Специјалне мере тајног прикупљања података у Србији

Специјалне мере тајног прикупљања података у Републици Србији означавају све оне начине прикупљања података који омогућавају да се без знања особа, група и/или организација који су предмет истраге прикупљају подаци о њима. Специјалне мере тајног прикупљања података у ствари представљају специјална овлашћења безбедносних органа и органа кривичног гоњења којима се изузетно, на одређено време и без знања грађана, а на основу одлуке суда и под условима прописаним законом, одступа од појединих уставом зајемчених индивидуалних права.

У правном систему Србије користе се различити изрази за специјалне мере, попут на пример – посебне доказне радње, мере циљане потраге, посебне мере и поступци којима се одступа од неповредивости тајности писама, а у стручној литератури заступљени су и изрази: посебне истражне методе, технике и средства, мере тајног надзора.

Постоје две главне сврхе ради којих државни органи тајно прикупљају податке. Прва је заштита националне безбедности, односно предупређивање ризика и претњи по безбедност грађана, друштва и државних институција, као и најважнијих економских и других виталних интереса друштва и државе. Друга сврха је процесуирање разноврсних кривичних дела (углавном тежих) пред судовима.

Врсте специјалних мера

Применом специјалних мера тајног прикупљања се одступа од појединих Уставом зајемчених људских права. Постоје мере које представљају мањи степен задирања у људска права, али и оне којима се значајније ограничавају људска права.

Мере чијим се коришћењем мање или незнатно задире у људска права и слободе

Ову групу мера чине традиционалне оперативне мере, као што су разговори са лицима, инфилтрација у групе и организације, прибављање документације, увид у јавне евиденције и друге збирке података јавних власти. Са ширењем свих видова комуникација, дошло је и до пораста значаја јавних извора прикупљања података, па безбедносно-обавештајне службе и полиција прикупљају и анализирају податке и из медија, са телевизије и преко интернета. У ове мере спадају и тајни преглед простора, ствари и предмета, тајна сарадња и тајно надзирање и осматрање.

Мере чијом се употребом значајно ограничавају људска права

Овим мерама се задире у нека основна грађанска права, а то су неповредивост тајности писама и других средстава општења, као и подаци о личности. Ове мере су побројане у Законику о кривичном поступку као посебне доказне радње, у које спадају: тајни надзор комуникације, тајно праћење и снимање, закључивање симулованих послова, рачунарско претраживање података, коришћење контролисане испоруке и прикривеног иследника. Поједине мере предвиђене су и у матичним законима служби безбедности.

Тајни надзор комуникације обухвата надзор комуникације која се обавља телефоном или другим техничким средствима, надзор електронске и обичне поште и заплену писама и других пошиљки, као и прибављање листинга телефонских разговора. Осим пресретања комуникације, односно прислушкивања, надзор се у неким случајевима своди на приступ задржаним подацима о електронској комуникацији – између кога се комуникација водила, када и колико дуго, са које локације и ког уређаја, али без увида у њен садржај.

Тајно праћење и снимање примењује се ради откривања контаката или комуникације осумњиченог на јавним местима и местима на којима је приступ ограничен или у просторијама, осим у стану; и утврђивања истоветности лица или лоцирања лица или ствари. Тајно праћење и снимање укључују коришћење техничких средстава за фотодокументовање и снимање разговора, односно комуникације на јавним местима и местима којима је приступ ограничен, као и постављање техничких средстава за снимање у превозним средствима и просторијама. Ова мера се разликује од тајног надзирања и осматрања, која се такође спроводи на јавним местима, али се тиме не задире у право на приватност било ког лица.

Симуловани послови односе се на симуловану куповину, продају или пружање пословних услуга, као и на симуловано давање и примање мита. Симулованом радњом овлашћено лице надлежног органа који спроводи ову меру, остварује формална обележја кривичног дела (нпр. купује дрогу), али пошто није реч о стварном, него о симулованом учествовању, искључује се противправност овог дела.

