизанска болница Кочевски Рог
Основана	јун 1942
Земља	Словенија
Седиште	Кочевски рог

Данас су од 24 болница сачуване и заштићене само две болнице — Јелендол и Згорњи Храстник, као споменици културе од националног значаја за Републику Словенију, док су сва остала болнице током претходних деценија од завршетка Другог светског рата у толикој мери девастиране да се за неке више не зна где су постојале.

Предуслови

Општина Кочевје на чијој територији је основана болница Згорњи Храстник на Кочевском Рогу

Рат, који је почео 6. априла 1941. завршио се поразом Југословенске војске и окупацијом Словеније. Након распада Краљевину Југославију 1941. године подручје Кочевског Рога у Словенији, по територијалној подели од стране окупатора, припало је Италији. Зато су се кочевски Немци, који су традиционално више векова настањивали Кочевски Рог, у зиму 1941/42. насилно пресељени у долину реке Саве, одакле је неколико месеци раније депортовано више од 36.000 Словенаца. Након миграције Немаца на Кочевском Рог остало је више од четрдесет депопулизованих села и засеока.

Кочевски Рог је назив за више од пет стотина квадратних километара разуђеног крашког подручја између Кочевско-Рибничког поља, Суве крајине, Новоместанске котлине и Беле Крајине, са највећим врхом Велики Рог високим 1099 м. 

Клима на Рогу је хладна и влажна због мешања алпских, медитеранских и континенталних ваздушних струја. Животни услови су сурови, тако да је људски утицај донедавно био мали. Шуме су углавном јелова и букве, а најважније врсте дрвета су јела, буква, смрека, јаворов, брест, јесен, липа, дивља трешња. У очуваном природном окружењу преживјеле су три највеће европске звери (вук, медвед и рис), папкари, птице, сове и друге дивље животиње. У Рогу су постојале и три прашуме.

Све то је Рог чинило тешко проходним а због оштре климе простор, наусловним за живот па ова област није била гушће насељен све до 14. века, када су га населили немачки колонисти, који су потом све до Другог светског рата формирали културни крајолик, са више од 90% шумског земљишта, које је до данас опстало као ретко острво очуване природе у Словенији и средњој Европи.

Шумска вегетација Кочевског Рога чиниле је ово подручје тешко проходним и погодним за изградњу конспиративних болница

Наведене географске карактеристике Кочевског Рога, погодне за герилски начин борбе и исељавањем становништва, посебно оног наклоњеног Немцима, са овог простора, створило је идеалане услове да овај простор постане слободна партизанска територије.

Прва група партизана на Кочевском Рогу се појавила августа 1941. године, да би маја 1942. на простору Долењске, Нотрањске и Беле Крајина настала велика ослобођена територија, јер се у пролеће 1942. војно-политичка ситуација у Словенији битно променила у корист НОП-а. У италијанској окупационој зони (Љубљанској покрајини) дошло је до снажног полета народноослободилачког покрета. Стотине нових бораца ступило је у партизанске јединице, а бројно стање постојећих јединица нагло се повећало. После доста дуге зиме наступиле су и временски повољније прилике за извођење оружаног отпора. Главни штаб словеначких партизанских одреда издао је наређење о припремама за пролећну офанзиву, а после тога на основу директива Врховног штаба израђен је и нацрт за реорганизацију словеначке партизанске војске, којим је било предвиђено формирање четири групе партизанских одреда у Словенији.

У овим процесима своје место имао је Кочевски Рог, који је тако постао један од центара покрета отпора, а на Краљевом камену до караја августа 1942. године деловало је и руководство покрета отпора (ОФС). Након велике италијанске офанзиве у лето 1942. (називане Рошка), руководство НОП се повукло у Полхограјске доломите, али је у међувремену одлучиоло да се на Кочевском Рогу оснују партизанске болнице, радионице, школе, штампарије и складишта. Тој одлуци претходила је конференција КПС, одржана од 5. до 8. јула 1942. на Цинку у Кочевском Рогу на којој су разматрана најважнија питања ослободилачког покрета и дате директиве за будући развој. Уводни реферат имао је Борис Кидрич.