Рачунарско претраживање података обухвата компјутерско претраживање већ обрађених личних и других података садржаних у евиденцијама које воде различити органи и установе, те њихово упоређивање с подацима који се већ налазе у базама података надлежног органа, а односе се на врсту кривичног дела, карактеристике његовог извршења или на одређена осумњичена лица. То могу бити подаци о преласку границе, осигурању живота и имовине, приходима, плаћеном порезу, кретању новца на банковним рачунима, дозволама за држање оружја, обављању службе у посебним војним и полицијским јединицама, добијеним дозволама за управљање превозним средствима и слични подаци.

Контролисана испорука је мера којом се дозвољава да, уз знање и под надзором надлежних органа, незаконите или сумњиве пошиљке буду испоручене у оквиру територије Републике Србије, као и да уђу, пређу или изађу са територије Републике Србије. Ова специјална мера је незаменљива кад је реч о откривању илегалног транспорта опојних дрога, али је веома погодна и за откривање кријумчарења свих других роба. Прави се разлика између незаконите и сумњиве пошиљке. Незаконита пошиљка садржи ствари чији је промет забрањен (нпр. дрогу) или се налазе под посебним режимом (нпр. оружје). Сумњива пошиљка је она за коју постоје основи сумње да се незаконита испорука скрива и приказује као законита.

Ангажовање прикривеног иследника је мера која се примењује за откривање и доказивање кривичних дела организованог криминала тако што се посебно обучени службеник надлежног органа, са лажним идентитетом и исправама, убацује у криминалну организацију ради откривања њених вођа, чланова и криминалне делатности којом се организација бави. Лицу које је у улози прикривеног иследника могу се издати личне исправе са измењеним подацима и могу се изменити подаци о њему у базама података ради заштите његовог идентитета. Он не сме да подстрекава друга лица на извршење кривичних дела (тј. наћи се у улози тзв. агента-провокатора).

Актери који примењују специјалне мере

Надлежни органи који примењују специјалне мере тајног прикупљања података јесу Безбедносно-информативна агенција (БИА), Војнобезбедносна агенција (ВБА) и полиција. Поједине специјалне мере примењују и Војнообавештајна агенција (ВОА) и Управа за спречавање прања новца, која делује у саставу Министарства финансија.

Примена специјалних мера предвиђена је у Законику о кривичном поступку, као и матичним законима надлежних органа. У сврху процесуирања тежих кривичних дела специјалне мере примењују полиција, БИА и ВБА, с тим да је надлежност ВБА ограничена на припаднике Војске Србије и запослене у Министарству одбране. Полиција их, такође, примењује и као мере циљане потраге за лицима која су осумњичена за тежа кривична дела ради њиховог хапшења и спровођења надлежним органима, али прикупљене податке не сме користити као доказе у кривичном поступку. Неколико организационих целина српске полиције могу тајно да истражују: Управа криминалистичке полиције, Сектор унутрашње контроле полиције и Одељење за послове безбедности у Кабинету министра унутрашњих послова. У сврху заштите националне безбедности специјалне мере примењују само службе безбедности БИА и ВБА.

Поступак примене специјалних мера

У кривичном поступку примену посебних доказних радњи предлаже јавни тужилац, а одобрава судија за претходни поступак. Њихова примена траје највише 3 месеца, али може једном да се продужи, с тим да за најтежа кривична дела може укупно да траје до 12 месеци.

Примену мера циљане потраге, којима полиција намерава да ухапси осумњичено лице, предлаже директор полиције, а одобрава председник Врховног касационог суда. У овом случају, примена мере траје максимално 6 месеци, али може једанпут да се продужи на исти период.

Када је реч о специјалним мерама које службе безбедности примењују ради заштите националне безбедности, мере којима се незнатно ограничавају људска права одобравају директори ВБА и ВОА, док мере којима се битно задире у приватност одобравају надлежни судови на предлог директора служби.