Захваљујући упорном политичком раду здравствене организације ОФ, велика група лекара и других здравствених радникаиз Словеније одлучила се за одлазак на ослобођену територију. Већина њих стигла је из Љубљане железницом до Стичне и затим пешке до Муљаве и Штаба 3. групе одреда у Тисовцу, крај села Амбруса, где се налазио и оперативни део Главног штаба Словеније.

У Тисовцу је 4. или 5. јуна 1942. одржана конференција лекара и команданата, коју је сазвао заменик команданта Главног штаба др Алеш Беблер. Присуствовао је и касније командант 5. групе одреда др Марјан Дермастија. Од лекара су били др Павле Луначек, др Франц Новак и др Божена Равнихар. Тада је извршен распоред лекара и медицинара у партизанске јединице и болнице.

У пролеће 1942. у Словенији је у партизанским јединицама и болницама било 20 лекара (16 њих је дошло из Љубљане), 8 медицинара и 1 дентиста.

Оснивање СЦВПБ и организација рада

Особље партизанске болнице на Кочевском хрибу

Забринутост за судбину рањенике код руководства НОП Словеније резултовала је идејом која је донета на већ поменутом састанку партијских лекара почетком јуна 1942. године у Тисовцу, одлуче да приступе организованом лечењу рањеника и болесника и на подручју Кочевског Рога. Непосредну организацију око оснивања болнице на Кочевском Рогу преузео је др Павел Луначек-Игор.

Да би се створили услови за оснивање болнице на Кочевском Рогу здравствена организација ОФ је организовала конспиративно превожење великих количина санитетског материјала из санитетског складишта у Болници за женске болести у Љубљани, коју је водио др Павел Луначек. Железничари - активисти ОФ, пребацили су из Љубљане 29. маја 1942. наведену пошиљку санитетског материјала до железничке станице Стична, одатле су, истог дана, активисти ОФ сељаци, пребацили на сељачким колима целокупну количину санитетског материјала на слободну територију. Заједно са санитетским материјалом стигла је лична опрема лекара и других здравствених радника, у којој је било и медицинске литературе. Ништа није било изгубљено упркос јакој контроли италијанских карабињера на свим железничким станицама.

Најскупоценији део пошиљке била је опрема за комплетну пољску болницу, која је одмах пребачена на Кочевски Рог, где је остала у Централној болници до ослобођења земље. Највећи део материјала за пољску болницу је био са Хируршке клинике у Љубљани. Количина материјала у тој опреми била је довољна за 6 месеци, ако би се сваког дана обавиле 2 теже или 4 лакше операције. Крамерове удлаге биле су савијене у велике навоје (котуре), које је било лако носити а, по потреби, шећи у удлаге одређене дужине.

Централна болница на Далеч хрибу (Зелена горица, санитетска станица бр. 11)

Рањеници у болници Згомји Храсник. Кочевски Рог, Словенија, јануар 1943.

Операцаиона сал у једној од болница на Кочевском Рогу

У саставу болнице Сподњи Храстник налазило се и породилиште

Евакуација беба из партизанске болнице 1945.

Прва партизанска болница (Зелена горица, санитетска станица бр. 11) на Кочевском Рогу почела је са радом у јуну 1942. године у Ауерсперговој лугарској колиби на Далеч хрибу. Иако је ова болница добила назив Централна болница, она није била конспиративна болница јер је иако намењена првенствено за рањеника била мања болница за лечење болесног становништва. 

Прве рањенике почела је да примати 15. јуна 1942. Управник је био др Павел Луначек, комесар др Андреј Жупанчич, лекар асистент др Божена Равнихар. Болница смештена у шумаревој кући и имала капацитет 40 лежаја. У приземљу је била операциона сала са бетонским подом. У помоћној згради у близини била су 2 котла за прање болесничког рубља, а воду су црпили из две цистерне. Касније су у близини болнице, али дубље у шуми, изградили дрвену бараку са 32 лежаја. Болница је била телефонски повезана са Штабом 5. групе одреда. Санитетска опрема састојала се од комплетне пољске болнице, која је пребачена из Љубљане на Кочевски Рог. Остала опрема (кревети, постељина) добијена је из термалног лечилишта Долењске Топлице.

Од 1. јуна до 15. августа 1942. у болници се лечио 71 рањеник и болесник. Извршено је неколико већих операција (највише ампутација), неке су завршиле смртним исходом (вероватно, због тешког шока после дуготрајног транспорта и помањкања трансфузије крви).

Болница није била конспиративна, али је увела неке конспиративне мере, нпр. пријем рањеника се обављао у Подстеницама у амбуланти, која се налазила у Ауерсперговој вили. У њој су обављани амбулантни прегледи и тријажа.

Болница је имала два болничара, а три партизанке радиле су у кухињи. Храну је набављао интендант болнице.56

Велика италијанска офанзива у Љубљанској покрајини почела је 16. јула и завршила се 4. новембра 1942. Окупатор је имао намеру да уништи партизанске јединице ГШ Словеније и да разбије ослободилачки покрет, када је спаљена болница у Долеч хрибу.

Централна болница на Далеч хрибу (Зелена горица) нападнута је први пут пре офанзиве 23. јула 1942. када су Италијани спалили амбуланту на Подстеницама, али болницу нису открили. Када је почела 15. августа офанзива на Рог, болница је евакуисана у велику крашку вртачу у шуму. За тешке рањенике изградили су две надстрешнице тако да су били заштићени од кише. Италијани су спалили све зграде болнице, онда су открили и спалили дрвену бараку у шуми, али нису пронашли ни једног рањеника. Санитетски материјал са инструментаријем за комплетну пољску болницу остао је нетакнут и сачувао се до ослобођења.

Иако је болница на Долеч хрибу, убрзо по оснивању спаљена од окупатора, она је представљала основу за даље ширењ система партизанских болница под називом „Словенска централна војно партизанска болнишница (СЦВПБ)”, која су по оснивању деловала на подручју пречника од 15 км, на ширем простору Кочевског Рога. СЦВПБ се састојала од скривених или конспиративних одељења који су радили под заједничком управом.

После офанзиве наступила је тешка ситуација, јер је болница остала без везе са војним и цивилним властима. Лекари су с особљем болнице скупљали храну по њивама (кромпир, пасуљ, воће) и тако преживели критично време, Охрабрени резултатима дотадашњег рада и заштите рањеника, мерама конспирације и камуфлаже, одлучили су да истрају и да самоиницијативно изграде конспиративну болницу. Изградили су, најпре бункер у крашкој јами за тешке рањенике (дубина 4 м, површина око 10 м2), јер су Италијани још увек контролисали путеве на Кочевском Рогу.{{цитат|Зима је била на прагу и лекари др Павел Луначек, др Божена Равнихар и др Андреј Жупанчич са дентистом Августом Зупетом почели су, уз помоћ особља и грађевинског мајстора Јанеза Менарта, да граде бараку 6 x 6 м на добро сакривеном месту, за које је знало само особље болнице. Извор питке воде био је удаљен око 20 минута пешачења.

Када је на месту Јеленбрег саграђена барака, октобра 1942. године у њу су пресељени рањениици. Тако је настала прва конспиративна болница на Кочевском Рогу звана Јеленбрег. |} Недалеко је настала и друга конспиративна болница Јеленжлеб, грађена на исти начин од материјала који се нашао у шуми. Управник Јеленжлеба постао је др Иван Пинтарич.