По одобрењу директора БИА, ова служба примењује посебне мере попут тајног прегледа простора, ствари и предмета, тајне сарадње и тајног надзирања и осматрања. Са друге стране, када се ради о мерама попут тајног надзора и снимања комуникације, рачунарског претраживања података, као и тајног надзора и снимања места, просторија и предмета, неопходно је одобрење Председника Вишег суда у Београду. Предлог за одобрење подноси директор БИА. БИА примењује ове мере најдуже 3 месеца, али се примена може продужити још три пута на исти период, укупно 12 месеци.

Слично важи и за ВБА, где о појединим поступцима и мерама одлучује искључиво директор ВБА, као што су оперативни продор у организације, групе и институције, тајно прибављање и откуп докумената и предмета, тајни увид у евиденције података. Приступ задржаним подацима о електронској комуникацији одобрава Виши суд у седишту Апелационог суда на чијој територији ће мера бити примењена, док је за тајно снимање разговора, тајни надзор садржине писама и тајни надзор и снимање унутрашњости објеката надлежан Врховни касациони суд. Предлоге за одобрење примене специјалних мера подноси директор ВБА, а примена траје највише 6 месеци, уз могућност обнављања овог периода једанпут.

Остали актери који тајно прикупљају податке

Војнообавештајна агенција (ВОА) има право да примењује посебне мере попут тајне сарадње са физичким и правним лицима ради прикупљања података, тајно прибављање и откуп докумената и предмета, оперативни продор у организације, институције и групе, предузимање мера на прикривању идентитета и својине и слично. Све те радње обавља по налогу директора ВОА у циљу заштите Министарства одбране и Војске Републике Србије.

Управа за спречавање прања новца прати сумњиве трансакције и лица у вези са прањем новца и финансирањем тероризма. Управа прати сумњиве трансакције или лица прикупљајући податке од обвезника, што је законски термин за актере финансијског и нефинансијског сектора који на различите начине обављају промет новца (банке, овлашћени мењачи, предузећа за ревизију итд.). Осим обвезника, и адвокати су по закону дужни да примењују мере за спречавање и откривање прања новца и финансирање тероризма, односно дужни су да обавештавају Управу о сумњивим лицима и трансакцијама. Обвезници и адвокати не смеју да упозоре своје клијенте да Управа прикупља податке о њима. Стога, могуће је закључити да Управа примењује посебне мере тајног прикупљања података, иако то није изричито препознато законом.

Приватним детективима (физичким и правним лицима која обављају детективску делатност) законом је изричито забрањено да примењују „оперативне методе и средства, односно оперативно-техничка средства и методе које надлежни органи врше, односно примењују на основу посебних прописа”. Постоје, међутим, сумње да детективи користе овакве методе (на пример, тајни надзор над комуникацијама, односно прислушкивање) упркос законској забрани. Министарство унутрашњих послова би по закону требало да врши инспекцијски надзор рада детектива, а за неовлашћену примену оперативних метода и средстава из надлежности државних органа предвиђена је новчана казна у износу од 100.000 до 1.000.000 динара. С друге стране, детективи могу прикупљати и обрађивати податке о лицима ако је то у складу са прописима којима се уређује заштита података о личности.

Контрола и надзор над применом специјалних мера

Рад полиције, ВБА и БИА под надзором је унутрашњих и спољних надзирача. Унутрашњи надзирачи су: Сектор унутрашње контроле полиције, Унутрашња контрола ВБА и Унутрашња и буџетска контрола БИА. Изричито овлашћење да надзире законитост примене посебних мера од стране ВБА има и Генерални инспектор војних служби безбедности у Министарству одбране. У спољне надзираче спадају судови, Народна скупштина и независни државни органи.

Судска контрола

Судска контрола и надзор одвија се у складу са два правна режима која регулишу примену посебних мера – са Закоником о кривичном поступку (ЗКП) или са матичним законима служби безбедности (Закон о БИА, Закон о ВБА и ВОА) и полиције. Судска контрола и надзор могу се вршити у три фазе: пре примене мера (еx анте контрола), у току њихове примене и након окончања њихове примене (пост фестум). Контрола примене мера у складу са законима служби безбедности и Законом о полицији скоро је потпуно ограничена на прву фазу (контрола пре примене). Претходна контрола спроводи се одобравањем почетка и продужетка примене специјалних мера.

С друге стране, контрола мера које се спроводе у складу са ЗКП јесте свеобухватнија, јер по правилу обухвата све три фазе. Након што се заврши примена посебне доказне радње, државни орган који је био одређен да је спроводи доставља судији извештај о примени и прикупљени материјал (снимке, документацију), који прослеђује тај извештај и јавном тужиоцу. По правилу, извештаји би требало да садрже податке о времену примене посебне доказне радње, податке о службеном лицу које ју је спровело, опис примењених техничких средстава, податке о обухваћеним лицима и податке о резултатима примењене радње. У извештају о тајном надзору комуникације и тајном праћењу и снимању неопходно је доставити и оцену о сврсисходности примене посебне доказне радње.

Парламентарни надзор

Надзор који Народна скупштина врши увек је пост фестум, односно обавља се накнадно. Скупштина надзире примену посебних мера првенствено посредством надлежних одбора.

Одбор за контролу служби безбедности надзире рад БИА, ВОА и ВБА. Директори служби безбедности у обавези су да Одбору подносе редовне извештаје, и то најмање једном у току редовног заседања. Осим редовних извештаја, Одбор од директора служби може захтевати да поднесу и ванредни извештај. Ванредни извештаји представљају користан инструмент за расветљавање појединих проблема или, евентуално, конкретних афера у вези са применом посебних мера.

Одбор за одбрану и унутрашње послове надзире рад Министарства унутрашњих послова, односно рад Дирекције полиције. Овај Одбор нема експлицитну надлежност да надзире употребу посебних мера током рада полиције. Има, међутим, надлежност да разматра сва питања из области унутрашњих послова, што свакако укључује и примену посебних радњи. Министарство унутрашњих послова подноси редовне извештаје о раду Министарства и о стању безбедности. Одбор, такође, може од министра унутрашњих послова тражити (ванредне) извештаје о „питањима из његовог делокруга”.

Надзор који врше независни државни органи

Независни државни органи који у оквиру својих надлежности надзиру примену посебних мера јесу Заштитник грађана и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (Повереник).

Заштитник грађана контролише рад органа државне управе ради заштите и унапређења људских права. Поступак контроле покреће по притужби грађана или на сопствену иницијативу. Током контроле има право да оствари приступ просторијама служби безбедности – и да добије све податке значајне за контролу, који укључују и податке означене највишим степеном тајности (државна тајна). С обзиром на своја широка овлашћења, Заштитник грађана је једини контролни орган који може да надзире примену мера које су у току.

Будући да се применом посебних мера прикупљају подаци о личности, овај аспект рада институција безбедности подлеже надзору Повереника. Повереник може да покрене надзор на основу сазнања до којих је дошао по службеној дужности, од подносиоца жалбе или од трећег лица. Надзор врше овлашћена лица – инспектори. Повереник указује на уочене злоупотребе приликом прикупљања или обраде личних података, и прописује новчане казне за прекршаје.

Поред заједничког надзора примене специјалних мера тајног надзора комуникације, Заштитник грађана и Повереник успешно су покретали и оцене уставности појединих закона у вези са применом посебних мера, а са мање успеха предлагали су мере за унапређење овог аспекта рада безбедносних органа. Такође, Повереник је значајно допринео јавном надзору над применом специјалних мера, тако што је, поступајући по жалбама на основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, више пута омогућио доступност информација о броју примењених мера на годишњем нивоу., а са мање успеха предлагали су мере за унапређење овог аспекта рада безбедносних органа

Заштита људских права

Због саме природе специјалних мера за тајно прикупљање података и начина на који оне задиру у права грађана, њихова примена је ограничена како домаћим, тако и међународним прописима и стандардима.