Хронологија оснивања болница под управом СЦВПБ

Тако је болница на Долеч хрибу представљала основу за даље ширењ система партизанских болница под називом „Словенска централна војно партизанска болнишница (СЦВПБ)”, која су по оснивању деловала на подручју пречника од 15 км, на ширем простору Кочевског Рога. СЦВПБ се састојала од скривених или конспиративних одељења који су радили под заједничком управом. Оснивање и грађене следећих конспиративних болница и њихових одељака — болница одвијало се овим редоследом:

• Октобра 1942. — болнице Јеленбрег и Јеленжлеб;
• Лето 1943. — болнице Виница, Сподње Лашче, Пуглед, Јелендол, Стари Лог, Згорње Лашче, Лесен Камен, Гај, Згорњи Храстник и Сподњи Храстник;
• Лето 1944. — болнице Ајдовец,
• Март 1945. — под управу СЦВПБ прикључила се и Словенска војно партизанска болнишница Бобовец (СВПБ-Б), која је у свом саставу имала одељке: Кремен, Бобовец, Барје и Боровец.

Кадровска структура

Брига о здравственом стању партизана на Кочевском Рогу представљала је највиши степен организоване здравствене заштите у ратним условима и бриге за рањенике међу европским покретима отпора Другог светског рата. У скривеним ратним зонама у изграђеним и скривеним болницама и с обзиром на ратне услове, добро опремљеним и добро одржаваним пацијенти и рањеници су било под медицинским надзором брже, и нису били изложени свакодневним напорима борбених јединица.

На позив референта санитета Главног штаба НОВ и ПОС у лето 1943, у болница под управом СЦВПБ дошла је из Љубљане нова група лекара и других здравствених радника. Међу њима било је и 12 лекара. Потом и 6 професионалних болничара. Они су распоређени на рад у јединице и болницена Кочевском Рогу.

У првој половини 1943. године дошло је до назадовања санитетске службе у бригадама и одредима због помањкања лекара, оскудице у санитетском материјалу и организационих слабости. Због све већег броја рањеника било је неопходно организовати веће болнице. Тек у другој половини 1943, после доласка из Љубљане нове групе лекара на Кочевски Рог, извршена је попуна празних места референата санитета.

Управа

Управа централне болнице (СЦВПБ) била је од средине јуна до 16. новембра 1943. смештена у станици Јелендол, у посебној згради. После тога преселила се у село Комарна Вас, где је остала до ослобођења. Први управник био је др Павел Луначек, од јуна 1943. до 3. октобра 1943, када је премештен на дужност референта за болнице у Санитетски одсек Главног штаба НОВ и ПО Словеније.141 Дужност управника преузео је 10. новембра 1943. Рудолф Обрачунч Цедрик и обаваљао све до јула 1944.142 Први комесар СЦВПБ био је Милан Венишник Савинц, који је дошао из Губчеве бригаде.

Дисперзија рањеника на 10 болничких одељења унутар СЦВПБ (која су била међусобно удаљена по неколико сати хода), отежавала је контролу стручног рада. Зато је Управа СЦВПБ поделила читаву територију болница у њеној надлежности на Кочевском Рогу, на два сектора: западни и источни, и именовала надзорне хирурге:

• За источни сектор надзорни хрируг хе био др Франца Новака,
• За западни сектор надзорни хрируг је био др Ивана Пинтарича.

У време пријему већег броја рањеника управник је на обављао тријажу. Тежи рањеници упућивани су у одељења која су имале хирурга (Јелендол, Згорње Лашче, Лесени камен), а лакши рањеници у остала одељења.

За време немачке октобарске офанзиве управници појединих болничких станица СЦВПБ су били: у Јеленбрегу др Емилија Крајгер-Кребс; у Јелендолу - др Ружа Герм-Шегедин; у Сподњем Лашчу студент медицине Југа Брегант; у болници Згорње Лашче био је и др Кареи Милавец; у болници Стари лог била је др Фрида Вудлер-Бреда; у Пугледу др Божена Равнихар; а у Винци др Мирослав Гребец-Борут.