Устав Републике Србије прописује да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Устав прописује да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива, а одступања су дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије. Тајност писама и других средстава комуницирања и заштита личних података нису апсолутна права, јер Устав дозвољава одступања од њих, али само:

• на одређено време,
• на основу одлуке суда,
• ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије и
• на начин који је уређен законом (а не и актом ниже правне снаге).

Универзална декларација о правима човека (1948) утврђује да се нико не сме изложити произвољном мешању у приватни живот, породицу, стан или преписку, нити нападима на част и углед, као и да свако има право на заштиту закона од оваквог мешања или напада.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима (1966) утврђује да нико не може бити предмет самовољних или незаконитих мешања у његов приватни живот, у његову породицу, у његов стан или његову преписку, нити незаконитих повреда нанесених његовој части или његовом угледу.

Европска конвенција о људским правима (1950) у члану 8. утврђује да свако има право на поштовање свог приватног живота, дома и преписке. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу заштите националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Европски суд за људска права је, бавећи се великим бројем случајева повреде Члана 8 Европске конвенције, изградио одређене правне ставове који се данас сматрају стандардима о овом питању. Реч је о следећим стандардима:

• случајеви мешања у право на приватност морају бити законом регулисани довољно јасно да би били предвидиви;
• такви случајеви треба да се уреде рестриктивно и да буду превасходно везани за тешка кривична дела и претње по безбедност;
• процедура за примену мера прописује се законом, а о примени мера треба да одлучује суд или други орган на основу постојања основа сумње;
• почетак и трајање мере одређују се у одлуци суда или другог органа, који и надзиру примену мере;
• поступак за заштиту грађана треба да буде прописан законом и да обухвати могућност судске заштите, а грађанин обавештен о мери на свој захтев када то буде могуће и
• закон треба да предвиди санкције за кршење правила о примени таквих мера.

Комитет министара Савета Европе усвојио је неколико правно необавезујућих препорука и смерница у вези са заштитом људских права приликом примене специјалних мера, са посебним фокусом на борбу против тероризма. У погледу обраде личних података коју обављају надлежна тела за државну безбедност захтева се да мешања у право приватности буду допуштена само

• ако су такви поступци у складу са законом,
• ако су примерени циљу због којег се предузимају и
• ако их може проверити спољашње независно овлашћено тело.

За друге мере којима се нарушава право на приватност (претрес лица и стана, прислушкивање, увид у преписку и коришћење тајних агената) тражи се да буду прописане законом и надзиране, као и да постоји могућност испитивања законитости мера пред судом.

Литература

• Милосављевић, Богољуб. Правни оквир и пракса примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање података у Републици Србији. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2019) Београд, Београдски центар за безбедносну политику, 2015.
• Игњатовић, Душан. Мере пресретања комуникације и задржавања података из перспективе Стразбура и прописа и праксе у Републици Србији. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2019) Београд, Београдски центар за безбедносну политику, 2015.
• Горан Илић, Марина Матић Бошковић. Посебне мере тајног прикупљања података у кривичном поступку: поглед из правосуђа. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2019) Београд, Београдски центар за безбедносну политику, 2015.
• Ђокић, Катарина. Парламентарни надзор над применом посебних мера за тајно прикупљање података у Србији. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2019) Београд, Београдски центар за безбедносну политику, 2014.
• П. Петровић, С. Ђорђевић, К. Ђокић, Ј. Пејић. Посебне мере тајног прикупљања података: водич за надзор. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2019) Београд, Београдски центар за безбедносну политику, 2015.
• Удружење тужилаца Србије. Тужилачка реч бр. 28 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2019), јул 2015. Тема броја: Посебне доказне радње и контрола њихове употребе.

Спољашње везе

• Званичан сајт Београдског центра за безбедносну политику Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2018) (на језику: српски) (на језику: енглески)
• Званичан сајт Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (на језику: српски) (на језику: енглески)