Санитетска станица Сподњи Храстник основана је после капитулације Италије а водила ју је др Божена Гросман. У болници Згорњи Храстник била је студентица медицине Марта Шавељ; у болници Лесени камен др Лојзе Штранцар (Алојз), а у Шкриљу се налазило реконвалесцентно неконспиративно одељење.

Инфраструктура болница

Прва бараке за рањенике биле су ниске, са спојеним лежајевима за болеснике, сазидане од грубих заобљених трупаца и материјала из околног напуштеног села Кочевја. Касније грашене бараке су биле светла, са великим прозорима, пећима за грејање и свом осталом неопходном опремом. Касније су у болницама надограђиване бараке за особље, операционе сале, кухиње са складиштем хране, гробља, перионице и скривени бункери за ванредне ситуације.

У градњи барака дошло се до одређених искустава. Бараке су градили из материјала који су нашли у шуми (балвани, тесани балвани и даске). За кровове су употребљавали шкодље (шиндру) од јелових балвана. На тај начин потреба за даскама, којих је било мало, била је смањена. Ексере су скупљали у спаљеним селима. Показало се да је за смештај рањеника најприкладнија барака димензија 10 x 7 м. Лежаји су били са обе стране бараке подигнути од пода, испод којих је било место за ципеле. Ширина ходника између лежаја била је 3 м. Изнад глава пацијента била је полица за предмете личне опреме. У средини бараке био је велики сто, који је служио тамо где није било операционе просторије и као операциони сто. Уз бараку за пацијенте грађени су и ови објекти: кухиња, (отворено огњиште за надстрешницом), складишта за храну и опрему, складиште за санитетски материјал, нужник и бараке за особље и за депедикулацију.

Маскирање и заштита болница

Маскирање је спровођено по одређеним правилима, која су временом обогаћивана све новим и новим искуствима. Пут кроз шуму до бараке (од места одвајања од већег пута) био је брижљиво прикриван, све трагове су после уласка и изласка посули јеловим иглицама, сувим лишћем или гранчицама. Ходало се и по балванима, камењу или по покретним дрвеним мостовима, које су после употребе сакрили. Зими су трагове посули снегом кроз сито. Било је забрањено шећи дрвеће у близини и тако проредити вегетацију. Свака барака била је покривена јеловим гранама. Нарочито се пазило на дим из кухиње: канал из огњишта био је спроведен у земљи тако да се дим ресорбирао и разредио. У кухињи су употребљавали за ложење само сува дрва, а касније дрвени угаљ. За време офанзиве није се кувало по дану, јер би непријатељ могао открити бараке из ваздуха и бомбардовати их.

Једна од тешкоћа конспирације и камуфлаже било је снабдевање водом. Болничке станице нису се градиле близу извора, који су били означени на географским картама. Употребљавали су мале изворе и кишницу, коју су хватали са крова бараке у бурад. Због помањкања воде рубље су носили на прање у село, где је био санитетски економат с перионицом.

Болница са породилиштем

У болницама СЦВПБ од лета 1943. до 1945. године родило се 54 беба, 25 дечака и 29 девојчица, од којих је умрло само троје или 5,6%.

Партизанска болница на простору Сподњи Храстник која је радила од лета 1943 до 1945. године била је одељак у систему Словенске централне војно партизанске болнице, која је, поред лечења рањеника и болесника, имала и посебан део намењен породиљама. У њој је од маја 1944 до марта 1945 рођено 45 деце, Прво новорођенче, које је рођено 8. маја 1944. године, био је дечак по имену Изток - Звонко. Последње новорођенче рођено у болници у Сподњем Храстнику био је Борис, и рођено је 17. марта 1945. године.

Болница је у свом саставу имала бабицу и медицинску сестру Гиту Харисх, који је била обучена за исхрану беба и у томе помогала младим мајкама. После седам до десет недеља са својим мајкама, новорођенчад би се преселила из породилишта у дневну собу. Брига о деци била је иста као у мирнодопској, а не узараћеној држави. Упркос недостатку воде, деца су свакодневно купана а редовно су пране и пелене. За ту намену криђћена је кишница која је са кровова барака скупљана у у дрвеним кадама. У продилишти уе др Гросманова неколико пута недељно за младе мајке држала предавање " о бризи и правилном исхрани здравог и болесног детета, најчешћим дечијим заразним болести и о васпитању мале деце. Партизанке мајке у породилишту израђивале су разне производе, постељину салвете и од вуне плеле шалови, џемпере, рукавице, а од савезничких падобрана, шиле су одећу за децу мајице, дуксерице, кратке панталоне, рукавице и чарапе.

Након рођена неколико деца у породилишту, мајке су затражиле сагласнот да припрема церемонију крштења, за петоро деце. Крштење је обавио духовник др Метод Микужка. Крштење је било свечани догађај у коме су учествовали, поред крштене деце и мајки и сви, рањеници, болесници, особље и мајке у болници, као и гости госте кум и крститељ др Метод Микужка.

Управе СЦВПБ, је 8. фебруара 1945 упутила дописруководству болнице у Сподњем Храстнику, којим је налажена евакуација у Италију свих труднисца и новорђених беба, изутев оних које су биле непосредно пред порођајм и мајки са децом која нису била старија од четрнаест дана након порода.

Партизанска болница са породилиштем у Сподњем Храстнику радила је све до краја Другог свјетског рата и никада није била откривена од стране непријатеља.

Објекти болнице и породилишта нису сачувани, а данас постоје само скромни трагови и остаци болнице у тој области на Кочевском Рогу.

Размештај

На ширем подручју Кочевског рога изграђено је 24 болница, које наравно нису радиле све у исто време, а неке су радиле само за кратко време.  Оне си имале заједничку управу, која је била прво у Јелендолу, а од новембра 1943. године у селу Комарна. 

У стему партизанских болница које су биле увезане у систем Словеначких централних војно партизанских болница (Словенско централно војно партизанско болницо (СЦВПБ) од 1942. па до 1945. односно завршетка рата, радиле су ове болнице:

Далеч хриб, Смука, Јеленбрег, Јеленжлеб, Виница, Пуглед, Сподње Лашче,

Храстник, Јелендол, Стари лог, Згорње Лашче, Лесен Камен, Сподњи Храстник, Згорњи Храстник,

Шкриљ, Планина, Ајдовец, Кремен, Стари Брег, Драга, Гај, Бобовец, Барје, Боровец.

Види још

• Партизанска болница и породилиште Сподњи Храстник

Литература

• Богдан Брецељ, Како со настајале партизанске болнишнице, в: Посланство словенскега здравника, Љубљана, 1965.
• Др Павел Луначек: об столетници ројства, уредил Јоже Зупан, Љубљана, Шентруперт, 2000.
• Јанез Милчински, Ми па нисмо се уклонили, в: Посланство словенскега здравника, Љубљана, 1965
• Јанко Јарц, Партизански рог Обзорја, Марибор, 1977.
• Јоже Саје, Кочевски рог мед друго световно војно ин данес. Ново место, 2013.
• Митја Ференц, База 20 ин болнишници Јелендол тер Згорњи Храстник, Обзорја, Марибор, 1992.
• Зора Коњајев, Звестоба Хипократу. Спомини ин причевања партизанскега здравника др. Луке, Љубљана, 1999.

Спољашње везе

• Немци се сплох нисо заведали, да со били чисто близу (језик: словеначки)
• Партизанска болница в Кочевскем рогу (језик: словеначки)